Ахтирски
Ахтирски (рус. Ахтырский) насељено је место полуурбаног типа са званичним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на југу европског дела Руске Федерације. Налази се у југозападном делу Краснодарске покрајине и административно припада њеном Абинском рејону.
| Ахтирски Ахтырский | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Јужни ФО |
| Покрајина |  Краснодарска |
| Рејон | Абински рејон |
| Основан | 1863. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2017. | 20.983 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 51′ 06″ С; 38° 17′ 40″ И / 44.851588° С; 38.294316° ИКоординате: 44° 51′ 06″ С; 38° 17′ 40″ И / 44.851588° С; 38.294316° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 38 m |
.svg)  Ахтирски Ахтирски на мапи Русије | |
.svg) Ахтирски Ахтирски на мапи Краснодарског краја | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 353300−353302 |
| Позивни број | +7 86150 |
| ОКАТО код | 03 201 553 |
| ОКТМО код | 03 601 153 051 |
| Веб-сајт | |
| http://ahtirsky.ru/ | |
Према подацима националне статистичке службе РФ за 2017, у насељу је живело 20.983 становника.
ГеографијаУреди
Варошица Ахтирски се налази у западном делу Краснодарског краја, на неких 8 km источније оад града Абинска, административног центра рејона, те на неких 60 км југозападно од покрајинске престонице Краснодара. Варошица се налази у јужном делу алувијалне Закубањске равнице, на месту где равничарско подручје постепено прелази у северну подгорину Великог Кавказа. Кроз варошицу протиче река Ахтир, једна од значајнијих притока реке Хабљ.
Јужном периферијом насеља пролази аутопут А146 који повезује градове Краснодар и Новоросијск. Паралелно са друмским иде и железнички путни правац на истој релацији.
ИсторијаУреди
Градња прве станице на месту савременог насеља започела је у рано пролеће 1863. и већ до краја исте године на том месту саграђено је 208 домова. [1] Новоосновано насеље добија назив станица Антхирскаја, а њени први становници били су досељеници из тадашњих Полтавске и Харковске губерније, њих укупно 1.234. У јуну 1867. станица мења име и постаје Ахтировскаја, у част града Ахтирка из источне Украјине.
До интензивнијег привредног развоја насеља долази након почетка интензивније експлоатације нафте и природног гасе који су откривени на том подручју у периоду 1938−1940. године. У новембру 1948. започела је изградња посебног радничког насеља намењеног радницима на нафтним бушотинама у том подручју. Оба насеља су уједињена у једну целину и у септембру 1958. обједињено насеље добија званичан статус радничке варошице.
ДемографијаУреди
Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 20.100 становника, док је према процени из 2017. број житеља порастао на скоро 21.000 особа.[2]
| 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2017. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 15.691 | 18.170 | 18.341 | 18.568[3] | 19.219[4] | 20.100[5] | 20.983 |
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Потто В. А. Томъ 1-й: От древнѣйшихъ временъ до Ермолова // Кавказская война въ отдѣльныхъ очеркахъ, эпизодахъ, легендахъ и біографіяхъ. — изданіе второе. — С.-Петербургъ: Складъ В. А. Березовскаго, 1887. — С. 597—598.
- ^ „Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2017 года”. Архивирано из оригинала на датум 31. 07. 2017. Приступљено 11. 03. 2018.
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
