Отворите главни мени

Аутономна заједница (шп. comunidad autónoma, баск. autonomia erkidegoa, кат. comunitat autònoma, гал. comunidade autónoma) првостепена је политичка и административна подјела Шпаније, створена у складу са шпанским уставом из 1978. године, са циљем гарантовања ограничене аутономије националностима и регионима који чини Шпанију.[1][2][3]

Шпанија није федерација, али јесте високо децентрализована[4][5] унитарна држава.[1] Док суверенитет припада држави у цјелини, која је представљена средишњим институцијама власти, држава је асиметрично деволуирала овлашћења на заједнице, које, заузврат, остварују право на самоуправу у границама утврђеним уставом и њиховим аутономним статутима.[1] Неки научници сматрају такав систем федералним системом који се тако не зове или „федерацијом без федерализма”.[6] Постоји седамнаест (17) аутономних заједница и два (2) аутономна града који се колективно познати као „аутономије”. Оба аутономна града имају право да постану аутономне заједнице, али они никада нису искористили то право. Овај једниствени оквир територијалне администрације познат је као „Држава аутономија”.

Аутономне заједнице су регулисане на основу устава и својим органским законима познатим као Статути аутономије, који садрже све надлежности које преузимају на себе. С обзиром да је деволуција требало да буде асиметричне природе,[7] обим надлежности варира у свакој заједници, али све имају исту парламентарну структуру.[1]

Аутономне заједницеУреди

Застава Аутономна
заједница
Главни град Предсједник Слика Површина (km²) Становништво (2016) БДП по глави ст. () Статус
  Андалузија Севиља Сусана Дијаз
(PSOE)
  87.268 8.388.107 16.960 Националност
  Каталонија Барселона Карлес Пуџдемон
(JxSí)
  32.114 7.522.596 27.248 Националност
  Заједница Мадрид Мадрид Кристина Сифуентес
(PP)
  8.028 6.466.996 29.385 Регион
  Валенсијанска Заједница Валенсија Ксимо Пиг
(PSOE)
  23.255 4.959.968 19.964 Националност
  Галиција Сантијаго де Компостела Алберто Нуњез Феихо
(PP)
  29.574 2.718.525 20.723 Националност
  Кастиља и Леон Ваљадолид
(Само сједиште институција,
али не званични главни град)
Хуан Висенте Херера
(PP)
  94.223 2.447.519 22.289 Историјски регион
  Баскија Виторија-Гастеиз
(Само сједиште институција,
али не званични главни град)
Ињиго Уркуљу
(PNV)
  7.234 2.189.534 30.829 Националност
  Кастиља-Ла Манча Толедо Емилијано Гарсија-Пахе
(PSOE)
  79.463 2.041.631 17.698 Регион
  Канарска Острва Санта Круз де Тенерифе и
Лас Палмас де Гран Канарија
(наизмјенично)
Фернадно Клавихо
(CC)
  7.447 2.101.924 19.568 Националност
  Регион Мурсија Мурсија Фернандо Лопез Мираз
(PP)
  11.313 1,464.847 18.520 Регион
  Арагон Сарагоса Хавијер Ламбан
(PSOE)
  47.719 1.308.563 25.540 Националност
  Екстремадура Мерида Гуљермо Фернандез Вара
(PSOE)
  41.634 1.087.778 15.394 Region
  Балеарска Острва Палма Франсина Арменгол (PSOE)   4.992 1.107.220 24.393 Националност
  Астурија Овиједо Хавијер Фернандез
(PSOE)
  10.604 1.042.608 21.035 Историјски регион
  Навара Памплона Уксе Варкос
(Хероа бадји)
  10.391 640.647 29.071 Националност
  Кантабрија Сантандер Мигуел Ангел Ревиља
(PRC)
  5.321 582.206 22.341 Историјски регион
  Риоха Логроњо Хосе Игнасио Сенисерос (PP) 5.045 315.794 25.508 Регион

Аутономни градовиУреди

Грб Аутономни град Предсједник града Слика Површина (km²) Становништво (2016) БДП по главни ст. ()
  Сеута Хуса Хесус Вивас
(PP)
  18,5 84.519 19.335
  Мелиља Хуан Хосе Имброда
(PP)
  12,3 86.026 16.981

ИсторијаУреди

ПозадинаУреди

Шпанија је разнолика земља коју чине различити региони са различитим друштвеним и економским структурама, као и различитим језицима и историјским, политичким и културним традицијама.[8][9] Иако је цијела територија Шпаније била уједињена под једном круном до 16. вијека, није дошло до процеса националне хомогенизације или стапања. Конститутивне територије — биле то круне, краљевства, кнежевине или доминиони — задржале су велики дио свог бившег институционог постојања,[10] укључујући ограничену законодавну, судску или фискалну аутономију. Ове територије су до средине 19. вијека имале различите мјесне традиције, законе, језике и валуте.[10]

Од 18. вијека па надаље, бурбонски краљеви и влада покушавали су да успоставе централизованији режим. Водеће личности шпанског просветитељства залагале су се за изградњу шпанске нације изван унутрашњих територијалних граница.[10] То је кулминираоло 1833. године, када је Шпанија подијељена на 49 (сада 50) покрајина, које су углавном служиле као преносни појасеви за политике развијене у Мадриду.

