Отворите главни мени

Балван револуција

Српски протестни покрет у Хрватској 1990.

Балван револуција је назив протестног покрета Срба у Хрватској, који је постојао у почетној фази ратних сукоба у бившој Југославији 1990. године. Националистичке мјере хрватских власти, као и њихова тежња ка отцјепљењу од остатка Југославије, изазвале су талас протеста код Срба, који се претворио у покрет за аутономију са изразитом жељом за останком у јединственој држави.

Протестни покрет је добио назив по барикадама на путу које су прављене од обореног дрвећа и великог камења, којима су Срби блокирали бројне путеве широм Далмације 17. августа 1990. године, како не би дозволили Хрватској полицији да спријечи српски референдум о аутономији. Резултат револуције је стварање Српске аутономне области Книнска Крајина.[1]

Садржај

Пораст национализма у ЈугославијиУреди

На Косову су 1981. године избили нереди, узроковани демонастрацијама Албанаца, који су захтијевали трансформацију Косова из аутономне покрајине у републику или независну државу.[2] Руководство Словеније и Хрватске тежило је ка децентрализацији и демократским реформама. Насупрот, федерална власт у Београду се залагала за додатну централизацију.[3]

У марту 1989. године криза у Југославији се погоршала након усвајања амандмана на Устав Србије, којим је Влади дато овлашћење да покрајинама Косову и Војводини ограничи аутономију. Ове аутономне покрајине су имале чланове у Предсједништву СФРЈ. Тако је Србија, за вријеме Слободана Милошевића, добила три гласа у Предсједништву. Додајући глас Црне Горе на ова три гласа, Србија је могла да одреди изход гласања. То је изазвало негодовање других федералних република, које су захтјевале реформу федерације.[4][5][6]

Постепени раст национализма у Југославији током осамдесетих година довео је до опште кризе у Југославији и пада комунистичког система.[7]

Почетне тензије у ХрватскојУреди

 
Срби у Хрватској према попису становништва из 1991. године (данашње административне границе)

Крајем осамдесетих година 20. вијека у Хрватској се појачала националистичка пропаганда, појавили су се први знаци антисрпских осјећања, због чега је напетост расла.[8]

Након што је хрватско републичко руководство подржало штрајк албанских рудара на Косову и Метохији, Срби у Хрватској су организовали митинг подршке у Книну косовскометохијским Србима, који је одржан 27. фебруара 1989. године. Окупљени на митингу су узвикивали имена Слободана Милошевића и Стипа Шувара, позивајући на братство и јединство.[9] Хрватско руководство је одлучило да провјери да ли је митинг био националистички, али провјера то није потврдила.[10] У јулу 1989. године, у Книнској крајини, током обиљежавања 600. године од Косовске битке постављено је питање о положају Срба у Хрватској: поменуто је право на сопствену културу, језик и употребу ћирилице. Манифестацију су након тога прекинуле хрватске републичке власти, пошто су окупљени почели да пјевају српске народне пјесме. Власти су ово сматрале манифестацијом национализма. Одмах након празника ухапшене су неке српске јавне личности, укључујући и шефа новооснованог културно-просвјетног друштва „Зора” Јована Опачића. У августу 1989. године Хрватски сабор је усвојио закон о језику, у коме се српски језик као језик српског народа у Хрватској не спомиње.[10]

У фебруару 1990. у Книну Јован Рашковић оснива Српску демократску странку. У програму странке је наведено да је „територијална подјела Хрватска застарјела” и да „не одговара интересима српског народа”.[11] Програм странке се поклапао са мишљењем званичног Београда о ревизији граница унутар Југославије, како би сви Срби живјели у једној држави.[12]

Већ на првом конгресу (24—25. фебруара 1990. године) Хрватске демократске заједнице, на којем је за предсједника странке изабран Фрањо Туђман, он је рекао да Хрватска за вријеме Другог свјетског рата није била само нацистичка формације, него и израз хиљадуходишњих тежњи хрватског народа.[13][10][14] Према подацима руског историчара Елене Гускове, Туђман је у фебруару исте године рекао, да се Срби у Хрватској требају звати православним Хрватима, назив „православни Срби” треба забранити и да треба основати Хрватску православну цркву.[15]

