Бечки конгрес

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.

Бечки конгрес, рад Жан-Баптист-Исабеја 1819.

Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.

Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814. године.

Учесници

• Велику Британију је представљао министар спољних послова виконт Кестлереј (Castlereagh), од фебруара 1815. војвода од Велингтона, а задњих седам дана и гроф од Кланкартија.
• Аустрију је представљао кнез Клеменс фон Метерних и његов заменик барон Весенберг
• Пруску је представљао канцелар Карл Аугуст фон Харденберг и дипломата и научник Вилхелм фон Хумболт.
• Француску је представљао министар спољних послова Шарл Морис де Талеран
• Русију је службено представљао министар спољних послова гроф Неселрод, али цар Александар I Романов је сам деловао.

Представници 4 велике силе победнице настојали су да искључе Француску из озбиљних преговора, али Таљеран је вешто успео да се убаци у унутрашње кругове саветовања у првим недељама преговора. Представници 4 велике силе били су неодлучни како да спроводе преговоре, а да не изазову заједнички протест мањих сила. Због тога су 30. септембра 1814. на прелиминарну конференцију о протоколу позвали Таљерана и шпанског представника Маркиза од Лабрадора.

Већину рада на конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија) и Француска. По неким питањима сарађивали су са

• Шпанијом, коју је представљао маркиз од Лабрадора
• Португалијом
• Шведском
• По питањима Немачке разговарало се са Хановером, Баварском и Виртембергом

Територијалне промене

Државне границе договорене Бечким конгресом 1815.

• Русија је добила већину Варшавског војводства као Конгресну Пољску и дозвољено је да задржи Финску, коју је анектирала 1809. од Шведске (Финска је остала у саставу Русије до 1917)
• Пруска је добила 40% Саксоније, делове Варшавског војводства (Познањ), Данциг (Гдањск), Порајње и Вестфалију.
• Немачка конфедерација је створена од 39 немачких држава (од претходних 300) под председништвом аустријског цара. Само су делови Пруске и Аустрије били у конфедерацији.
• Династији Орање-Насау додељује се Низоземска република и Аустријска Низоземска (приближно данашња Белгија) да би тим подручјем владала као Низоземским краљевством. Додељује им се и Велико војводство Луксембург (са Луксембургом као делом Немачке конфедерације)
• Норвешка је припала Шведској (у персоналној унији)
• Шведска Померанија је припала Пруској
• Швајцарској се гарантује независност
• Војводство Лауенберг (дотад у саставу Хановера) припада Данској, а Хановер постаје краљевство и компензира се територијама Минстерске бискупије и пруске Источне Фризије
• Признаје се већина територијалних добитака Баварске, Виртемберга, Бадена, Хесен-Дармштата и Насауа. Баварска такође добија Рајнски Палатинат и делове војводства Вирцбург и великог војводства Франкфурт. Хесен-Дармштат је Пруској предао војводство Вестфалију, па је добио град Мајнц.
• Аустрија је добила Тирол и Салцбург, бивше Илирске провинције и Ломбардија-Венецију у Италији. Бивше аустријске територије у југозападној Немачкој остале су под контролом Виртемберга и Бадена, а Аустрија је изгубила и аустријску Низоземску.
• Хабзбурзи су добили и велико војводство Тоскану и војводство Модену
• Војводство Парме, Пјаченце и Гуастеле предаје се Марији Лујзи, Наполеоновој жени из породице Хабзбурга.
• Папска држава је повратила свој некадашњи опсег, са изузетком Авињона и Комтат Венесена
• Британији је потврђена контрола над Јужном Африком, колонијом Кејп, Тобагом, Цејлоном и различитим колонијама Африке и Азије. Друге колоније, а посебно Холандска источна Индија и Мартиник враћају се претходним власницима
• краљ Сардиније поново добија Пијемонт, Ницу и Савоју и контролу над Ђеновом
• Бурбонац Фердинанд IV, краљ Две Сицилије добија поново Напуљско краљевство
• укида се трговина робљем
• Слобода пловидбе уводи се за многе реке, укључујући Рајну

