Битка на Западној Морави

Битка на Западној Морави (Битка на Парцанској коси) - вођена је од 18. до 22. септембра 1944. године и представља један од последњих великих окршаја између четника и партизана у Другом светском рату.

Увод

У покушају да пређе реку и продре у Шумадију четнике напада 2. пролетерска дивизија. Имала је вероватно око 2.500 бораца, јер су на окупираној територији комунисти успели да спроведу са­мо делимичну мобилизацију. Шумадију је бранила Расинско-топличка група корпуса пот­пу­­ковника Драгутина Кесеровића. Под Кесеровићевом командом и даље се налазио 2. косовски корпус капетана Жике Марковића. По­сле прва два дана битке, стигли су и де­ло­ви Варваринског корпуса, као и слабије недићевске посаде из око­лине.

   На четничку мобилизацију расписану 1. септембра омладина се радо одазвала, тако да је бројно стање Кесеровићевих јединица, према изјави америчког поручника Крамера, датој пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу 1946. го­дине у Њујорку, тада износило “близу 8.000 људи“.  Крушевачки историчар Адам Стошић, који је Битку на За­па­д­ној Морави, скривану пола века, први описао, бележи:

   "Према стратегији четничких команди, требало је задржа­ти по сваку цену продор партизанских јединица преко Мораве. За­то су поред реке ископани ровови од Богдања до Бошњана и ов­де се даноноћно стражарило да би се онемогућио прелаз про­тив­ника."

   После 5. септембра долазило је до готово свакодневних окр­ш­аја јужно и југозападно од Трстеника и Крушевца. Била је то уве­­ртира за одлучујућу битку, у коју комунисти полазе 18. сеп­те­м­­б­ра. Преко Западне Мораве они крећу на два сектора: Стопања – Се­лиште (изнад Крушевца) и Макрешане – Бошњане – Вра­та­ре – Па­деж (испод Крушевца), истурајући напред 4. црногорску бри­гаду. Три од четири батаљона ове бригаде успели су да пређу ре­ку до четири часа по­по­дне 19. септембра, после “оштре борбе са че­тницима“, како пи­ше у комунистичком зборнику “Ослобођење Кру­­шевца 1944“.

Ток битке

   У но­ћи између 19. и 20. септембра реку прелазе и јединице ко­­је су наступале на сектору Макрешане – Падеж. Током 20. сеп­те­­м­бра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мо­ра­ве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. сеп­те­м­­б­ра, ка­­да четници крећу у противофанзиву. Наводећи све­до­че­­ње сељака из Беле Воде да су се партизани при­ликом бекства давили у Западној Морави, Стошић закључује: “Па­р­­ти­­за­нске јединице доживеле су највећи пораз у крушевач­ком кра­ју у току рата“.

После победе у бици на Западној Морави, Расинско-то­пли­ч­ка група корпуса је наставила да потискује 2. дивизију у пра­в­цу Копаоника и Јастрепца. Пошто су потукли комунисте на дес­ном крилу, четници су у ноћи између 24. и 25. септембра ослободили Але­ксандровац и Брус. У току 25. септембра комунисти су се по­в­ла­чили и на левом крилу, одступивши преко Расине, на падине Ја­с­трепца.

Контраофанзива

   Комунисти су предузели противнапад током 29. и 30. септе­мб­ра. Њихове јединице поново су заузеле Брус и Александровац, али нису успеле да потисну четнике до Западне Мораве. Нова ли­нија фронта успостављена је петнаестак километара од ове реке пре­ма Александровцу. На левом крилу, четници су 10. октобра по­­ново одбацили комунисте преко Расине, према Јастрепцу. Сле­де­ћег дана комунисти су повратили део територије. Успос­тав­ље­на је линија фронта на линији Љу­би­нци – Трнавци – Горњи Сте­пош – Доњи Степош. На тим по­ло­жа­ји­ма, и једне и друге ће за­те­ћи одлучујући догађаји 14. октобра.

  Што се Немаца тиче, они су у ово доба у Крушевцу држали ма­лобројне јединице, које су се једва кретале и главним друмовима. По­ручник Крамер пише како му је пуковник Макдауел наредио да от­крије, “ако постоји, било каква врста сарадње “чет­ника с Нем­ци­ма“. Крамер је имао „неограничено право кре­тања и додира с на­родом“. Не само што није открио никакву сарадњу са Нем­ци­ма, већ је заједно са четницима учествовао у акцијама против њих.

Исход и последице

За сада је познат само један извештај о губицима током бит­ке на Западној Морави и то је извештај Команде Српске државне страже за Моравски округ, која се налазила у Јагодини.

Све поменуте локације налазе се далеко од Западне Мораве, на левој обали реке. Доњи Крчин је на половини друма до Рековца, тј. комунисти су успели да се пробију преко Мораве чак око 20 километара, а онда су отерани око 50 километара, до надомак Блаца. Како изгледа, подаци Команде Моравског округа од­носе се само на губитке настале током четничке противофа­н­зи­ве, која је почела на поменутим положајима. Као коначни могу се узе­ти само наводи о рањавању два недићевца, који уједно указују на њихово минимално ангажовање.

Победа четника услед које су партизани натерани у повлачење, довела је до тога да се о овој бици ћути дужи временски период. Захваљујући историчару Адаму Стошићу,битка је први пут исцрпније описана. Ипак, на платоу између Парцана и Каменара тј. на Парцанској коси, постоји спомен обележје палим борцима у овој бици.

Извори и референце

https://trimys.wixsite.com/37260/post/bitka-na-zapadnoj-moravi-bitka-na-parcanskoj-kosi