Отворите главни мени

Банатска клисура

Банатска клисура је крајњи југозападни део Румуније, који обухвата јужно подножје планина Локве (549 m), Крак Алмаша (720 m), и Сретиње (890 m) према Дунаву. Код српског становништва овај назив се проширио на цео простор између река Нере и Дунава до Ђердапа. Геолошку основу поменутих планина чине кристаласти шкриљци и нешто еруптивних стена. Годишња количина падавина креће се од 700 до 1.200 mm. Планине су покривене густом шумом и богате су изворима.

Међу насељима у Банатској клисури налази се и 13 насеља у којима је од давнина живело српско становништво у претежном броју. Од ових насеља 4 су на левој обали реке Нере: Лесковица, Златица, Луговет (Kampia) и Сокол (Socol). Поред Дунава леже Базиаш, Дивићи, Белобрешка, Српска Пожежена (Požežena de Sus), Радимна, Мачевић (Macesti), Стара Молдова (Moldova Veche), Љубкова и Свиница. Становништво се бави сточарством, воћарством, виноградарством, повртларством и гајењем житарица. Банатска клисура је богата квалитетним угљем, магнетитом и разним металним рудама.

Почетак насељавања Срба у Банатској клисури није тачно утврђен, али се зна да пада углавном у XV веку, док је половином XVII века Аустрија извршила нову колонизацију Срба. Мировним уговором у Трианону 1920. Банатска клисура је припала Румунији. Од тада се, нарочито после 1948., број становника српске народности у Банатској клисури смањио.

Становници ових села су подржавали НОП и од 1944. масовно учествовали у њему, а после 1945. око 100 породица бораца НОР-а преселило сеу Југославију

Види јошУреди

ИзвориУреди

А. Станојловић:Монографија Банатске клисуре, Петровград (данас Зрењанин) 1938. pp. 7-33 и 980-139;
М. С. филиповић (уредник), Банатске Хере, посебно издање Војвођанског музеја, Нови Сад 1958 pp. 13-19, 51-53, 370-371.
Текст др. Небојше Царића унив. проф. Институт за географију Нови Сад у Енциклопедији Југославије, Југословенског лексикографског завода - Загреб 1980.