Пољско-саксонска криза

Најтеже питање конгреса је била Пољско-саксонска криза. Руси и Пруси су предложили да пруски и аустријски део при деоби Пољске припадне Русији, која ће створити независно пољско краљевство у персоналној унији са Русијом са Александром I Романовом као краљем. Као компензацију Пруска је требало да добије Саксонију. Аустријанци, Французи и Британци нису се слагали са тим планом па су на наговор Талерана потписали тајни споразум 3. јануара 1815. да ратују, ако је потребно, да би спречили руско-пруски план. Иако ниједна од три силе није била спремна за рат, Руси су мало попустили и створен је компромис. Русија је добила већину Наполеоновог Варшавског војводства као "Конгресну Пољску", али нису добили Велико војводство Познањ, које је припало Пруској, а нису добили ни Краков, који је постао слободан град. Пруска је добила 40% Саксоније, а остатак је враћен краљу Фридрику Аугусту I од Саксоније.

Друге промене

Кнез Метерних

Главни резултати конгреса:

• потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810.
• Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства
• Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и северну Рајнску област
• Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше управљати него са претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом су управљале Аустрија и Пруска.

Представници на конгресу су се сложили са бројним територијалним променама. Норвешка, која је дотад била део Данске улази у персоналну унију са Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у северној Италији, док је већина северне средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико војводство Тоскана, војводство Модена и војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу. Краљевина Пијемонт-Сардинија је повратила своје копнене поседе, а добило је и контролу над Ђеновом. У јужној Италији Жоашен Мира је најпре добио право на Напуљско краљевство, али пошто је подржао Наполеона у Сто дана био је свргнут, а на престо је враћен Фердинанд IV. Створена је велика Уједињена Краљевина Низоземска. Велика Британија је добила протекторат над Јонским острвима и над Сејшелима по одлуци Париског мировног споразума из 1814. године.

Каснија критика

Конгрес у Бечу је често критикован у 19. веку, а и од стране новијих историчара, да је занемарио националне и слободарске тежње. Сматрало се да је Бечки конгрес интегрални део конзервативног реда, у коме се примат ставља на мир и стабилност на рачун слобода и грађанских права, који асоцирају на америчку и француску револуцију.

У 20. веку многи историчари су се почели дивити државницима Бечког конгреса, који су за око 100 година (1815—1914) спречили један општи европски рат. Међу таквима се налази и Хенри Кисинџер, чија докторска теза је била о Бечком конгресу.

