Отворите главни мени

Белосава Бугарска

Белосава Бугарска (буг. Белослава Асенина) била је бугарска принцеза и краљица Србије од 1234. до 1243. године као жена краља Владислава Немањића.

Белосава Бугарска
Датум смртинакон 1243.
ДинастијаАсен
ОтацИван Асен II
МајкаАна Асен
СупружникВладислав Немањић
ПотомствоСтефан, Деса, ћерка непознатог имена
Краљица Србије
Период1234-1243
ПретходникАна Анђео Дука Комнин
НаследникЈелена Анжујска

ПореклоУреди

 
Цар Јован Асен II, отац краљице Белославе.

Белосава је била ћерка бугарског цара Ивана Асена II и његове жене Ане. Имала је сестру Марију која се удала за Манојла Епирског. Могуће је да Белосава није била законито дете јер брак између Ивана и Ане није био признат од стране Бугарске православне цркве. Након победе код Клокотнице, Друго бугарско царство постаје најјача сила на Балкану.

БракУреди

ВенчањеУреди

Теодосије прича како је Сава, приликом крунисања Владислава, довео синовцу и невесту, ћерку бугарског цара Асена. Брак је склопљен око 1234. године, када је Владислав имао око 40 година. Оваква хронологија утврђена је на основу података о Савиним путовањима на исток[1]. Краља Владислава и краљицу Белославу крунисао је архиепископ Арсеније I. Свети Сава, поглавар српске православне цркве, је организовао венчање ради обезбеђивања добрих односа са Бугарском. Сава је био противник насилних збацивања са власти. Због сукоба који је избио међу браћом напустио Србију и отишао у Св. Земљу. Архиепископски трон Сава је препустио игуману манастира Жиче, свом ученику Арсенију Првом. У одсутству Светог Саве, краља Владислава и краљицу Белославу крунисао је нови архиепископ.[2]

Белослава као краљица СрбијеУреди

О брачном животу Белославе и Владислава не зна се много. Краљица Белослава је била изузетно одана и окренута православној вери. Одмах је утицала је на мужа да почне са зидањем своје задужбине. У старом средишту српске земље, близу Пријепоља, на речици Милешеви, настављена је градња његове цркве посвећене Вазнесењу. Убрзо је подигнут манастир Милешева, чија изградња је добрим делом и њена заслуга. У манастиру Милешева краљ Владислав је сахранио свог стрица Саву, који је умро у Бугарској 14/27. јануара 1236. године, враћајући се са великог ходочашћа по Св. Земљи. У бугарском месту Трново српски архиепископ је свратио код Асена Другог, Белославиног оца, али се изненада разболео и убрзо умро. Захваљујући Белослави, бугарски цар није правио веће проблеме при преузимању Савиног тела из Бугарске.[3]

Пад са властиУреди

 
Краљ Владислав, фреска у Милешеви.

Околности везане за смену на српском престолу 1243. године су нејасне. Ниједан историјски извор не говори директно о овим догађајима. Једини документ који донекле баца светло на грађански рат Уроша и Владислава јесте писмо Дубровчанима новом краљу, датирано у прву половину 1243. године. У њему се помиње и краљица Белослава, која се након пада мужа са власти склонила у Дубровник. Дубровчани су се заклели да неће "ни по мору, ни по суху, ни у Босну", ни писмима, ни посланицима деловати против краља Уроша. [4][5] Уједно су то и последњи подаци о Белослави за њена живота. Подаци које добијамо о депозиту краљице Белославе и њеног сина Десе потичу из периода владавине краља Драгутина, када Владислављева жена није била жива. [6][7].