На Петровој гори је 4. марта одржан митинг на којем се окупило око 50.000 Срба. Учесници скупа су изразили незадовољство политиком хрватских власти и Туђманом и изразили су подршку Слобода Милошевићу.[16][17] Од 22. априла до 6. маја у Хрватској су одржани избори за органе власти на вишестраначкој основи. ХДЗ је освоји ​23 заступничких мјеста у сва три дома Сабора. Туђман је изабран за предсједника Предсједништва СР Хрватске. Хрватски политичар Мирко Трипало је рекао сљедеће: „Тада се хрватски народ одлучио против Југославије и против комунизма као система. ХДЗ је предизборну кампању започео као једина странка која је тачно идентификовала, можда са екстремистичких положаја, проблем хрватске државе”.[18] Примјећен је инцидент у селу Берак у источној Славонији, када је ступања Туђмана на власт, мјесно српско становништво у знак протеста подигло барикаде.

 
Јован Рашковић, један од оснивача СДС

Истовремено, у Хрватској се одвија политичка активизација Срба. У Војнићу је 11. фебруара 1990. године основана Југословенска самостална демократска партија,[19] а у Книну 17. фебруара Српска демократска странка. На изборима у априлу исте године, СДС је добила већину гласова у три општине са већинским српским становништвом, и према томе, пет мјеста у Сабору.[20] У другим општинама са значајним удијелом Срба, она је дијелила гласове са комунистима.[15] Јован Рашковић, један од оснивача странке, није желио етничку подјелу и првобитно је желио странку назвати једноставно „Демократска”. Међутим, Јован Опачић је инсистирао да странка мора изражавати вољу српског народа.[10]

Скупштина општине Книн 10. априла 1990. године је на заједничком засједању донијела одлуку о закључењу Споразума о уједињењу српских општина Далмације и оснивању Заједницу општина Далмације и Лике. Према мишљењу Елене Гускове, Срби су били забринути због одбијања хрватских власти да им пруже културну аутономију, као и због учестале антисрпске кампање.[18]

Мјере хрватских власти и дискриминација Срба у ХрватскојУреди

 
Фрањо Туђман

Политика ХДЗ и националистичке изјаве руководства странке, укључујући и Фрање Туђмана, повећале су међунационалне тензије у републици. Након увођења нових државних симбола[21] и промјене назива републике (уклоњена је ријеч „Социјалистичка”), повећале су се тензије између Срба и Хрвата, а затим су Срби тражили културну аутономију, што је одбијено.[22]

Предсједништво Социјалистичке Републике Хрватске је 20. јуна промијенило назив, уклонивши ријеч „социјалистичка”, а усвојени су и нови државни симболи. Симболика у виду црвено-бијеле шаховнице, која је замијенила звијезду петокраку на застави, међу српским становништвом повезивала се са усташком симболиком из Другог свјетског рата.[21][23]

Сутуација у Хрватској је додатно закомпликована националистичким мјерама републичке владе. Српскохрватски језик је замијењен хрватским језиком, прво је промијењен назив службеног језика, а затим граматичке норме.[24][25] У службеним препискама и у медијима је забрањено ћириличко писмо.[26] Из школских програма избачени су текстови о српској историји, српски писци и пјесници. Срби у државним институцијама су били присиљени да потпишу „листу лојалности” новој хрватској влади. Они који су то одбили да ураде су одмах отпуштени. То је било посебно уочљиво у МУП-у,[26] а један дио запослених Срба је и ухапшен.[27] Био је присутан притисак на представнике српске интелигенције.[28]

Хрватски политичари су давали изјаве које су Срби болни примали. Посебну оштру реакцију Срба је изазвала Туђманова изјава, да Хрватска током Другог свјетског рата није била само нацистичка творевина, него и хиљадугодишња тежња хрватског народа.[13][10][14] Друга његова позната изјава била је: „Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком”. Стјепан Месић је једном приликом изјавио, да је Срби из Хрватске могу однијети онолико земље колико су донијели на опанцима.[13]

Истовремено, почели су бројни напади хрватских екстремиста на Српску православну цркву. Примјећени су случајеви премлаћивања свештеника, провокација у црквама током богослужења, минирање храмова и скрнављење гробова.[29][28][23] Према подацима Елене Гускове, хрватска полиција је 1991. године активно учествовала у тим акцијама — свештеници су хапшени, забрањивана су вјерска окупљања и ометане су прославе празника.[30]

