Отворите главни мени
Карл Шпицвег један од типичних сликара епохе бидермајера „Недељња шетња“
Дневни боравак у стилу бидермајера око 1830. године
Ентеријер у стилу бидермајера у Берлину

Бидермајер (нем. Biedermeier) је период између Конгреса у Бечу (1814.-15. год.) и Буржоаске револуције (1848.год). Сматра се да је то последњи период пре индустријализације. То је уметнички правац и животни стил у првој половини 19. века у немачком говорном подручју.

Настанак називаУреди

Сам назив бидермајер први је употребио Јосеф Виктор вон Шефел. Назив је добијен комбинацијом двеју измишљених малограђанских и сатиричних ликова у Минхенском часопису Fliegende Blätter (нем. "Летећи листови") господе Бидермана и Буменмајера.[1] Највише јединство слога је добио у примењеној уметности у намештају, порцелану и текстилу.[2] Бидермајер је постао синоним за естетику буржоазије.

КарактеристикеУреди

Везан је за буржоаски рационални и склон једноставности став, који се испољио кроз моду, уметност, дизајн намештаја и књижевност тог времена. Бидермајер се одликује практичношћу, линеарношћу и комфором. Бидермајер је грађанско раздобље ампира (отуда и назив грађански ампир), племићко-грађанског стила који произилази из класицизма. Значи иако је потекао из ампир стила, који је превладавао до 1814. године Бидермајер уноси у кратком времену такве новине у естетици и обликовању примењене уметности које ће га заувек направити авангардом савременог дизајна. У првој половини 19. века буржоазија се финансијски полако изједначавала са аристократијом, па је могла себи да приушти производе који су јој пре били недоступни, као на пример сребро, тапацирани намештај и порцеланску керамику чије цене су због увођења мануфактурне производње знатно пале. Укуси владајућих класа су се све више подударали, али с друге стране грађанска класа није још имала могућности да стиче већа имања и зграде, па је овај стил, налик данашњем времену био заступљенији и адаптиранији за градске амбијенте.

Бидермајер преузима форме стила ампир али их омекшава увођењем заобљених линија. Намештај у стилу бидермајер је лишен сувишних украса тако да његове елегантне и флуидне контуре у потпуности долазе до изражаја а утисак који оставља може бити изненађујуће модеран. Намештај је функционалан и удобан и може деловати једноставно у односу на монументалан или китњаст намештај предходних епоха.

АрхитектураУреди

 
Кућа у стилу бидермајер, Јосиф Корнхаусел

Бидермајерска архитектура открива одмак од романтизма натраг ка класицизму, али са већим фокусом на реализам, есенцијално је варијанта класицисма. Историјски гледано, бидермајер има корелације са ампир стилом у Француској и регент стилом у Енглеској, али је сведенији од својих савременика. Са све већом урбанизацијом која је била карактеристична за период десио се пораст у конструкцији почетком деветнестог века. Стил карактеризују монументалне грађевине овог периода, стил је ултимативно био намењен новонасталој средњој класи и буржоазији.[3] Јосиф Корнхаусел (Joseph Kornhäusel) је знаменити и вероватно најпознатији архитекта бидермајера, остављајући велики траг у Бечу и његовој околини.

Кроз јединство једноставности и функционалности, бидермајерска неокласична архитектура створила је тенденције пресудног значаја за архитекте Бечке сецесије, нарочито Јосифа Хофмана, сецесију[4], баухаус и архитектуру 20-ог века.

Бидермајер у уметностиУреди

Бидермајер се јавља у уметности пре свега се инспиришући у модном романтизма, пре свега у сликарству:

или композитор;

Бидермајер као стил у намештајуУреди

Највише јединства у стилу се показује у уметности намештаја у доба стила бидермајера. Бидермајер се карактерише у односу на емпир једном интимнијом атмосфером и минитиризијацијом размере, наглашавањем удобности и то нарочито код седећег намештаја, повећаној функционалности. Први примерци овакве уметности су настали у Бечу где је деловао енглески намештај као пример. Типични примерци за бидермајер су мали намештај као ноћни столчићи. Типични примери намештаја овог стила су лаке столице и софе, љупке комоде, писаћи столови, витрине са стаклом и полице за књиге. На бидермајер период утицали су сви стари стилови од ренесансе до Луј XVI и Аустријског царства. Општа одлика периода је мешавина стилова и трагање за удобношћу, велика разноврсност крупног намештаја, столица и фотеља. Често су употребљавана дубоко ушивена дугмад на седиштима, тракице и чипке за покривање спојева на дрвету и тапацирунгу. Коришћене су и разне врсте дрвета, обично тамне нијансе, са инкрустрацијама ћилибара и седефа, примењивана је кувана кожа, хартија и гвожђе. Бидермајер период је сматран за типично немачки феномен и кроз њега се испољавају први резултати индустријализације, стандардизовани конфекцијски комади, једноставност форме, функционалност и модерни методи дистрибуције.