Међутим, за разлику од осталих европских земаља, као што је нпр. Француска, у којој су се регионални језици говорили у руралним областима или мање развијеним регионима, два важна регионална језика Шпаније су говорена у неким од најиндустријализованијих области,[11] које су поред тога уживали и веће нивое просперитета, поред своје културне и историјске свијести. То су биле Баскија и Каталонија.[12][13] То је довело да успона периферних национализама, заједно са шпанским национализмом.[12]

Стога су економске и друштвене промијене које су довеле до нациоланог уједињења у Француској имале супротан ефекат у Шпанији. Као таква, шпанска историја од краја 19. вијека обликована је дијалектичком борбом између шпанских национализма и периферног национализма,[14][15] претежно у Баскији и Каталонији, а у мањој мјери у Галицији.

У одговору на каталонске захтијеве, Каталонији је 1913. године додјељена ограничена аутономија, која је 1920. године укинута. Поново је додјељена 1932. током постојања Друге шпанске републике, када је Ђенералитат, каталонске средњовјековна институција власти, обновљен. Устав из 1931. године предвиђао је територијалну подјелу цијеле Шпаније на „аутономне регионе”, што никада није у потпуности успостављено — само Каталонија, Баскија и Галиција су усвојиле „Статуте аутономије” — јер је процес прекинут избијањем Шпанског грађанског рата 1936. године и побједом националистичких снага под вођством Франсиска Франка.[14]

Током диктаторскох режима генерала Франка, централизам је најснажније примјењиван као начин очувања „једиства шпанске нације”. Периферни национализам, заједно са комунизмом и атеизмом, Франков режим је сматрао највећом пријетњом.[12] Његов покушај борбе против сепаратизма тешким али спорадичним репресијама и често озбиљно сузбијање језика и повратка регионалних идентитета,[9] довели су до испреплићања захтијева за успоставље демократије са захтјевима за признање плуралистичке визије шпанске националности.[14][16]

Када је Франко преминуо 1975. године, Шпаније је ушла у процес транзиције ка демократији. Најтежи задатак новог демократски изабраног Генералног Кортеса који је 1977. године дјеловао као установтворна скупштина био је прелазак са унитарне централизоване државе на децентрализовану државу,[17] на начин који би задовољио захтијеве периферних националиста.[18][19] Тадашњи предсједник Владе Шпаније, Адолфо Суарез, састао се са тадашњим предсједником Ђенералитета Каталоније у изгнаству, Жузепеом Тараделасом. Договорено је да Ђенералитет буде обновљен и да ограничене надлежности буду пренесене, док је устав још у изради. Недуго послије, Влада је омогућила стварање „скупштине припадника парламента” коју су чинили посланици и сенатори из различитих територија Шпаније, тако да се они могу сматрати „предаутономним режимом” својих региона.[тражи се извор]

Такозвани Очеви Устава морали су направити равнотежу између опозиционог виђења Шпаније, у једну руку, централизованог виђења насљеђеног од Франковог режима и у другу руку федералистичког и плуралистичког виђења Шпаније као „нације нација”;[20] између униформних децентрализованих ентитета са истим овлашћењима и асиметричне стуктуре која је требало да разликује националности. Партије периферних националиста жељеле су вишенационалну државу конфедералног или федералног модела, док су владајуће партије Савез демократског центра и Народна алијанса жељеле минималну децентрализацију; Шпанска социјалистичка радничка партија је изражавала симпатије према федералном систему.[12]

На крају, устав, објављен и ратификован 1979. године, пронашао је равнотежу у признању постојећих „националности и региона” Шпаније са „неразрадивим јединством шпанске нације”. Како би се управљало тензијама пристуним у шпанској транзицији ка демократији, творци актуелног шпанског устава избјегавали су етикете као што је „федерална” у дијелу о територијалном уређењу,[21] док уставом чувају право на аутономију или самоуправљање „националности или региона”, кроз процес асиметричне деволуције ка „аутономним заједницама” које је требало створити.[22][23]

