Ахтирски

Ахтирски
Ахтырский
Ахтирски; Ахтырский
	Застава Грб
Административни подаци
Држава	Русија
Федерални округ	Јужни ФО
Покрајина	Краснодарска
Рејон	Абински рејон
Основан	1863.
Становништво
Становништво	‍
— 2017.	20.983
Географске карактеристике
Координате	44° 51′ 06″ С; 38° 17′ 40″ И / 44.851588° С; 38.294316° И
Временска зона	UTC+3
Апс. висина	38 m
	Ахтирски Ахтирски на карти Русије
	Ахтирски Ахтирски на карти Краснодарског краја
Остали подаци
Поштански број	353300−353302
Позивни број	+7 86150
ОКАТО код	03 201 553
ОКТМО код	03 601 153 051
Веб-сајт
	http://ahtirsky.ru/

Ахтирски (рус. Ахтырский) насељено је место полуурбаног типа са званичним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на југу европског дела Руске Федерације. Налази се у југозападном делу Краснодарске покрајине и административно припада њеном Абинском рејону.

Према подацима националне статистичке службе РФ за 2017, у насељу је живело 20.983 становника.

Географија

Варошица Ахтирски се налази у западном делу Краснодарског краја, на неких 8 km источније оад града Абинска, административног центра рејона, те на неких 60 км југозападно од покрајинске престонице Краснодара. Варошица се налази у јужном делу алувијалне Закубањске равнице, на месту где равничарско подручје постепено прелази у северну подгорину Великог Кавказа. Кроз варошицу протиче река Ахтир, једна од значајнијих притока реке Хабљ.

Јужном периферијом насеља пролази аутопут А146 који повезује градове Краснодар и Новоросијск. Паралелно са друмским иде и железнички путни правац на истој релацији.

Историја

Градња прве станице на месту савременог насеља започела је у рано пролеће 1863. и већ до краја исте године на том месту саграђено је 208 домова. ^[1] Новоосновано насеље добија назив станица Антхирскаја, а њени први становници били су досељеници из тадашњих Полтавске и Харковске губерније, њих укупно 1.234. У јуну 1867. станица мења име и постаје Ахтировскаја, у част града Ахтирка из источне Украјине.

До интензивнијег привредног развоја насеља долази након почетка интензивније експлоатације нафте и природног гасе који су откривени на том подручју у периоду 1938−1940. године. У новембру 1948. започела је изградња посебног радничког насеља намењеног радницима на нафтним бушотинама у том подручју. Оба насеља су уједињена у једну целину и у септембру 1958. обједињено насеље добија званичан статус радничке варошице.

Демографија

Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 20.100 становника, док је према процени из 2017. број житеља порастао на скоро 21.000 особа.^[2]

Кретање броја становника
1959.	1970.	1979.	1989.	2002.	2010.	2017.
15.691	18.170	18.341	18.568^[3]	19.219^[4]	20.100^[5]	20.983

Види још

Референце

^ Потто В. А. Томъ 1-й: От древнѣйшихъ временъ до Ермолова // Кавказская война въ отдѣльныхъ очеркахъ, эпизодахъ, легендахъ и біографіяхъ. — изданіе второе. — С.-Петербургъ: Складъ В. А. Березовскаго, 1887. — С. 597—598.
^ „Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2017 года”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 11. 03. 2018.
^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

Спољашње везе

Званични веб-сајт

[1] Потто В. А. Томъ 1-й: От древнѣйшихъ временъ до Ермолова // Кавказская война въ отдѣльныхъ очеркахъ, эпизодахъ, легендахъ и біографіяхъ. — изданіе второе. — С.-Петербургъ: Складъ В. А. Березовскаго, 1887. — С. 597—598.

[2] „Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2017 года”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 11. 03. 2018.

[1989Census-3] „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.

[2002Census-4] Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

[2010Census-5] Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]