Види још

• Берлински конгрес

Литература

• Chapman, Tim (1998). The Congress of Vienna 1814–1815. Routledge. 
• Dakin, Douglas (1979). „The Congress of Vienna, 1814–1815 and its Antecedents”. Ур.: Sked, Alan. Europe's Balance of Power 1815–1848. London: Macmillan. стр. 14—33. 
• Ferraro, Guglielmo. (1941). The Reconstruction of Europe; Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814–1815. 
• Forrest, Alan. "The Hundred Days, the Congress of Vienna and the Atlantic Slave Trade." in Napoleon's Hundred Days and the Politics of Legitimacy (Palgrave Macmillan, Cham, 2018) pp. 163–181.
• Gabriëls, Jos. "Cutting the cake: the Congress of Vienna in British, French and German political caricature." European Review of History: Revue européenne d'histoire 24.1 (2017): 131–157. illustrated
• Gulick, E. V. "The final coalition and the Congress of Vienna, 1813–15" in C. W. Crawley, ed., The New Cambridge Modern History, vol 9, 1793–1830 (1965) pp. 639–667.
• Jarrett, Mark (2013). The Congress of Vienna and its Legacy: War and Great Power Diplomacy after Napoleon. London: I.B. Tauris & Company, Ltd. ISBN 978-1780761169.  online review
• King, David. Vienna, 1814: How the conquerors of Napoleon made love, war, and peace at the congress of Vienna (Broadway Books, 2008), popular history
• Kissinger, Henry A. (1956). „The Congress of Vienna: A Reappraisal”. World Politics. 8 (2): 264—280. JSTOR 2008974. S2CID 153666035. doi:10.2307/2008974. 
• Kissinger, Henry A. (1957). A World Restored; Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812–22. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-1626549784. 
• Kohler, Max James. "Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1814–1815) and Aix-la-Chapelle (1818)" Publications of the American Jewish Historical Society, No. 26 (1918), pp. 33–125 online
• Kraehe, Enno E. Metternich's German Policy. Vol. 2: The Congress of Vienna, 1814–1815 (1984)
• Kwan, Jonathan. "The Congress of Vienna, 1814–1815: diplomacy, political culture and sociability." Historical Journal 60.4 (2020) online.
• Lane, Fernanda Bretones, Guilherme de Paula Costa Santos, and Alain El Youssef. "The Congress of Vienna and the making of second slavery." Journal of global slavery 4.2 (2019): 162–195.
• Langhorne, Richard. "Reflections on the Significance of the Congress of Vienna." Review of International Studies 12.4 (1986): 313–324.
• Lockhart, J. G. (1932). The Peacemakers 1814–1815. Duckworth. 
• Nicolson, Harold. (1946). The Congress of Vienna: a Study in Allied Unity, 1812–1822. .
• Oaks, Augustus; R. B. Mowat (1918). The Great European Treaties of the Nineteenth Century. Oxford: Clarendon Press.  ("Chapter II The restoration of Europe")
• Peterson, Genevieve. "II. Political inequality at the Congress of Vienna." Political Science Quarterly 60.4 (1945): 532–554. online
• Schenk, Joep. "National interest versus common interest: The Netherlands and the liberalization of Rhine navigation at the Congress of Vienna (1814–1815)." in Shaping the International Relations of the Netherlands, 1815–2000 (Routledge, 2018) pp. 13–31.
• Schroeder, Paul W. (1992). „Did the Vienna Settlement Rest on a Balance of Power?”. The American Historical Review. 97 (3): 683—706. JSTOR 2164774. doi:10.2307/2164774. 
• Schroeder, Paul W. The Transformation of European Politics, 1763–1848 (1996), pp. 517–582 online Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јул 2017)
• Sluga, Glenda. "'Who Hold the Balance of the World?' Bankers at the Congress of Vienna, and in International History." American Historical Review 122.5 (2017): 1403–1430.
• Vick, Brian. The Congress of Vienna. Power and Politics after Napoleon. Harvard University Press, 2014. ISBN 978-0674729711.
• Webster, Charles (1913). „England and the Polish-Saxon problem at the Congress of Vienna”. Transactions of the Royal Historical Society. 7 (7): 49—101. JSTOR 3678416. S2CID 153829065. doi:10.1017/S0080440100014468. 
• Webster, Charles (1922). „IV. The pacification of Europe”. Ур.: Ward, A.W.; Gooch, G. P. The Cambridge history of British foreign policy, 1783–1919. 1. Cambridge University Press. стр. 392—521. ISBN 978-1108040150. 
  • also published as Webster, Charles (1919). The Congress of Vienna, 1814–1815. 
• Webster, Charles (1931). The Foreign Policy of Castlereagh, 1812–1815, Britain and the Reconstruction of Europe. Архивирано из оригинала 24. 07. 2020. г. Приступљено 06. 07. 2023. 
• Zamoyski, Adam (2007). Rites of Peace; the Fall of Napoleon and the Congress of Vienna. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0060775186. 
• British diplomacy, 1813–1815: Select Documents Dealing with the Reconstruction of Europe. 1921. 
• Spiel, Hilde (1968). The Congress of Vienna; an Eyewitness Account. Philadelphia: Chilton Book Co. 
• Walker, Mack, ур. (1968). Metternich's Europe. Palgrave Macmillan UK. стр. 352. ISBN 978-0802720146. 
• Supplementary despatches and memoranda of the Duke of Wellington, K. G. Volume 9, South of France, Embassy to Paris and Congress of Vienna – April 1814 to March 1815. Some letters of the Prince Regent, the Emperor Alexander, Louis XVIII., Murat King of Naples, the Earl of Liverpool, Viscount Castlereagh, Earl Bathurst, and other distinguished persons, are given for the elucidation of diplomatic and public transactions in which the Duke of Wellington was engaged [as British Plenipotentiary at the Congress of Vienna]. Edited by his son, the [second] Duke of Wellington, K.G. London: John Murray. 1862. 
• Ghervas, Stella (2008). Réinventer la tradition. Alexandre Stourdza et l'Europe de la Sainte-Alliance. Paris: Honoré Champion. ISBN 978-2745316691. 

Спољашње везе

• Animated map Europe and nations, 1815–1914
• Final Act of the Congress of Vienna
• Map of Europe in 1815
• Congress of Vienna (1814–1815) Search Results at Internet Archive