Дизајн намештаја је заснован на основним геометријским облицима као што су квадрат, троугао, круг и елипса, који су укомбиновани тако да чине складну целину. Код комода, ормана и секретера у правоугаону површину може бити уписан троугао, круг, полу-круг или елипса. Намештај облих линија, попут столова, столица и софа, одликује се комбиновањем кривина и контра – кривина чиме се постиже динамичан ефекат, а ови комади су посебно оригинални и елегантни. Тежња за супротстављањем конкавно и конвексно извијених контура огледа се и у популарности облика лире, који се често јавља у виду подупирача малих столова или на наслонима столица. Један од оригиналних бидермајер изума је секретер у облику лире. Сфера је још један од геоматријских облика који се јавља на намештају, било као декоративни елемент у виду малих кугли најчешће црне боје, било као форма целог комада намештаја. Међу најсложеније, најоригиналније и најлепше комаде бидермајер намештаја спадају сточићи за ручни рад у облику глобуса или полулопте.

Најимпозантнији комад намештаја у салону је секретер који је ригиднији и масивнији од осталих типова намештаја и има репрезентативну улогу. Обично је четвртастог облика и великих пропорција и као такав се сматра мушким типом намештаја. Његова спољашњост са уравнотежено распоређеним масама, понекад са троугластим забатом и стубовима на бочним ивицама, подсећа на архитектуру. У доњем делу он најчешће има три фијоке, средњи део чини површина за писање која се обара откривајући мноштво малих фијока и преграда распоређених око централне нише, чији распоред такође подсећа на архитектонску фасаду. Унутрашњи део је често раскошније и детаљније декорисан од строге спољашњости секретера, уз коришћење скупоценијих или барем другачијих материјала. Међу унутрашњим фијокама скривена је једна, или више тајних, „невидљивих“, фијока које се отварају помоћу специјалног механизма и у којојима се чувају посебно вредна документа, чија саџина не би смела да доспе у јавност. Горњи део секретера може бити у виду елемента са двокрилним или трокрилним вратанцима или са фијоком која се заправо извлачи и служи као површина за писање када је човек у стојећем положају. Горњи део може бити ужи у односу на доњи део или лучно заобљен. Секретер може имати и заобљене елементе, а од традиционалне четвртасте форме највише се удаљава такозвани секретер- лира, који је потпуно заобљен и представља један од најоригиналнијих типова бидермајер намештаја.

Наслеђе и утицајУреди

Иако историјски период и стил нису пуно цењени сем можда музике, као на пример Шуберт (Franz Schubert), у последње време се све више препознаје његов значај. Бидермајер и даље има савремен осећај због одбијања да се задовољи рециклирањем историјских стилова (али признаје своју неокласичну инспирацију), принцип који је често изгубљен у поплавама препорода који су превладавали, почевши од готике после 1840-их. Бидермајер је увео свеобухватан напредак у логистику свакодневног живота. Сигнализирао је проналазак не само једноставности и утилитаризма већ и доласка, у одређеној мери, домаћинства каквог га ми познајемо и у том процесу модерног дизајна и модерног живљења. Његов утицај ће бити велики, бидермајер је претходник многих модерних ствари: Бечке сецесије и Бечке радионице посебно, чије је лидере доста инспирисао захваљујући својим бечким коренима, али и Покрета уметности и занатства, сецесије, ар деко-а, баухас-а и модерног дизајна после Другог светског рата.[5]

Почетком 20. века, захваљујући архитектама Алдофу Лос, Петер Беренсу, Ото Вагнеру, Јосефу Хофману касније и Мис ван дер Роу, чија су дела била инспирисана бидермајерским дизајном и конфором, реафирмисао као један авангардни стил и претеча модерног концепта унутрашње декорације. Савременост бидермајерског дизајна је тако дефинитивно призната те се као аутентични стил очувао до данашњих дана.

У време Бидермајера је по прву пут у Европи настао истински интерес за природу уопште, и посебно за ботанику. Стил неговања цвећа, башти и вртова се од тада развијао независно и ван токова француске школе пејзажне архитектуре која је сматрала цвеће и дрвеће у вртовима као саставни део интеријера станова и кућа. Из Бидермајера се данас развио и цвећарски занат, понекад и хоби, у дизајнирању букета (нарочито за венчања), корпи, накита, торби и слично. У принципу се користе јефтини и лако доступни материјали, траке, перле, свеће, у комбинацијама са цвећем и/или другим биљним украсима.

ИзвориУреди

  1. ^ Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha
  2. ^ Priručni slovnik naučni ČS Akademia vied, Praha 1966.
  3. ^ Historical Dictionary of Neoclassical Art and Architecture, by Allison Lee Palmer. Page 37
  4. ^ Vienna: City of Modernity, 1890-1914 By Tag Gronberg. Page 124
  5. ^ https://www.nytimes.com/2006/12/01/arts/design/01bied.html

Спољашње везеУреди

ЛитератураУреди

  1. Přehledný kulturní slovnik Mladá Fronta Praha 1964.
  2. PSN ČS Akademia vied Praha 1964.