Бацање кладива

Бацање кладива (енгл. hammer throwing, нем. Hammerwurf, франц. lancement du marteau, рус. метание молота) је једна од атлетских бацачких дисциплина.^[1]

Такмичар у бацању чекића на Горштачким играма у Шкотској

Раније се сматрало да је ова атлетска дисциплина само за снажне људе, а данас да је за оне који желе да постану снажни. Бацање кладива развија цели комплекс психомоторичких особина (снагу, окретност и брзину), па изразито појачава осећај равнотеже.

Историјски развојУреди

Прва такмичења у овој дисциплини срећу се у Уједињеном Краљевству, где су забележени први постигнути резултати. Бацао се тешки ковачки чекић, који је због дуге дрвене дршке диктирао кретање са замасима претежно у хоризонталној равни. Касније је дрвена дршка замењена ланцем, а затим жицом. У почетку се бацало са линије, затим из круга пречника 2,5 м и најзад из круга пречника 2,135 м.

Из Велике Британије та дисциплина се пренела у суседне, а касније и у остале земље. Ипак бацање кладива због посебних услова под којима се изводи (посебно бацалиште, заштитна мрежа, опасност од кидања жице и сл.) није тако распрострањена дисциплина, као што су друга бацања.

Први резултат забележен је 10. маја 1828. у Великој Британији када је Енглез Адам Вилсон бацио кладиво 27,74 м^[2]. Први званични најбољи резултат на свету регистрован је 1883. године, а постигао га је Џон Груера (Велика Британија), са резултатом од 30,85 м.^[3]. Истакнутији такмичар почетком 20. века био је Џон Фланаган (САД) који је 13 пута поправљао најбољи резултат док се није 1909 учврстио на 56,19 .^[3]. Амерички бацачи су доминирали до 1928. године када је Ирац Патрик О'Калахан на Олимпијским играма у Антверпену постао олимпијски победник са тадашњим олимпијским рекордом 51,39 м.

У Југославији се бацање кладива појавило одмах после 1918. године. Први забележени рекорд поставио је Ђуро Гашпар 1920. године са резултатом 31,84 м.^[3]. Највећи успех постигао је Иван Губијан, освајањем сребрне медаље на Олимпијским играма у Лондону 1948. године. То је била прва олимпијска медаља у атлетици за југословенску атлетику уопште, а и дан данас једина медаља у дисциплини бацања кладива.

Бацање кладива у мушкој конкуренцији је на програму других Олимпијских игара у Паризу 1900 године и од тада је на програму Олимпијских игара. Американац Џон Фланаган је први атлетичар који је победио у бацању кладива на Олимпијским играма.

У женској конкуренцији бацање кладива почело се развијати много касније па је на Олимпијске игре, уведено тек у Сиднеју 2000. године.

Бацач кладива

На Светском и Европском првенству у атлетици на програму је од самог почетка Светском 1983. године у Хелсинкију, односно Европском 1934. у Торину.

У женској конкуренцији бацање кладива је ушло у програм на Светском првенству 1999. године у Севиљи, а на Европском првенству 1998. у Будимпешти.

Због специфичних услова за такмичење бацање кладива није на програмима атлетских првенстава која се одржавају у дворани.

Правила такмичењаУреди

Кладиво се баца из круга пречника 2,135 м. Дозвољена је употреба рукавице за заштиту руке. Бацач може да започне бацање иако се кладиво у полазном положају лежи изван круга за бацање. Ако се у току извођења прекине жица, такмичар може поновити бацање. Бацање се признаје само онда, ако није прекинуто кретање због тога што је за време избацивања или окрета кладиво дотакло тле унутар круга или ван њега.

Цело кладиво мора да буде тешко најмање 7,257 kg, дуго највише 122 цм. Пречник главе кладива треба да има најмање 10,2 цм, а највише 12,0 цм. Дебљина жице треба да има најмање 3 мм. Дужина дршке кладива је 105 мм., а њена ширина 110 мм. Пречник металног материјала од којег је дршка израђена треба да буде 55 мм. Ради заштите бацача, судија и публике круг за бацање кладива ограђен је заштитном мрежом пречника 7,60 м. и висине најмање 2,74 м. Мрежа је отворена у правцу бацања, а отвор износи 6 м. Сектор за одређивање простора у који треба да падне кладиво одређен је углом од 45°.

