Отворите главни мени

Балша II Балшић је био српски великаш из династије Балшића.

Балша II Балшић
Датум рођења14. век
Место рођењанепознато
Датум смртипогинуо, 18. септембра 1385.
Место смртиСаурско поље код Берата
данашња Албанија.
ДинастијаБалшићи
ОтацБалша I
СупружникКомнина (кћи валонског деспота Јована Асена)
ПотомствоРуђина Балшић
господар Зете и дука (херцег) Драча.
Период13781385.
ПретходникЂурађ I Балшић
НаследникЂурађ II Балшић
CoatOfArmsOfTheBalsics.png

ПореклоУреди

По сведочењу самих Балшића они своје порекло доводе у везу са Немањићима. Балша II Балшић, из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27.1.1385. између осталога пише [1] [2] :

„... молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве...”

ВладавинаУреди

Заједно са браћом (Страцимиром и Ђурђем) и оцем (Балшом) проширио је власт своје породице на Скадар (1360) и предео између Скадарског језера и Јадранског мора, а највероватније и на град Бар[3]. Они су 1361. године постали почасни дубровачки грађани, а наредне године и млетачки.

Током рата између Србије (Војислава Војиновића) и Дубровника (1361—1362), Балшићи су стали на страну Дубровчана. Већ 1363. године отпочели су сукоби на југу њихових поседа, против кнеза Карла Топије, који су окончани 1366. године, уз посредовање Дубровчана.

У то доба, Балша II се оженио Комнином, ћерком Јована Асена, брата супруге Душана Силног Јелене, чиме је постао господар Валоне, Берата, Канине и Химаре, на југу данашње Албаније. После слома браће Мрњавчевића у Маричкој бици, 26.09. 1371. године, Балшићи су упали у њихове земље и проширили своју власт на Пећ и Призрен, а нешто касније својим поседима на неколико година (1373—1377) прикључују залеђе Дубровника (Конавље, Требиње и Драчевицу).

Након смрти његовог брата Ђурђа (13.01. 1378), власт над државом Балшића преузима његов преостали брат, Балша II.

Супарништво са босанским краљемУреди

 
Опсаде Котора од стране Балше II и продор у Конавле
 
Остаци тврђаве у Драчу
 
Остаци тврђаве у Берату

Након избијања великог рата између Венеције и Ђенове, 13.08.1378. године, Млечани заузимају Котор и врше власт до јуна 1379. када их је которска властела збацила и омогућила да град пређе у руке угарског краља Лудовика I Анжујског (1326—1382). Млетачка посада и даље је остала у которској тврђави, до завршетка рата са Ђеновом, 1381. године. Међутим, због неспособности да одржи ред у граду, долази до привременог збацивања племићке власти од стране пучана (povolo) предвођених стрјешинама (caporali del povolo). Врховну власт обавља само угарски капетан, све док уз помоћ Дубровчана патрицијска власт у Котору није рестаурисана. Непријатељство између Балше II и босанског краља Твртка I било је видљиво и у том периоду, мада су Угарска, Босна и Зета биле на страни Ђенове (то није спречавало Балшу II да буде у сталној вези са Венецијом и држи код себе млетачке грађане). Још 17.09.1379. године, војска босанског краља је доспјела до Спужа, али резултат овог похода није познат. Између осталог, Зета и краљевина Босна жељеле су за себе угарски Котор. Почетком јесени 1382 и током 1383. године, замјерајући се Угарској краљевини, Балша II врши опсаду Котора, мада није имао средстава да одсијече град са морске стране. Такође, у години (1384) када је Котор за кратко прешао у руке босанског краља Твртка I (касније, 1385. године, са тим се формално сагласила и угарска краљица Марија Анжујска) вршена је опсада од стране Зећана. Супарништво између Балше II и Твртка I није се тицало само Котора, већ и територије Конавља и Требиња, којима је до 1377. године госпдарио Балшин претходник, Ђурађ I Балшић. На тој територији, коју је Балша II покушавао да поврати од Босне, у прољеће 1382. године, у циљу трговине (посебно сољу) босански краљ Твртко I Котроманић , поред рјечице Суторине, на улазу у Боку Которску, полаже темеље трга Новог. Назвао га је именом „Свети Стефан“(који назив није прихватан у народу). Овај трг је представљао опасну конкуренцију Дубровчанима, који су се позивали на то: да су стари, законити тргови соли, били само: Дријева, Дубровник, Котор и Св. Срђ. Босански је краљ ипак попустио под притиском Дубровчана и одустао од трговине сољу у Новом, па је овај трг у сљедећих педесет година изгубио значај и био прилично занемарен, све до појаве херцега Стефана Вукчића Косаче. Годину дана по формирању Новог, Балша II са војском врши упаде у Конавље, али не успијева да их припоји зетској држави.

Дука од ДрачаУреди

Балша II се учврстио у области Берата и Валоне[3], а затим је обновио сукобе са Карлом Топијом (1382) и после неколико напада, успео је да заузме Драч, почетком 1385. године, тако да се већ у априлу исте године, потписује као дука драчки[3].

У борби против Балше, Карло је затражио војну помоћ султана Мурата I, који је ка Берату упутио снаге предвођене Хајредин Пашом. Далеко бројнија отоманска војска[4], потукла је 18.09. 1385. године у бици на Саурском пољу код Балша, недалеко од Берата, српске снаге, а у бици су погинули Балша II и Иваниш Мрњавчевић[a]. Иван Јастребов наводи податак да је Балша погинуо на реци Војуши, а глава му је однесена султану у Једрене. [5]

После Балшине смрти, кратко је владала његова удовица Комнина, после чега је власт над пределима северно од Драча преузео његов братанац Ђурађ Страцимировић.

У свом браку са Комнином, Балша II је имао једну ћерку, Руђину, која се 1391. године удала за Мркшу Жарковића[6][7].

НапоменеУреди

  1. ^ Учешће Иваниша Мрњавчевића у овој бици помиње се у делу Мавра Орбинија, штампаном 1601. године.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Балша I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Балша II Балшић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Миклошич, Франц (1858). Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, pp. 203. Беч. 
  2. ^ Шекуларац, Божидар (1987). Дукљанско-зетске повеље, pp. 173. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  4. ^ Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд. 
  5. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 496. Београд: Службени гласник. 
  6. ^ „Genealogy - Balkan states: The Balsici. Приступљено 4. 6. 2010. 
  7. ^ „Medieval Lands project - Montenegro: Balšići. Приступљено 4. 6. 2010. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди