Отворите главни мени

Бајка је посебна књижевна врста, која може бити народна, усмена творевина или ауторска, уметничка. Назив бајка долази од речи бајати - чарати, лечити бољку тајанственим речима.[1]

У већини бајки између природног и натприродног, стварног и измишљеног нема правих супротности, односно прелаз из различитих светова за јунака је безболан и лако остварљив. Ликови су устаљени, типски. Присутни су каратктеристични родбински односи, попут односа маћехе и пасторке или неколико браће, при чему је најмлађи обично носилац радње. Међу ликовима се, осим породичних, појављују и ликови који су носиоци неког друштвеног статуса, попут краљева, принчева, принцеза или слугу. Надприродна дешавања у бајкама играју важну улогу. Јунак бајке живи окружен чаролијама добрих вила и злих вештица, патуљака или џинова, змајева, аждаја и захвалних животиња.

Главни јунак бајке је носилац позитивних особина и најчешће руши неки табу или забрану.

Радња бајке се заснива на враћању равнотеже која је на почетку бајке поремећена. У бајци се често прелазе велика пространства да би се задатак остварио. Бајке најчешће имају срећне завршетке, јер правда на крају тријумфује.

За разлику од митова и легенди, бајка се не преноси као веродостојна повест. Она се казује као измишљена прича, у којој нема података о времену и месту збивања. Тако она обично почиње са Био једном, Био једном један цар. Јунак бајке је безимен, као и земља у коју ступа. Отуд се бајка лако преноси са поколеља на поколење, од једног народа другоме, путујући, као и њени јунаци преко седам вода и седам гора. Системско записивање и издавање бајки започиње у Европи крајем XVII века. Од тада су и неки писци, угледајући се на стил усмене бајке, почели да пишу сличне маштовите приче, намењене првенствено деци. [2]

Елементи бајке су уткани и у средњевековне витешке романе и у ренесансне епове, какав је Аристов "Бесни Роландо", једна од италијанских пародија старог француског јуначког спева "Еп о Роланду". Изложеност разним чаролијама бајословног света била је изражена већ у античком роману, какв је Апулејов "Златни магарац". Традицији таквог романа као што је "Етиопика" од Хелиодора припадају и разне љубавне повести које се завршавају венчањем заљубљених после низа чудесно савладаних препрека. Примећено је да се у ту схему добро уклапају и рани српски романи из пера Милована Видаковића.

У свету су најславније бајке браће Грим, Шарлa Перoа, Ханса Кристијанa Андерсена и Оскара Вајлда. Српске народне бајке је сакупио Вук Стефановић Караџић.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Помозите бајкама у учењу језика
  2. ^ Теорија књижевности, Тартаља Иво, 1998