Кладиво за жене је тешко 4 kg.

Светски рекордиУреди

Први светски рекорд у бацању кладива ИААФ (International Association of Athletics Federations – Међународна атлетска федерација) је признала 1913. године. Тренутни рекорд код мушкараца је 86,74 метра а постигао га је Јуриј Седих из СССРа, данас Русије на Европском првенству у Штутгарту 30. августа 1986. Код жена рекорд држи Бети Хајдлер из Немачке резултатом 79,42, а постигнут је у Халеу, 21. маја 2011.

Листа најбољих резултата у бацању кладива — мушкарциУреди

Ово је листа атлетичара, који су бацили кладиво више од 83,50 м, са стањем на дан 23. август 2013. године. (Напомена: већина атлетичара је по неколико пута пребацила ову дужину. Приказан је само најбољи резултат.)

Пласман	Резултат	Име	Дат. рођ.	Држава рођења и садашња држава	Место	Датум
1.	86,74	Јуриј Седих	11. јун 1955.	Совјетски Савез Русија	Штутгарт, Немачка	30. август 1986.
2	86,73	Иван Тихон	4. јуни 1976.	Совјетски Савез Белорусија	Брест, Француска	3. јул 2005.
3.	86,04	Сергеј Литвинов	23. јануар 1958.	Совјетски Савез Русија	Дрезден, Источна Немачка	30. август 1986
4.	84,90	Вадим Девјатовски	20. март 1977.	Совјетски Савез Белорусија	Минск, Белорусија	27. јул 1996.
5.	84,86	Коџи Мурофуши	8. октобар 1974.	Јапан	Праг, Чешка Република	29. јун 2003.
6.	84,62	Игор Астапкович	4. јануар 1963.	Совјетски Савез Белорусија	Севиља, Шпанија	6. јун 1992
7.	84,48	Игор Никулин	14. август 1960.	Совјетски Савез Русија	Лозана, Швајцарска	12. јул 1990
8.	84,40	Јиржи Там	5. фебруар 1957.	Совјетски Савез Естонија	Банска Бистрица, Чехословачка	9. септембар 1984.
9.	84,19	Адријан Ануш	28. јун 1973.	Мађарска	Сомбатхељ, Мађарска	10. август 2002
10.	83,68	Тибор Гечек	22. септембар 1964.	Мађарска	Залаегерсег, Мађарска	9. јун 2001

Листа најбољих резултата у бацању кладива — женеУреди

Ово је листа атлетичарки, које су бациле кладиво више од 76,50 м, са стањем на дан 22. август 2013. године. (Напомена: већина атлетичарки је по неколико пута пребацила ову дужину. Приказан је само најбољи резултат.)

Пласман	Резултат	Име	Дат. рођ.	Држава рођења и садашња држава	Место	Датум
1.	79,42	Бети Хајдлер	14. октобар 1983	Немачка	Хале, Немачка	21. мај 2011.
2.	78,80	Татјана Лисенко	9. октобар 1983.	Совјетски Савез Русија	Москва, Русија	16. август 2013.
3.	78,69	Аксана Мјањкова	28. март 1982.	Совјетски Савез Белорусија	Минск,	18. јул 2012.
4.	78,46	Анита Влодарчик	9. август 1985.	Пољска	Москва, Русија	16. август 2013.
5	77,26	Гулфија Ханафејева	12. јуни 1982.	Совјетски Савез Русија	Тула, Русија	12. јун 2006.
6.	76,07	Оксана Кондратјева	22. новембар 1985.	Русија	Жуковски, Русија	30. јун 2013.
7.	76,99	Џанг Венсју	22. март 1986.	Кина	Острава Чешка Република	24. мај 2012.
8.	76,90	Мартина Храснова	21. март 1983.	Чехословачка Словачка	Трнава, Француска	16. мај 2009.
9.	76,83	Камила Сколимовска	4. новембар 1982.	Пољска	Доха, Катар	11. мај 2007.
10.	76,72	Марија Беспалова	6. март 1986.	Русија	Жуковски Русија	23. јун 2012.
11.	76,66	Олга Цандер	18. мај 1976.	Совјетски Савез Белорусија	Минск, Белорусија	21. јул 2005.
12.	76,63	Јекатерина Хорошкин	21. март 1983.	Совјетски Савез Русија	Жуковски, Русија	23. јун 2006
13.	76,62	Јипси Морено	19. новембар 1980.	Куба	Загреб Хрватска	9. септембар 2008.
14.	76,56	Алена Матошка	23. јун 1982.	Белорусија	Минск Белорусија	12. јун 2012.

