Божидар Виолић

југословенски и хрватски позоришни редитељ, сценариста и преводилац

Божидар Виолић (Сплит, 4. јун 1931Загреб, 30. новембар 2020) био је југословенски и хрватски позоришни редитељ, сценариста и преводилац.

Божидар Виолић
Датум рођења(1931-06-04)4. јун 1931.
Место рођењаСплит
Краљевина Југославија
Датум смрти30. новембар 2020.(2020-11-30) (89 год.)
Место смртиЗагреб
Хрватска

БиографијаУреди

Дипломирао је романистику на Филозофском факултету и режију на Академији драмске умјетности у Загребу.[1]

Прво је радио као редитељ и драматург на Радио Загребу, потом стални редитељ у Драмском градском позоришту „Гавелла” (1959—72).[2]

Он је био професор глуме и позоришне режије на Академији драмске умјетности (1958–77). Био је наставник-гост на државним драмским школама у Шведској 1973. и 1974.[3]

Обављао је функцију уметничког директора, редитеља и драматург у Загребачком казалишту младих од 1979. до пензионисања 1999.[4]

Током каријере реализовао је осамдесетак драмских и оперских представа.[5]

Виолић је драматизовао више текстова а бавио се и превођењем.[6]

Аутор је сценарија за краткометражне и дугометражне филмове: Неспоразум (1958), Лакат као такав (1959), Царево ново рухо (1961), Бреза (1967) и Мириси, злато и тамјан (1971).[5]

Био је супруг теоретичарке књижевности и министарке културе Хрватске Андрее Златар Виолић.[7]

НаградеУреди

  • Стеријина награда за режију - 1972. за представу "Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша" Иве Брешана, Театар ИТД, Загреб[3]
  • Награда „Владимир Назор” (1994)[3]
  • Награда Фестивала малих сцена (Сарајево, 1960)[3]
  • Награда „Младог поколења” (Београд, 1967)[3]
  • Награде града Загреба (1969)[3]
  • Награде Удружења драмских умјетника Хрватске (1980. и 1983)[3]
  • Награда „Гавеллиних вечери” (1982. и 1987)[3]
  • Награда „Дубравко Дујшин” (1983)[3]

ДелаУреди

  • Лица и сјене (1989, поновљено проширено издање 2004)[3]
  • Исприка: огледи и памћења (2008)[5]

ФилмографијаУреди

Одабрана театрографијаУреди

  • Љубица[5]
  • Три фарсе[5]
  • Приказање живота и муке светих Ципријана и Јустине[5]
  • Квас без круха[5]
  • Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња[5]
  • Свечана вечера у погребном подузећу[5]
  • Мириси, злато и тамјан, у властитој адаптацији[5]
  • Сокол га није волио[5]
  • Галилејево узашашће[5]
  • Смрт Стјепана Радића[5]
  • Анђели Бабилона и Синови умиру први[5]
  • Тартиф[5]
  • Дон Јуан[5]
  • Патње господина Моцкинпотта[5]
  • Дантонова смрт[5]
  • Леонце и Лена[5]
  • У очекивању Годоа[5]
  • Хенрик IV[5]
  • Веселе жене виндсорске[5]
  • Ричард III[5]
  • Живот је сан [5]
  • Госпон ловац[5]
  • Опасне везе[5]
  • Ђаволов ученик[5]
  • Своји смо, договорит ћемо се[5]
  • Дом Бернарде Албе[5]
  • Хоффманнове приче[5]
  • Фигаров пир[5]

РеференцеУреди

  1. ^ „In memoriam Božidar Violić”. HNK (на језику: хрватски). Приступљено 2021-12-17. 
  2. ^ „In memoriam - Božidar Violić: Odlazak posljednjeg člana kultnog redateljskog kartela”. Ziher.hr (на језику: хрватски). 2020-12-01. Приступљено 2021-12-17. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и „Violić, Božidar - Gavella”. www.gavella.hr. Приступљено 2021-12-17. 
  4. ^ „Preminuo redatelj Božidar Violić”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2021-12-17. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа „Violić, Božidar | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2021-12-17. 
  6. ^ „Preminuo poznati redatelj Božidar Violić”. Novi list (на језику: енглески). 2020-11-30. Приступљено 2021-12-17. 
  7. ^ „Jutarnji list - U 90. godini preminuo hvaljeni kazališni redatelj i pedagog Božidar Violić”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2020-11-30. Приступљено 2021-12-17. 

Спољашње везеУреди