Википедија

Богић Р. Влаховић

(преусмерено са Богић Влаховић)

Богић Р. Влаховић (Ровци, 25. децембар 1892 — Београд, 4. август 1954) био је активни официр у српској и југословенској војсци учесник балканских и Првог светског рата, Витез Карађорђеве звезде са са мачевима и носилац бројни хвојних одликовања. На челу свог вода био је први војник српске војске који је ушао у ослобођени Ниш 29. септембра 1918. и нагнао непријатеље да на Синђелићевом тргу у Нишу остави топове митраљезе и осталу опрему која је потом заробљена.[1]

Богић Р. Влаховић
Лични подаци
Датум рођења(1892-12-25)25. децембар 1892.
Место рођењаРовци
Датум смрти4. август 1954.(1954-08-04) (61 год.)
Место смртиБеоград

Живот уреди

Рођен је на сам дан Божића 25. децембра 1892. године у Ровцима, срез Колашин у Црној Гори од оца Радоја Ј. Влаховића и мајке Стане.[2] Одрастао је у бројној породици, поред родитеља и браћа и сестре: Мијата, Пере, Госпава и Видисава. Школовао се прво у Ровцима, у којима је завршио основну школу код учитеља проте Добричанина. Како је породица била јако сиромашна, и поред лепог мишљења проте о учењу малог Влаховића, није било услова да се дечак пошаље на даље школовање.

Међутим жељан успеха у животу, Богић се из родног места пешице упутио до Зеленике у Боки которској, и без икаквих средстава успео да се у луци укрца на брод којим је стигао до Ријеке. Од Ријеке је, возом, преко Загреба стигао у Земун.

Да би се прехранио, неко време је шегртовао по земунским радњама. У то време за сиромашног дечака једина нада била је упис војне школе или богословију, како би уз стицање знања имао и редовне оброке и кревет да спава. Успео је да упише војну школу, и даље каријеру све до пензионисања наставио је у српској војсци као учесник неколико ратова.

Оженио се 22 новембра 1922. године. са Лепосавом, девојачко Стојковић, из Београда са којом је имао три сина, Александра (рођеног 18. јула 1924) и Михаила (рођеног 20. октобра 1926) и Радоја (8. новембар 1928).

Од ступања у војску 1. априла 1911. године, када је произведен је у први чин каплара редовно је унапређиван у више чинове. Службовао је у више градова Краљевине Југославије све до одласка у пензију, са чином мајора, на основу Указа АЂ Бр. 24457 од 24. фебруара 1930. године.

По његовом пензионисању породица Влаховић живела је у Београду у Његошевој улици број 10. Како је кућа оштећена у току савезничког бомбардовања крајем Другог светског рата, Влаховићи су се преселили у Дом ратних војних инвалида (Вилсонова 5), где је Богић као пензионер бесплатно и радио. Комунисти су 1947. године избацили Влаховиће из овог стана и у њега уселили Титов генерала, дозволивши има да са собом понесу само најнужније ствари. Влаховићи су од тада живели на адреси Свилајначка 6 (касније – Чегарска 6). Након овог немилог догађаја, Богић је одбио да прима пензију.

Живот витез Карађорђеве звезде Богић Р. Влаховић окончан је у ноћи између 3/4. августа 1954. године, под неразјашњеним околностима. Обдукција није урађена, а породици није дозвољено да види тело. Сахрањен је 6. августа 1954. године на Новом гробљу у Београду.[3]

 
На челу свог вода Богић Влаховић је био први војник српске војске који је ушао у ослобођени Ниш 29. септембра 1918. и нагнао непријатеље да на Синђелићевом тргу у Нишу (на коме данас стоји ово спомен обележје) остави топове митраљезе и осталу опрему која је потом заробљена

Каријера уреди

У војску је ступио 1. априла 1911. године као припадник слободне професије.

Напредовање у чину

Од ступања у војску 1. априла 1911. године када је произведен је у први чин каплара. Редовно је унапређиван и у пензију је отишао са чином мајора.

  • каплар од 1. октомбра 1911. године
  • поднаредник од 1. октомбра 1912. године
  • наредника од 22. новембра 1913. године
  • потпоручник од 14. октомбра 1914. године
  • поручник од 30. јануара 1920. године
  • капетан II кл. од 1. маја 1925. године
  • капетан I кл. од 28. јуна 1928. године
  • мајор од 24. фебруара 1930. када је са овим чином пензионисан.
Кретање у служби
  • Какве је дужности и кад вршио?
  • 1912-1913. год. у српско-турском и српско-бугарском рату десетар и водник 2. чете 3. бат. 2. пешад. пука.
  • 1914. год. водник 4. чете 3. батаљ. 2. пешад. пука
  • 1915. год. водник и заст. Командира 2. чете 1. батаљ. 16. пешад. пука и водник 2. чете 2. батаљ. 16. пешад. пука.
  • 1916. год. водник 3. чете 1. батаљ. 16. пеш. пука.
  • 1917. год. водник 2. и 4. чете 2. бат. 2. пешад. пука.
  • 1918. год. водник 2. чете 3. бат. 1. пешад. пука.
  • 1919. год. водник 2. чете 3. батаљ. 1. пешад. пука; на служби при „Народном Извршном одбору” у Подгорици, на служби у команди места Београд.
  • 1920. год. На служби у команди места у Београду до 23. септ. Заменик архивара београдске пуковске окр. команде.
  • 1922. год. водника 18. пешад. пука
  • 1922. год. водника 48. пешад. пука
  • 1923. год вршиоц дужности командира 2. чете 48. пешад. пука
  • 1925. год. Командир 7. чете 35. пешад. пука „Зринског” а
  • 1925. на служби у Штабу ком. IV Арм. Области

Извори уреди

  1. ^ Бојан (2020-05-12). „Влаховић Р. Богић”. Prvi svetski rat. Приступљено 2024-01-23. 
  2. ^ Војни архив, Официрски картон-пешадијски капетан I кл. Богић Радоја Влаховић
  3. ^ Изјаве унука-сестара Влаховић, Јелена (Михаила) Влаховић (мецосопран опере Народног позоришта у Београду и проф. књижевности), Соња (Радоја) Влаховић, сликар графичар, проф. на Високој школи примењених уметности у Београду) и Анђелка (Радоја) Влаховић (проф. књижевности, чиновник приватног педузећа), Београд, 09.02. 2017. У: Славољуб Станковић Тале Пешадијски кап. I класеБогић Р. Влаховић, носилац ордена Карађорђеве зввезде са мачевима IV реда, витез који је први ушао у ослобођени Ниш 1918. Лесковачки зборник LVII 2017: стр.162.

Литература уреди

  • Влаховић С. Т., Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, најхрабрији међу храбрима, Београд, 1989, 82-83.
  • Сенека А. Л., Писма пријатељу, 1978, 480.
  • Ризнић М., За отаџбину, 1938, 114, 117-120.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богић_Р._Влаховић&oldid=27101859”