* чека ратификацију

Рекорди мушкиУреди

(стање 23. август 2013)

	Резултат	Име	Год. рођ	Држава	Место	Датум
СР	86,74	Јуриј Седих	11. јун 1955.	Совјетски Савез Русија	Штутгарт, Немачка	30. август 1986.
ОР	84,80	Сергеј Литвинов	23. јануар 1958.	Совјетски Савез Русија	Сеул Јужна Кореја	26. септембар 1988.
ЕР	86,74	Јуриј Седих	11. јун 1955.	Совјетски Савез Русија	Штутгарт, Немачка	30. август 1986.
САР	82,52	Ленс Дил	21. август 1961.	Сједињене Америчке Државе	Милано Италија	7. септембар 1996.
ЈАР	76,42	Хуан Игнасио	16. октобар 1976.	Аргентина	Трст Италија	25. јул 2001.
АФР	80,63	Крис Хармс	31. мај 1973.	Јужна Африка	Дурбан, Јужноафричка Република	15. април 2005.
АЗР	84,86	Коџи Мурофуши	8. октобар 1974.	Јапан	Праг, Чешка Република	29. јун 2003.
ОКР	79,29	Стјуарт Рандел	30. јун 1976.	Аустралија	Вараждин, Хрватска	6. јул 2002.
РС	67,46	Драган Мајсторовић	28. јун 1964.	Србија АК Црвена звезда, Београд	Минск, Белорусија	27. јул 1990.

Рекорди женеУреди

(стање 23. август 2013)

	Резултат	Име	Год. рођ	Држава	Место	Датум
СР	79,42	Бети Хајдлер	14. октобар 1983.	Немачка	Хале, Немачка	21. мај 2011.
ОР	76,34	Татјана Лисенко	9. октобар 1983.	Русија	Лондон УК	16. август 2012.
ЕР	79,42	Бети Хајдлер	14. октобар 1983.	Немачка	Хале, Немачка	21. мај 2011.
САР	76,62	Јипси Морено	19. новембар 1980.	Куба	Загреб Хрватска	9. септембар 2008.
ЈАР	73,74	Џенифер Далгрен	21. април 1984.	Аргентина	Буенос Ајрес Бразил	10. април 2010.
АФР	69,10	Ами Сене	6. април 1986.	Сенегал	Анже, Француска	17. јун 2012.
АЗР	76,99	Џанг Венсју	22. март 1986.	Кина	Острава Чешка Република	24. мај 2012.
ОКР	71,12	Бронвин Иглс	23. август 1980.	Аустралија	Аделејд, Аустралија	6. фебруар 2003.
РС	55,72	Милка Ђорђевић	1. јануар 1985.	Србија АК Железничар, Ниш	Сента, Србија	21. мај 2005.

Легенда:

СР: светски рекорд
ОР: олимпијски рекорд
ЕР: европски рекорд
САР: рекорд Северне Америке
ЈАР: рекорд Јужне Америке
АФР: рекорд Африке
АЗР: рекорд Азије
ОКР: рекорд Океаније
РС: рекорд Србије

ИзвориУреди

^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 116. ISBN 86-331-2075-5.
^ Најбољи резултати пре ИААФ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2007)
^ ^а ^б ^в Енциклопедија физичке културе ЈЛЗ Загреб 1975

Види јошУреди

Спољашње везеУреди

[британика_1-1] Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 116. ISBN 86-331-2075-5.

[2] Најбољи резултати пре ИААФ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2007)

[autogenerated1-3] а ^б ^в Енциклопедија физичке културе ЈЛЗ Загреб 1975

[1]

[2]

[3]