Бора Барух
Бора Барух (Београд, 19. новембар 1911 — Јајинци, код Београда, 4. јул 1942), сликар[1] и правник и учесник Народноослободилачке борбе.
| Бора Барух | |
|---|---|
 Бора Барух сликар (Аутопортрет 1942) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. новембар 1911. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 4. јул 1942. (30 год.) |
| Место смрти | Јајинци, код Београда, Србија |
Биографија уреди
Рођен је у Београду 19. новембра 1911. године.[2][3] Безбрижно детињство које је провео на дорћолској калдрми прекидају ратни дани 1914. године. Отац Илија затвара кројачку радњу и одлази са српском војском у рат, док мајка Булина са децом, Бором, Исидором и Јосифом, родитељима у бугарски град Видин. Дечаци су у Видину добили сестру Рашелу-Шелу и започели своје школовање у јеврејској основној школи. По завршетку Првог светског рата, 1918. године, враћају се у Београд, а на месту свог некадашњег дома налазе само велико згариште. Одлазак у Пожаревац био је привремени спас за породицу Барух где Бора 1921. године уписује први разред Државне реалне гимназије и открива своју љубав према сликарству. Ипак живот Барухових из дана у дан бива све тежи, рађају се још две девојчице, Симха-Соња и Берта-Бела. Како би прехранио породицу отац прихвата нови посао, што је значило и пресељење у Ниш. Борина жеља да учи сликарство не јењава и он највише времена проводи у свом импровизованом атељеу, а корисни и поуке које му даје професор сликања Прве нишке гимназије Моша Шоамовић.
Након положене велике матуре 1929. године Бора се вратио у готово потпуно заборављени родни Београд и уписао Правни факултет. Паралелно са студијама права, похађа сликарску школу Јована Бијелића (1932) и први пут јавно излаже радове 1933. године на Шестој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника. Године 1934. је дипломирао на Правном факултету, након завршених студија као млади адвокатски правник врло кратко је радио у струци, да би се у потпуности посветио ликовној уметности. Одлази у Париз (од 1935. до 1938. године) са стипендијом Јеврејске општине у Београду на студије сликарства. Тамо се осим уметности бави и револуционарним актвностима, постаје члан КПЈ и организатор Интернационалних бригада[4] у Шпанском грађанском рату. Због тога је протеран из Француске[5] у Југославију, где је често хапшен и злостављан, а 1940. године спроведен је у логор у Билећи.[1] Након капитулације Краљевине Југославије заробљен је и одведен у логор у Смедереву, одакле је побегао у Први шумадијски, а затим се прикључио Космајском партизанском одреду. У ослобођеном Ужицу бавио се пропагандним радом. На повратку из Санџака ухватили су га четници, код Ваљева, а потом га предали Немцима. Био је затворен у Бањичком логору, а касније стрељан у Јајинцима[1] 4. јула 1942. године.
У свету сликарства најпрепознатљивији је био по пејзажима, мртвим природама и портретима. Излагао је у Паризу, Лондону, Хагу, Београду и Загребу, а његова уља постхумно су представљена љубитељима уметности широм Југославије и Европе. Бора Барух је за собом оставио око 200 слика и готово исто толико цртежа од којих је велики број ушао у антологијске прегледе уметности у Југославији. Стваралаштво Боре Баруха се може поделити у три хронолошке целине на период од 1932. до одласка Баруха у Париз, затим његове године у Паризу од 1935. до 1938. и на други београдски период током кога је провео извесно време по затворима да би се по избијању рата обрео међу партизанима и пошто је заробљен окончао је живот пред стрељачким стројем.[6]
Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[7]
Сликарска група „Живот“ уреди
По повратку из Париза Бора Барух прилази групи „Живот“, коју између осталих чине Првослав Караматијевић, Ђорђе Андрејевић Кун, Мирко Кујачић, Радојица Живановић Ное, Данијел Озмо, Баја Бераковић и Винко Грдан, чији је циљ да окупи што већи број уметника на основама антифашистичког програма.
Ретроспективна изложба уреди
Године 2002. у Народном музеју приређена је његова ретроспективна изложба.[1]
Галерија уреди
-
Мртва природа (1938) -
Мртва природа (1939) -
Мотив из Херцег Новог, 1939 -
Референце уреди
- ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 111. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на ((sr))). YU-Београд: Нолит, 264 страна
- ^ http://www.makabijada.com/dopis/bora_baruh.htm Barbara Panić: BORA BARUH-Biografija
- ^ B92 - Kultura - Vesti - Bora Baruh i Kun u Servantesu, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Bogdanović, Radomir; Đorđe O. Piljević (1984). Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945 (на ((sr))). YU-Београд: Istorijski arhiv Beograda.
- ^ RTS :: Izložba slika Bore Baruha, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974.
Литература уреди
- Mirjana Belić Koročkin, Radivoje Davidović, Povest o braći Baruh, NIRO Dečje novine, VINC Beograd, 1988.
- Mirjana Belić Koročkin-Davidović, Radivoje Davidović, Bora Baruh, Interprint, Beograd, 2001.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
- Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит.
- Bogdanović, Radomir; Đorđe O. Piljević (1984). Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Istorijski arhiv Beograda.
- Trifunović, Lazar (1973). Srpsko slikarstvo 1900-1950 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Nolit.