Српска раекција и грађански протестиУреди

За предсједника скупштине општине Книна 23. маја 1990. године изабран је Милан Бабић, по професији зубар, члан главног одбора СДС, бивши комуниста и делегат на Конгресу Савеза комуниста Хрватске. Око њега је формиран круг национално оријентисаних Срба, који је почео радити на уједињењу српских заједница у Хрватској. Штавише, они су то радили на основу устава Хрватске, који је то формално дозвољавао.[31][21]

Скупштина Книна је 27. јуна изгласала стварње Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике. Жељу за приступањем заједници изразило је шест општина, и то Книн, Бенковац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац и Титова Кореница.[32] Циљ заједнице био је ставање јединственог привредног простора, координација регионалних политика и промовисање привредног раста мање развијених општина.[21] Нешто касније, још једанаест општина је изразило жељу за приступањем заједници — Војнић, Двор на Уни, Костајница, Глина, Петриња, Пакрац, Окучани, Госпић, Врховине и Плашки. У општинама је спровођена пропагандна дјелатност усмјерена ка Србима, а ради уједињења у политичким, културним и другим сферама.[33] Представници СДС у мјесним скупштинама на своју страну су привукли посланике из коалиције Савез комуниста Хрватске — Странка демократских промјена. То је посебно било примјетно у Обровцу, Титовој Кореници, Вргинмосту и Војнићу.[34]

Упоредо, спровођено је уједињење српских општина западне и источне Славоније, Барање и западног Срема. Тема митинга била је стабилизација и демократизације Хрватске и опасност од оживљавања фашизма. Међу вођама српског покрета у Хрватској постепено су се појавиле двије линије: тврђа, која се ослањала на Србију и Слободана Милошевића, коју је предводио Милан Бабић и умјеренија, која је предлагала компромис са хрватским властима, коју је заступао Јован Рашковић. У овом периоду Срби за циљ нису одредили сецесију од Хрватске. Према ријечима Елене Гускове, Рашковић је тврдио да је српски народ равноправан са Хрватима и да жели да живи у демократској Хрватској, али по услову добијања аутономије.[35]

 
Српска аутононе области 1990. године

Из Секретеријата МУП-а у Книну је 3. јула 1990. године упућено писмо министарству унутрашњих послова у Загребу. У њему је наведено да су кнински милиционери одбили да прихвате нову форму и ознаке припадности, као и планирано преименовање органа унутрашњих послова.[36] Истакли су да су да нова форма и симболи слични онима које су користиле хрватске усташе и да су забринути због екстремизма нових хрватских власти и масовног отпуштања Срба из милиције. Милиционери су предложили да се направи нови компромисни пројекат о имену и форми министрарства унутрашњих послова.[36] У Книн је 5. јула стигао министар унутрашњих послова Јосип Бољковац, који се састао са милиционерима и представницима СДС. Након преговора, Бољковац је прихватио услове книнских милиционера, али је предложио да се објави ново писмо с одређенијом формулацијом њихових ставова.[37]

У Србу је 25. јула 1990. године одржан сабор СДС. Број присталица странке које се окупио на сабору процјењује се на 120.000[37]—200.000[38] људи. На сабору је формирана законодавна власт — Српски сабор — и извршни орган — Српско народно вијеће.[39] Усвојена је Декларација о суверености и аутономији српског народа. Српски захтјеви су били употреба ћириличког писма, очување српских школа и релативних школских програма, културних и политичких институција, предузећа, штампе и српске радио-телевизије.[39][40] За предсједника СНВ изабран је Милан Бабић, што је у великој мјери одредило радикализацију српског покрета за аутономију.[39]

