Отворите главни мени

Белоградчик или Белограџик[1][2] (у значењу: бели градић) град је у Републици Бугарској, у крајње северозападном делу земље, седиште истоимене општине Белоградчик у оквиру Видинске области.

Белоградчик
Belogradchik E1.jpg
Поглед на Белоградчик
Административни подаци
Држава Бугарска
ОбластВидинска област
Становништво
Становништво
 — 5.765 (2.007 )
Географске карактеристике
Координате43°37′00″ СГШ; 22°41′00″ ИГД / 43.616667° СГШ; 22.683333° ИГД / 43.616667; 22.683333Координате: 43°37′00″ СГШ; 22°41′00″ ИГД / 43.616667° СГШ; 22.683333° ИГД / 43.616667; 22.683333
Ндм. висина522 m
Површина22.234 km2
Белоградчик на мапи Бугарске
Белоградчик
Белоградчик
Белоградчик на мапи Бугарске
Остали подаци
ГрадоначелникБорис Николов

Град Белоградчик се налази близу границе са Србијом, наспрам Књажевца, а код града се налазе остаци старе тврђаве.

ГеографијаУреди

Положај: Белоградчик се налази у крајње северозападном делу Бугарске, близу границе са Србијом — 15 km западно. Од престонице Софије град је удаљен 180 km северозападно, а од обласног средишта, Видина град је удаљен 50 km јужно.

Рељеф: Област Белоградчика се налази на северним падинама Старе Планине. Град се сместио на високо постављеном превоју између двеју долина, на преко 500 m надморске висине.

Клима: Клима у Белоградчику је континентална.

Воде: У области Белоградчика има више мањих потока.

ИсторијаУреди

Област Белоградчића је првобитно била насељена Трачанима, а после њих овом облашћу владају стари Рим и Византија. Јужни Словени ово подручје насељавају у 7. веку. Од 7. века до 1396. године област је била у саставу средњовековне Бугарске.

Крајем 14. века област Белоградчића је пала под власт Османлија, који владају облашћу 5 векова.

Белоградчић је 1809. године постао део Карађорђеве Србије, када га је ослободила српска војска предвођена Хајдук Вељком Петровићем.

Након поновног потпадања под турско ропство и стварања Кнежевине Србије за време владавине Милоша Обреновића, следи низ устанака у Белоградчићу од 1833. до 1850. године, од којих су најважнија Манчова буна из 1836. године и Белоградчићки устанак.

Радила је од 1860. до 1876. године српска народна школа у месту.[3] И поред тога што је 1878. године у Белоградчићу живело значајно српско становништво, град је постао део савремене бугарске државе. Насеље постоје убрзо средиште окупљања за села у околини, са више јавних установа и трговиштем. Пописано је у месту 1894. године 1489 становника.

Године 1913, II старачки пук српске војске накратко окупирале Белоградчић, а њен командант, Тодор Станковић заводи привремену цивилну управу, као начелник градске управе.

СтановништвоУреди

Демографија

По проценама из 2007. године Белоградчик је имао око 5.700 становника. Огромна већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих деценија град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи.

Претежан вероисповест месног становништва је православна.

ГалеријаУреди

Градови побратимиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ђорђевић 1908, стр. 1288.
  2. ^ Ивић 1926, стр. 3.
  3. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године

ЛитератураУреди

  • Ђорђевић, Владан (1908). Историја Српско-бугарског рата 1885. Томови 1-2. Београд. 
  • Ивић, Алекса (1926). Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра. Београд. 

Спољашње везеУреди