Устав из 1978. годинеУреди

Аутономни уговориУреди

Садашње стањеУреди

ПрегледУреди

Тензије унутар системаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Organización territorial. El Estado de las Autonomías” (PDF). Recursos Educativos. Instituto Nacional de Tecnologías Educativas y de Formación del Profesorado. Ministerio de Eduación, Cultura y Deporte. Приступљено 2. 10. 2017. 
  2. ^ Article 2. Generales, Cortes (1978). „Título Preliminar”. Spanish Constitution of 1978. Приступљено 2. 10. 2017. 
  3. ^ Article 143. Generales, Cortes (1978). „Título VIII. De la Organización Territorial del Estado”. Spanish Constitution of 1978. Приступљено 2. 10. 2017. 
  4. ^ Bacigalupo Sagesse, Mariano (јун 2005). „Sinópsis artículo 145”. Constitución española (con sinópsis). Congress of the Deputies. Приступљено 2. 10. 2017. 
  5. ^ Ruíz-Huerta Carbonell, Jesús; Herrero Alcalde, Ana (2008). Bosch, Núria; Durán, José María, ур. Fiscal Equalization in Spain. Fiscal Federalism and Political Decentralization: Lessons from Spain, Germany and Canada. Edward Elgar Publisher Limited. ISBN 9781847204677. Приступљено 2. 10. 2017. 
  6. ^ Springer SE, Axel, ур. (2012). „The Federal Option and Constitutional Management of Diversity in Spain Xavier Arbós Marín”. The ways of federalism and the horizons of the Spanish state of autonomies. (2013. изд.). Berlin: Springer Berlin. стр. 375. ISBN 978-3-642-27716-0. 
  7. ^ Börzel, Tanja A. (2002). States and Regions in the European Union. University Press, Cambridge. стр. 93—151. ISBN 978-0-521-00860-0. Приступљено 2. 10. 2017. 
  8. ^ Villar, Fernando P. (јун 1998). „Nationalism in Spain: Is It a Danger to National Integrity?”. Storming Media, Pentagon Reports. Приступљено 2. 10. 2017. 
  9. 9,0 9,1 Shabad, Goldie; Gunther, Richard (јул 1982). „Language, Nationalism and Political Conflict in Spain”. Comparative Politics Vol 14 No. 4. Приступљено 2. 10. 2017. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Moreno Hernández, Luis Manuel. „Federalization in Multinational Spain” (PDF). Unidad de Políticas Comparadas. Приступљено 2. 10. 2017. 
  11. ^ Jackson, Gabriel (1965). The Spanish Republic and the Civil War. United States of America: Princeton University Press. стр. 15. ISBN 978-0-691-00757-1. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Schrijver, Frans (2006). Regionalism after Regionalisation. Spain, France and the United Kingdom. Vossiupers UvA. Amsterdam University Press. ISBN 978-90-5629-428-1. Приступљено 2. 10. 2017. 
  13. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. стр. 112. ISBN 978-8432312939. 
  14. 14,0 14,1 14,2 Conversi, Daniele (2002). „The Smooth Transition: Spain’s 1978 Constitution and the Nationalities Question” (PDF). National Identities, Vol 4, No. 3. Carfax Publishing, Inc. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 5. 2008. Приступљено 2. 10. 2017. 
  15. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. стр. 98,99. ISBN 978-8432312939. 
  16. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. стр. 78,79. ISBN 978-8432312939. 
  17. ^ Colomer, Josep M. (1. 10. 1998). „The Spanish 'state of autonomies': non-institutional federalism.(Special Issue on Politics and Policy in Democratic Spain: No Longer Different?)”. West European Politics. Архивирано из оригинала на датум 18. 5. 2013. Приступљено 2. 10. 2017. 
  18. ^ Aparicio, Sonia. „Café para Todos”. La España de las Autonomías. Un Especial de elmundo.es. Приступљено 2. 10. 2017. 
  19. ^ Portero Molina, José Antonio (2005). Vidal Beltrán, José María; García Herrera, Miguel Ángel, ур. El Estado de las Autonomías en Tiempo de Reformas. El Estado Autonómico: Integración, Solidaridad, Diversidad, Volumen 1. Instituto Nacional de Administración Pública. стр. 39—64. 847879977X. Приступљено 2. 10. 2017. 
  20. ^ Delgado-Ibarren García-Campero, Manuel (јун 2005). „Sinópsis artículo 2”. Constitución española (con sinópsis). Congress of the Deputies. Приступљено 2. 10. 2017. 
  21. ^ „Why Talk of Federalism Won’t Help Peace in Syria”. Foreign Policy. Приступљено 2. 10. 2017. 
  22. ^ „Devolution of Powers in Spain” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 10. 2016. Приступљено 2. 10. 2017. 
  23. ^ „Devolution and Democracy: Identity, Preferences, and Voting in the Spanish “State of Autonomies (PDF). Приступљено 2. 10. 2017.