Српски референдумУреди

Српско народно вијеће је 16. августа одлучила да одржи референдум о аутономији Срба у Хрватској.[40] Хрватске власти су референдум прогласиле илегалним и обећале да ће спријечити његово спровођење свим могућим средствима. Дана 17. августа су у српске крајеве сјеверне Далмације послали специјалне јединице МУП-а, како би резервном саставу мјесне милиције одузеле оружје и спријечиле спровођење референдума. Хрватски специјални су током ноћи напали станицу милиције у Бенковцу. Одговор српског становништва био је постављање бројних барикада на путевима, као и постављање контролних пуктова у насељима.[41] Мјесни секретеријати милиције под руководством Милана Мартића почели су да дијеле оружје из складишта како милицијацима, тако и цивилима, који су жељели да бране Книн, а Милан Бабић је Книну и његовој околини прогласио вандредно стање.[23]

Загреб је према Книну послао хеликоптере и специјалне полицијске снаге, како би „угушили побуну у Книну”. Међутим, према хрватским изворима, авиони Југословенске народне армије присилили су хеликоптере да промијене путању и они су се вратили на своје аеродроме. Југословенске власти су касније негирале своје учешће у инциденту.[39]

Референдум је одржан 19. августа у 28 општина у потпуности у 23 општине дјелимично. Чак у 10 општина хрватске власти су успјеле спријечити одржавање референдума.[40] За српску аутономију је гласало 756.549 људи, против 172, док је неважећих гласова било 60.[40][42]

Ситуација у Хрватској је дошла до усијања након што је 18 августа београдски лист Вечерње новости објавио публикацију, у којој се говори о два милиона српских добровољаца, који су спремну да крену у Хрватску како би заштитили српско становништво.[41] Истовремено, у Србију су забрањени митинзи подршке хрватским Србима и запријећено је хапшењем учесницима.[39]

Током книнских догађаја дошло је до истицања различитим ставова Рашковића и Бабића. Рашковић је позивао само на мирне протесте, док се Бабић залагао за оружани отпор. Према мишљењу многих посматрача, Рашковићев утицај је од тада значајно опао.[43]

Даљи догађајиУреди

У Книну је 21. децембра 1990. године проглашена Српска аутономна област Крајина, а у чијем саставу се налазило тринаест општина — Бенковац, Доњи Лапац, Двор, Глина, Грачац, Книн, Костајница, Обровац, Пакрац, Петриња, Кореница, Војнић и Вргинмост. На тврђави изнад града уздигнута је српска застава. Према усвојеном статуту: „Српска Аутономна Област Крајина облик је територијалне аутономије у саставу Републике Хрватске... у оквиру Федеративне Југославије”.

Сабор Хрватске је 22. децембра 1990. године усвојио нови устав, а према коме су Срби изједначени са осталим националним мањинама. Већина српских политичара је сматрала да је то кршење прва српског становништва, које је раније, као и Хрвати, било државотворни народ.

