Батрић Јовановић

Батрић Јовановић (Доња Морача код Колашина, 3. јун 1922Београд, 16. фебруар 2011), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и дипломата СФР Југославије и публициста.

БАТРИЋ ЈОВАНОВИЋ
Batrić Jovanović.jpg
Батрић Јовановић у Савезној скупштини Југославије
Датум рођења(1922-06-03)3. јун 1922.
Место рођењаДоња Морача код Колашина
 Краљевина СХС
Датум смрти16. фебруар 2011.(2011-02-16) (88 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Професијадруштевно-политички радник и публициста
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Одликовања
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден рада са црвеном заставом
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 3. јуна 1922. године у селу Доња Морача, код Колашина. Потицао је из земљорадничке породице, а родитељи су му били Милован и Јелисавета Јовановић. Гимназију је завршио у Пећи 1940. године, а након матуре уписао Правни факултет у Београду. Током студија прикључио се студентском револуционарном покрету и убрзо постао члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][2]

Априлски рат 1941. године прекинуо је његове студије. Након окупације Краљевине Југославије вратио се у родно место, где је активно учествовао у организовању оружаног устанка. Био је учесник Тринаестојулског устанка у Црној Гори, а у јесен 1941. године је у саставу Комског батаљона учествовао у нападу на Пљевља. Када је 21. децембра 1941. године у Рудом формирана Прва пролетерска ударна бригада био је борац Треће чете њеног Првог црногорског батаљона. Током Народноослободилачког рата налазио се на разним одговорним дужностима.[1]

Након ослобођења Југославије, као омладински руководилац учествовао је у организовању првих омладинских радних акција на изградњи ратом порушене земље. Неколико година узастопно био је у руководилац великих савезних омладинских радних акција, као члан и командант Главног штаба омладинских радних бригада на изградњи омладинске пруге Брчко—Бановићи, 1946. године и пруге Шамац—Сарајево, 1947. године. Од 1948. године је учествовао у изградњи Новог Београда, тачније у првој фази његове изградње од 1948. до 1950. године. Био је помоћник генералног директора предузећа „Нови Београд” и даноноћно је обилазио градилишта — палате Федерације, Студентског града, насеља Тошин бунар и хотела „Југославија” и бринуо о њиховом снабдевању ових градилишта потребним алатом, грађевинским машинама и материјалом. Посебно је водио бригу о извршењу претходно договорених годишњих, месечних и декадних планова за поједине објекте и градилиште у целини.[1][3]

Након наступања паузе у изградњи Новог Београда, Батрић Јовановић је био стављен на располагање Влади ФНРЈ, где је обављао дужности — помоћника савезног министра, директор Савезне управе за нуклеарне сировине, секретар Комисије за привреду Централног комитета КПЈ и уредник НИП „Борба”. Године 1953. био је именован за генералног директора Управе цивилног ваздухопловства Југославије и на овој дужности је остао дуги низ година све до 1971. године. Након овога је од 1973. до 1977. године био амбасадор СФРЈ у УНЕСКО-у.[1][2]

У два сазива, од 1978. до 1986. године био је делегат из СР Црне Горе у Савезној скупштини.[2] У овом периоду постао је чувен по жестоким осудама прогона српског и црногорског становништва с Космета од стране великоалбанских шовиниста и сепаратиста. Такође, најоштрије је критиковао економску политику СФРЈ осуђујући је да је у служби пљачкања СР Србије и других неразвијених југословенских република, од стране СР Хрватске и СР Словеније. Његова иступања у Скупштини СФР Југославије (делегатска питања, реплике и говори) касније је сабрао у својој књизи Косово, инфлација, социјалне разлике.

Након политичког успона Слободана Милошевића и „антибирократске револуције” постао је његов присталица па је 1989. године био изабран за делегата у Скупштини СР Србије, а након увођења вишепартијског система, 1990. године је био народни посланик у Народној скупштини Републике Србије, изабран на листи Социјалистичке партије Србије. У исто време је био делегат из Србије у Скупштини СФРЈ, до 1992. године.[2]

Умро је 16. фебруара 2011. године у Београду.[4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. За учешће у Народноослободилачкој борби 1945. године је одликован Орденом за храброст и Орденом партизанске звезде треће реда, 1945. године. За учешће у руковођењу омладинским радним акцијама био је одликован — Орденом рада првог реда 1946. године за учешће на изградњи омладинске пруге Брчко—Бановићи, Орденом заслуга за народ првог реда 1947. године за учешће на изградњи омладинске пруге Шамац—Сарајево и Орденом братства и јединства првог реда 1949. године за учешће на изградњи Новог Београда. Године 1982. одликован је Орденом Републике са златним венцем за залагање и резултате постигнуте на изградњи аеродрома широм Југославије.[5][2][3]

ДелаУреди

Активно се бавио публицистичким радом и објавио је књиге:

  • Омладинске радне акције - школа социјализма (1948)
  • Мој батаљон (1952)
  • Од Таре до Сутјеске (1952)
  • Црна Гора у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији (1960)
  • Резолуција о основама друштвеног система информисања (1979)
  • Колашински крај у социјалистичкој револуцији (1983)
  • Тринаестојулски устанак (1984)
  • Косово, инфлација, социјалне разлике: иступање у Скупштини СФРЈ 1982-85 (1985)
  • Црногорци о себи: (од владике Данила до 1941): прилог историји црногорске нације (1986)
  • Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин (2003)
  • Расрбљивање Црногораца од Стаљина и Тита до Дукљана: Духовни геноцид (2005)

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Ко је ко у Југославији. Београд. 1957. 
  • Ко је ко у Југославији. Београд. 1970. 
  • Биографски лексикон Ко је ко у Србији. Београд. 1995. 
  • Ристановић, Др Слободан (2009). Нови Београд — градитељски подухват века. Београд: ИА КСЕ-НА. ISBN 978-86-81961-21-6. 
  • Јовановић, Батрић (2003). Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин. Београд: Српска школска књига. 
  • Јовановић, Батрић (2005). Расрбљивање Црногораца од Стаљина и Тита до Дукљана: Духовни геноцид. Подгорица: Вијеће народних скупштина Црне Горе.