Бели пелин

Врста из рода пелина

Бели пелин (лат. Artemisia herba-alba) вишегодишњи је жбун из рода пелина (Artemisia) који припада породици главочика (Asteraceae). Расте углавном на семиаридним подручјима уз обале Средоземног мора и на Арабијском полуострву.[2]

Artemisia herba-alba
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
(нерангирано):
Ред:
Породица:
Племе:
Род:
Врста:
A. herba-alba
Биномно име
Artemisia herba-alba
Asso 1779
Синоними[1]
  • Artemisia aethiopica L.
  • Artemisia aragonensis Lam.
  • Artemisia lippii Jan ex Besser
  • Artemisia ontina Dufour
  • Seriphidium herba-alba (Asso) Soják

Име је добио због својих беличастих и вунастих стабљика и листова.[3] У хербалној медицини има широку употребу као спазмолитик и антисептик.[4]

Опис врсте уреди

Бели пелин је полужбунаста вишегодишња биљка која расте углавном на семиаридним подручјима и на тлу сиромашном храњивим супстратима. У висину обично нарасте од 20 до 40 цм. Листови су беличасти и прекривени су ситним трахомама (длачицама) са којих се одбија сунчева светлост што биљци даје беличаст одсјај. Листови су јако ароматични, код стерилних изданака су сивкасти, а на цветајућим изданцима мањи али бројнији.

Цвета од септембра до децембра, цветови су седећи, дугуљасти и доста сужени у својој основи.[5] Цветна ложа је огољена и на свакој се налази од 2 до 5 жућкастих хермафродитских цветова.[6]

Етерична уља код примерака који расту у Синајској пустињи садрже значајне количине еукалиптола, те алфа и бета тујоне.[4]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ The Plant List Artemisia herba-alba Asso
  2. ^ GRIN. „Artemisia herba-alba Asso Taxonomy for Plants”. Приступљено 16. 02. 2010. 
  3. ^ Zalat, Samy; Gilbert, Francis (1999). „A Walk in Sinai” (PDF). Egyptian Journal of Natural History. Egyptian British Biological Society. 1. ISSN 1110-6867. 
  4. ^ а б Yashphe, J.; Feuerstein, I.; Barel, S.; Segal, R. (1987). „The Antibacterial and Antispasmodic Activity of Artemisia herba alba Asso. II. Examination of Essential Oils from Various Chemotypes”. Pharmaceutical Biology. 25 (2): 89—96. doi:10.3109/13880208709088133. 
  5. ^ Feinbrun Dothan, N. (1978). „Flora Palaestina: part 3. Ericaceae to Compositae”. Jerusalem, Israel Academy of Sciences and Humanities. 2: 351—3. 
  6. ^ Pottier-Alapetite, G. (1979). „Flore de la Tunisie: part 2. Dicotyledones, Gamopetales”. Tunis, Ministry of Higher Education and Scientific Research (на језику: French). 2: 1012—3. 

Спољашње везе уреди