Отворите главни мени
Хенрик IV и Гргур VII у Каноси, слика Карла Емануела

Борба за инвеституру је најзначајнији конфликт између секуларне и црквене власти у средњовековној Европи.[1] Почео је у 11. веку као спор између цара Светог римског царства и папе Гргура VII око тога ко контролише постављање (инвеститура) виших свештеника (бискупа). Тај спор доводи до готово 50 година грађанског рата у Немачкој у коме побеђују велике војводе и опати, а Немачко царство се распада и не опоравља се до уједињења Немачке у 19. веку.

Садржај

ПореклоУреди

Пре борбе за инвеституру, постављање бискупа је само теоретски био задатак Цркве, али у пракси су их постављале секуларне власти (цареви, краљеви и војводе). Са бискупском или опатском службом долазило је доста земље и богатства, тако да су се црквени положаји често куповали, иако је то био грех. Продаја црквених положаја постаје значајан извор прихода секуларних владара. Осим тога бискупи су били због своје писмености део секуларних влада. Владару је било веома корисно да на положај доведе бискупа или опата који ће бити одан.

Поред свега осталог цар Светог римског царства имао је могућност да поставља папу, а папа је постављао и крунисао цара Светог римског царства.

Грегоријанска реформаУреди

 
Папа Гргур VII

Криза је започела када је једна група бискупа, предложила да се спроведе „грегоријанска реформа цркве“. Основни разлог реформе је продаја црквених положаја. Зато је предложено да црква поставља свештенике. Грегоријански реформисти су знали да то неће моћи извести, док год цар може постављати папу. Први корак је зато био да цар не поставља папу.

Шанса се показала, кад је на власт дошао 1050-их цар Хенрик IV. Пошто је цар био још дете реформатори проглашавају 1059. на црквеном концилу у Риму да секуларни владари неће више бирати папе. У ту сврху су формирали колегијум кардинала, који бира папу. Тај начин бирања папа се одржао до данас. Кад је Рим успио да контролише избор папе, кренуо је на укидање права владара на инвеституру осталих свештеника.

Хенрик IV смењује папуУреди

Папа Гргур VII је 1075. тврдио да је Римска црква основана од бога и да је папска власт универзална и да једино папа може постављати бискупе и свештенике. То је био отклон од средњовековне равнотеже снага и Гргур VII по томе елиминише инвеституру, по којој је божански постављени монарх имао право да поставља прелате, који би опет имали и секуларну и духовну моћ. Када је Хенрик IV престао бити дете, послао је Гргуру VII писмо, којим смењује папу и сазива избор новог папе.

Гргур VII екскомуницира Хенрика IVУреди

Гргур VII одговара 1076. писмом, којим екскомуницира краља и свргава га као краља и цара. То је било први пут да је цар свргнут од 4. века. Фактички и папа и цар су један другог свргли. Немачка аристократија је била сретна да чује да је цар свргнут. Они су користили религију као покриће за наставак побуне, која је раније започела. Аристократија је приграбила царска овлашћења, па је почела полагати право власти над сељацима и поседима. Градили су замкове, тамо где је пре било забрањено и градили су локалне феуде да би се одвојили од царства.

 
Хенрик IV и његови пратиоци на вратима Каносе

Пут у КаносуУреди

Хенрик IV је био суочен са побунама, па му није преостало ништа друго него да се извини папи. Покајнички путује у Каносу 1077. и ту се извињава папи. Као доказ да се каје за своје грехе дошао је бос усред зиме и у кошуљи од грубе оштре длаке. Гргур VII му опрашта и скида екскомуникацију са њега. Али немачке аристократе не престају са побуном. Изабрали су ривалског краља Рудолфа Рајнфелдског.

Хенрик IV поново покушава сменити папуУреди

Хенрик убија 1081. Рудолфа и исте године напада Рим са циљем насилне смене Гргура VII и постављања новог папе. Гргур VII је позвао у помоћ своје пријатеље Нормане, који су били у јужној Италији. Нормани су спасили папу од Немаца. Нормани су при томе опљачкали Рим, па су грађани Рима устали против папе Гргура VII. Гргур је побегао јужно Норманима и убрзо је умро.

Сукоб око инвеституре се наставио још неколико деценија и сваки следећи папа је настојао да потакне побуну у Немачкој против Хенрика. Хенрика IV је 1106. наследио син Хенрик V, који је наставио са сукобом око инвеституре.

Сукоб око инвеституре у Енглеској (1103—1107)Уреди

Вилијам Освајач је прихватио благослов Гргура VII кад је извршио инвазију Енглеске. Међутим Вилијам Освајач одбија папин захтев да дође у Рим и да прихвати документ под именом Константинова даровница, по којима би папа имао пуна права постављања, а не краљеви.

Бискупи и опати Енглеске остали су лојални Вилијему Освајачу, иако је папа 1075. тврдио да само папа поставља бискупе. Током власти Хенрика I било је доста препирки између Рима и Вестминстера, па надбискуп Анселмо Кентерберијски подноси оставку и повлачи се у манастир. Био је екскомунициран Хенриков кључни саветник, али папа се није усуђивао да екскомуницира Вилијема Освајача. Папи је била потребна енглеска подршка током проблема са Хенриком IV. Осим тога и за крсташки рат била је потребна енглеска подршка.

Компромисни Лондонски конкордат (1107)Уреди

У Енглеској је постигнут компромис, зван Лондонски конкордат 1107, који је касније послужио као узор за Вормски конкордат у Немачкој. У Енглеској су се разликовали секуларне и духовне моћи високих свештеника. Енглески краљ је предао папи право постављања бискупа и опата, али задржао је право да се бискупи њему закуну као секуларни вазали, јер су поседовали земљу, коју им је краљ уделио.