Краљичин депозитУреди

Депозит или поклад краљице Белославе био је веома обилан и богат. Садржај више сандука (већих и мањих) и неколико врећа указује да је утицај византијске културе био присутан у Србији. У односу на запад византијска култура је, у то време, била далеко напреднија. У то време, када на западу нема ни помена о женском рубљу, српска краљица Белослава је носила дуге свилене кошуље. У њеном инвентару помињу се и кратке кошуље, које су биле изаткане свиленом и златном жицом. Краљичина соба је била покривена шареним простиркама, а у њеном инвентару помињу се и две завесе извезене свилом. Краљица Белослава је имала богату тоалету, која се разликовала од тоалете жена српских властелина. Била је то изузетно фина тканина грчког и италијанског порекла. Највише је носила одећу модре и црне боје, а у свечаним приликама носила је црвену и зелену боју. У њеном депозиту помињу се и иконе разних светитеља, са сребрним и позлаћеним оквиром и бисерима. Краљица је много полагала на свој спољашњи изглед.[3]

ПотомствоУреди

 
Српска застава 1281. године.

Владислав је са бугарском принцезом Белославом имао више деце. Већ 1237. године, у уговору кога је српски краљ потписао са дубровачким кнезом Ђованијем Дандолом, Дубровчани су предвидели да у случају нужде угосте Владислава, његову жену и децу. Троношки родослов помиње да Владислав није имао синове, већ само две ћерке, што није тачно.[8] Поуздано се зна за двојицу Владиславових синова и једну ћерку:

О постојању Владислављеве ћерке сведочи недатирано писмо Ђуре Качића, омишког кнеза, дубровачком кнезу, властели и општини, у коме су поменути "сељаци" које је краљ Владислав дао њему и његовој жени, а својој ћерци. Писмо се датује у период средине 1270-тих година. [9] Стефан, Владиславов старији син, умро је пре 1281. године када се као покојни помиње у манастиру Есфигмену на Светој Гори. О жупану Деси сачувано је нешто више података, захваљујући дубровачким документима. Син краља Владислава оставио је на чување поклад кога су 1281. године преузели изасланици краља Драгутина. Из овога се посредно може закључити да 1. јула 1281. године Деса није био жив. Између осталог, Деса је у депозит оставио и заставу од свиле црвене и плаве ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo"). То је први податак о бојама једне српске заставе у српској историји[10][11].

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јован Асен I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јован Асен II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Завида
 
 
 
 
 
 
 
можда Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена (супруга Јована Асена)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
можда Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Белосава Бугарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана Асен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Пурковић (1996), 29-31
  2. ^ Николић, Дејан (2009). Српске краљице и царице. Деспотовац: Народна библиотека "Ресавска школа". ISBN 978-86-82379-31-7. 
  3. 3,0 3,1 Симић Калпачки, Томислав (2010). Жене српских владара. Београд: Наша прича плус: Патам. ISBN 978-86-876001-08-6 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  4. ^ Ковачевић (1879), 13-15
  5. ^ Историја српског народа (1994), 341
  6. ^ Маловић (2003), 31-8
  7. ^ Јечменица (2018), 89-93
  8. ^ Пурковић (1996), 32
  9. ^ Пурковић (1996), 33
  10. ^ Маловић (2003), 31-8
  11. ^ Јечменица (2018), 89-93

ЛитератураУреди

  • Симић Калпачки, Томислав (2010). Жене српских владара. Београд: Наша прича плус: Патам. ISBN 978-86-876001-08-6 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  • Николић, Дејан (2009). Српске краљице и царице. Деспотовац: Народна библиотека "Ресавска школа". ISBN 978-86-82379-31-7. 
  • Јечменица, Дејан, Немањићи другог реда, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд (2018)
  • Ковачевић, Љубомир. „Неколико хронолошких исправка у српској историји“, Државна штампарија у Београду, 1980. 1-93.
  • Маловић-Ђукић, Марица, Поклад жупана Десе, Краљ Владислав и Србија 13. века, Научни скуп, 15-16. новембар 2000., Београд (2003)
  • Пурковић, Миодраг. Принцезе из куће Немањића. Београд: Пешић и синови, 1996.
  • Ћирковић, Сима и Максимовић, Љубомир. Историја српског народа, књига 1, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд: Српска књижевна задруга, 1994.
  • Ћоровић, Владимир, Историја Срба, Дом и школа, Београд 2006