РеференцеУреди

  1. ^ „THE PROSECUTOR v. MILAN BABIC”. www.icty.org (на језику: енглески). Order Replacing a Judge in a Case before a Trial Chamber. Приступљено 18. 5. 2019. 
  2. ^ Pavković & Radan 2011, стр. 159.
  3. ^ Pauković 2008, стр. 21.
  4. ^ Pelikán 2005.
  5. ^ Dizdarević 1999.
  6. ^ Frucht 2005.
  7. ^ Pesic, Vesna (1996). Serbian Nationalism and the Origins of the Yugoslav Crisis (на језику: енглески). Washington: Peaceworks. 
  8. ^ Никифоров 2011, стр. 776.
  9. ^ Гуськова 2001, стр. 133.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Гуськова 2001, стр. 134.
  11. ^ Goldstein, Ivo (1999). Croatia: A History (на језику: енглески). Hurst. стр. 214. ISBN 9781850655251. Приступљено 18. 5. 2019. 
  12. ^ Sudetic, Chuck (5. 8. 1991). „Serbs Refuse to Negotiate in Croatia”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 18. 5. 2019. 
  13. 13,0 13,1 13,2 Чубрило et al. 2011, стр. 204.
  14. 14,0 14,1 Васильева & Гаврилов 2000, стр. 323.
  15. 15,0 15,1 Никифоров 2011, стр. 777.
  16. ^ Ramet 2002, стр. 382.
  17. ^ „Yugoslavia: Demonstrations in Croatia and Vojvodina”. Refworld (на језику: енглески). United Nations High Commissioner for Refugees. Приступљено 18. 5. 2019. 
  18. 18,0 18,1 Гуськова 2001, стр. 135.
  19. ^ Radelić et al. 2006, стр. 198.
  20. ^ Radelić et al. 2006, стр. 199.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 Гуськова 2001, стр. 137.
  22. ^ Гуськова 2001, стр. 146.
  23. 23,0 23,1 23,2 „Отделение Хорватии”. www.coldwar.ru (на језику: руски). Приступљено 19. 5. 2019. 
  24. ^ Гуськова 2001, стр. 147.
  25. ^ Новаковић 2009, стр. 179.
  26. 26,0 26,1 Nation 2014, стр. 38.
  27. ^ Никифоров 2011, стр. 780—781.
  28. 28,0 28,1 Чубрило et al. 2011, стр. 201—206.
  29. ^ Никифоров 2011, стр. 781.
  30. ^ Гуськова 2001, стр. 148.
  31. ^ Никифоров 2011, стр. 778.
  32. ^ Radelić et al. 2006, стр. 201.
  33. ^ Гуськова 2001, стр. 138.
  34. ^ Radelić et al. 2006, стр. 202.
  35. ^ Гуськова 2001, стр. 139.
  36. 36,0 36,1 Radelić et al. 2006, стр. 203.
  37. 37,0 37,1 Radelić et al. 2006, стр. 204.
  38. ^ Чубрило et al. 2011, стр. 207.
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 39,4 Гуськова 2001, стр. 141.
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 Никифоров 2011, стр. 779.
  41. 41,0 41,1 „Roads Sealed as Yugoslav Unrest Mounts”. The New York Times (на језику: енглески). 19. 8. 1990. Приступљено 20. 5. 2019. 
  42. ^ Jović, Borisav (1995). Poslednji dani SFRJ: izvodi iz dnevnika iz perioda 15. V 1989-8. VII 1992 (на језику: српски). Politika Izdavačka delatnost. стр. 409—410. Приступљено 20. 5. 2019. 
  43. ^ Гуськова 2001, стр. 142.

ЛитератураУреди

  • Чубрило, Радослав И.; Ивковић, Биљана Р.; Ђаковић, Душан; Адамовић, Јован; Родић, Милан Ђ. (2011). Српска Крајина (на језику: српски). Београд: Матић. стр. 742. 
  • Гуськова, Е.Ю. (2001). История югославского кризиса (1990-2000) (на језику: руски). Москва: Русское право/Русский Национальный Фонд. стр. 720. ISBN 978-5941910038. 
  • Никифоров, К. В., ур. (2011). Югославия в XX веке: очерки политической истории (на језику: руски). Москва: Индрик. стр. 888. ISBN 978-5-91674-121-6. 
  • Pavković, Aleksandar; Radan, Peter (2011). The Ashgate Research Companion to Secession (на језику: енглески). Ashgate Publishing, Ltd. стр. 174. ISBN 978-0-7546-7702-4. Приступљено 11. 12. 2017. 
  • Pauković, Davor (2008). „Posljednji kongres Saveza komunista Jugoslavije: uzroci, tijek i posljedice raspada”. Suvremene teme : međunarodni časopis za društvene i humanističke znanosti (на језику: хрватски). 1 (1): 21—33. ISSN 1849-2428. Приступљено 28. 11. 2017. 
  • Frucht, Richard, ур. (2005). Eastern Europe (на језику: енглески). Santa Barbara, Calif.: ABC-Clio. ISBN 978-1576078006. 
  • Radelić, Zdenko; Marijan, Davor; Barić, Nikica; Bing, Albert; Živić, Dražen (2006). Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat (на језику: хрватски). Zagreb: Hrvatski Inst. za Povijest. ISBN 978-953-0-60833-7. 
  • Новаковић, Коста (2009). Српска Крајина: Успони, падови, уздизања (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 602. ISBN 978-86-83809-54-7. 
  • Васильева, Нина; Гаврилов, Виктор (2000). Балканский тупик ? Историческая судьба Югославии в XX веке (на језику: руски). Москва: Гея Итэрум. ISBN 978-5855890631. 
  • Pelikán, Jan (2005). Dějiny Srbska (на језику: чешки) (1. изд.). Praha: Nakl. Lidové Noviny. ISBN 978-80-7106-671-2.