Конкордат из ВормсаУреди

После 50 година рата склопљен је компромис 23. септембра 1122, познат као конкордат из Вормса. Договорено је да се укине инвеститура, тј да краљеви не постављају бискупе. Међутим секуларни владари су задржали неслужбени битан утицај на процес постављања.

ЗначајУреди

Пре сукоба за инвеституру Немачка је била врло моћно и уједињено краљевство. Током 50 година рата смањила се моћ Немачке, а процес распада је узео маха. Локално племство је повећало своја права на рачун сељака, па се повећало кметство. Повећали су се локални порези и дажбине, а краљ је добијао све мање. Судство је постало локализовано и није одговарало краљевском ауторитету. Смањење царских моћи је држало подељену Немачку све до 19. века.

Папе су добиле много већу моћ. Међутим сукоб се није тиме окончао. Поново ће избити сукоби папа и светих римских царева, све док Италија не буде изгубљена за Свето римско царство.

РеференцеУреди

  1. ^ Cantor 1958, стр. 8–9.

ЛитератураУреди

  • Henry IV, Holy Roman Emperor (1076). „Henry IV.'s Answer to Gregory VII., Jan. 24, 1076”. Ур.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (објављено 1903). Приступљено 13. 10. 2017. 
  • VII, Pope Gregory (1076). „First Deposition and Banning of Henry IV. by Gregory VII., February 22, 1076”. Ур.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (објављено 1903). стр. 376—377. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Slocum, Kenneth, ур. (2010). „The Investiture Controversy”. Sources in Medieval Culture and History. Boston: Prentice Hall. стр. 170—175. ISBN 978-0-13-615726-7. 
  • Blumenthal, Uta-Renate (1988). The Investiture Controversy: Church and Monarchy from the Ninth to the Twelfth Century. University of Pennsylvania Press. 
  • Cantor, Norman F. (1958). Church, Kingship, and Lay Investiture in England, 1089–1135. Princeton University Press. 
  •  ———  (1993). The Civilization of the Middle Ages. HarperCollins. 
  • Cowdrey, H. E. J. (1998). Pope Gregory VII, 1073–1085. Oxford University Press. 
  • Floto (1891). „Gregory VII”. Ур.: Schaff, Philip. Religious Encyclopedia: or Dictionary of Biblical, Historical, Doctrinal, and Practical Theology. 2 (3rd изд.). New York: Funk & Wagnalls Company. стр. 910—912. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Fuhrmann, Horst (1986). Germany in the High Middle Ages c. 1050–1200. Превод: Reuter, Timothy. Cambridge, England: Cambridge University Press (објављено 2001). ISBN 978-0-521-31980-5. 
  • Hearder, H.; Waley, D. P., ур. (1963). A Short History of Italy: From Classical Times to the Present Day. 
  • Jolly, Karen Louise (1997). Tradition & Diversity: Christianity in a World Context to 1500. ME Sharpe. 
  • Löffler, Klemens (1910). „Conflict of Investitures”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 8. New York: Robert Appleton Company. стр. 84—89. 
  • McCarthy, T. J. H. (2014). Chronicles of the Investiture Contest: Frutolf of Michelsberg and His Continuators. Manchester: Manchester Medieval Sources. ISBN 978-0-7190-8470-6. 
  • Metz, René (1960). What Is Canon Law?. The Twentieth Century Encyclopedia of Catholicism. 80. Превод: Derrick, Michael. New York: Hawthorn Books. 
  • Morrison, Karl F., ур. (1971). The Investiture Controversy: Issues, Ideas, and Results. Holt McDougal. 
  • Rubenstein, Jay (2011). Armies of Heaven: The First Crusade and the Quest for Apocalypse. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01929-8. 
  • Tellenbach, Gerd (1993). The Western Church from the Tenth to the Early Twelfth Century. Cambridge University Press. 
  • Thompson, James Westfall; Johnson, Edgar Nathaniel (1937). An Introduction to Medieval Europe, 300–1500. 
  • Halsall, Paul, ур. (2007). „Selected Sources: Empire and Papacy”. Internet Medieval Sourcebook. New York: Fordham University. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Henderson, Ernest F., ур. (1122). „Concordat of Worms, Sept. 23, 1122”. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (објављено 1903). стр. 408—409. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • VII, Pope Gregory (1078). „Decree of Nov. 19th, 1078, Forbidding Lay Investiture”. Ур.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (објављено 1903). стр. 365. Приступљено 13. 10. 2017. 
  •  ———  (1080). „Second Banning and Dethronement of Henry IV., through Gregory VII., March 7th, 1080”. Ур.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (објављено 1903). стр. 388—391. Приступљено 13. 10. 2017. 
  •  ———  (1903). „The Dictate of the Pope”. Ур.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Превод: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons. стр. 366—367. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Blumenthal, Uta-Renate (2016). „Investiture Controversy”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • „Investiture”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). New York: Columbia University Press. 2007. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2009. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Nelson, Lynn H. „The Owl, the Cat, and the Investiture Controversy”. Lectures for a Medieval Survey. On-line Reference Book for Medieval Studies. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2015. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Schroeder, H. J. (1937). „The Ninth General Council (1123)”. Disciplinary Decrees of the General Councils: Text, Translation, and Commentary. St. Louis, Missouri: B. Herder Book Co. стр. 177—194. Приступљено 13. 10. 2017. 
  • Van Hove, Alphonse (1910). „Canonical Investiture”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 8. New York: Robert Appleton Company. стр. 84.