Борис Јељцин

1. председник Русије (1991—99)

Борис Николајевич Јељцин (рус. Борис Николаевич Ельцин; 1. фебруара 1931, Бутка (Свердловск) — 23. априла 2007, Москва) био је председник Русије од 1991. до 1999. године.[1]

Борис Јељцин
Борис Николаевич Ельцин-1.jpg
Биографија
Датум рођења(1931-02-01)1. фебруар 1931.
Место рођењаБутка, Свердловск
Совјетски Савез
Датум смрти23. април 2007.(2007-04-23) (76 год.)
Место смртиМосква
Руска Федерација
Држављанстворуско
РелигијаПравославље
СупружникНајна Јељцина
ДецаЕлена и Татјана
Професијаграђевински инжењер
Политичка
странка
КПСС (1961–1990)
ЧинCCCP army Rank polkovnik infobox.svg
пуковник у резерви
10. јул 1991 — 31. децембар 1999.
Избори1991.
Реизбор(и)1996.
Премијер
ПотпредседникАлександар Руцкој (1991—93)
НаследникВладимир Путин (в. д.)

БиографијаУреди

По образовању је инжењер, а члан КПСС-а постао је 1961. године. Од средине седамдесетих година 20. века почео је са успињањем у страначкој хијерархији. Био је градоначелник Свердловска.

Улазак у Политбиро КПССУреди

Јељцин у први план је дошао након што га је Горбачов, као човека од поверења, довео у Москву и именовао шефом градске организације КПСС-а. На тој дужности Јељцин се исказао изузетним организаторским способностима.

ОдметникУреди

Јељцин је ускоро дошао у сукоб с Горбачовом јер је заговарао радикалније провођење перестројке. Под притиском конзервативних снага Горбачов је сменио Јељцина с места шефа градске организације КПСС-а, али истовремено је отишао на нову дужност заменика министра грађевине.

Председник РСФСРУреди

 
Јељцин децембра 1991. уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света и створена је Заједница независних држава

Под већу пажњу јавности долази у мају 1990. године када је изабран за председника руског парламента у којем је отворено промовисао идеју руске независности. У јуну исте године руски депутати су инаугурисали надређеност републичких закона над законима совјетске федерације, а месец дана након тога Јељцин је демонстративно иступио из комунистичке партије. У јуну 1991. године изабран је за првог председника Руске Федерације, а потом је група водећих ортодоксних комуниста (потпредседник Генадиј Јанајев, шеф КГБКрјучков, министри одбране и унутрашњих послова Јазов и Пуго) је покушала у августу 1991. године уз помоћ војске државним ударом да заустави распад Совјетског Савеза. Али када су елитне јединице совјетске војске Алфе отказале послушност пучистима, а угледни генерали - Лебед, Громов и Грачов повезали су се с Јељционом, уз свестрану подршку народа, пуч је неславно пропао. Тада у тренуцима најтеже кризе Јељцин се обратио маси с оклопног транспортера и у оштром говору позвао народ и војску на утемељење нове, самосталне и суверене Русије. На такво шта није се дуго чекало јер већ је крајем августа 1991. године Јељцин потписао декрет о забрани деловања КПСС-а и конфискацији партијске имовине, а почетком децембра исте године, уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света.

Председник Руске ФедерацијеУреди

До неуспелог пуча Јељцин је био у политичкој сенци. Но, након неуспеха пуча и делом захваљујући баш томе, Јељцин се руској јавност намеће као противтежа пучистичким снагама. Јељцин се током 1992. сукобљавао са Врховним совјетом и Конгресом народних депутата око контроле над владом. Криза је свој врхунац имала 4. октобра 1993. када је војска Русије по Јељциновом наређењу отворила ватру на Бели дом, седиште парламента, у који су се затворили његови противници.

То му је помогло да се у децембру исте године усвоји нови устав према којем је председник Руске Федерације имао готово царска овлашћења. На наредним изборима (1995) највише су гласова добили неокомунисти Генадија Зјуганова и екстремни националисти под вођством Жириновског, али је Јељцин захваљујући уставу могао сасвим мирно, и без страха од њему ненаклоњене парламентарне већине, да влада државом.

 
Борис Јељцин и Бил Клинтон у Русији 1994.
 
Борис Јељцин и Александар Лукашенко потписују стварање савеза Русије и Белорусије 1997.

Упркос све лошијој привредној ситуацији Јељцин у Закавказју започиње рат против сецесиониста што Русију доводи у још тежу ситуацију. Руска привреда посрће, инфлација све брже расте, корупцијске афере потресају земљу, а мафија постаје све присутнија. Земља се нашла у агонији. Некако у то време јавност сазнаје за велику аферу прања новца у којој су главну реч водили Јељцинов саветник Павел Бородин и Јељцинова ћерка Татјана. Наводно су на приватне рачуне пренели 25 милиона долара из државне благајне, а своје прсте у томе је наводно имао и Антолиј Чубаис, Јељцинов човек од поверења. Тада се Јељцин све више одаје алкохолу и почиње теже да оболева. То је уједно и време када у кратким временским размацима смењује премијере (Кириљенко, Черномирдин, Примаков), желећи тако свалити кривицу за катастрофалну економску ситуацију у земљи на њих. Под притиском лекара и сарадника, схрван алкохолом и операцијама на срцу (чак пет) те насупрот дугом опирању 31. децембра 1999. године подноси оставку на место председника државе.

 
Борис Јељцин предаје председничку копију устава Владимиру Путину након подношења оставке 1999. године

Након подношења оставке, Јељцин скоро да није имао појављивања у јавности. Међутим 13. септембра 2004. године, након талачке кризе у Беслану и терористичких напада у Москви, Путин је покренуо иницијативу да се замени избор регионалних гувернера системом где ће они бити директно именовани од стране председника и потврђени од стране регионалних скупштина. Јељцин је заједно са Михаилом Горбачовим, јавно критиковао Путинов план као корак уназад од демократије у Русији и повратак ка централизованом државном апарату из совјетске ере.[2]

У септембру 2005. над Јељцином је у Москви извршена операција кука након пада током одмора на Сардинији.[3]

Јељцин је искористио прославу свог 75. рођендана као прилику да критикује „монополистичку“ америчку спољну политику, и да понови да је Владимир Путин прави избор за Русију.[4]

Јељцин је преминуо 23. априла 2007.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Током уставне кризе 1993. године је 24. септембра био опозван са положаја од стране парламента, а Александар Руцкој је био именован за в.д. председника. Јељцин ту одлуку није признао, и 4. октобра је криза решена у његову корист.

РеференцеУреди

  1. ^ „Boris Yeltsin | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-05. 
  2. ^ „Mikhail Gorbachev and Boris Yeltsin Speak out Against Putin’s Reforms”. MosNews.com. 16. 09. 2004. Архивирано из оригинала на датум 25. 05. 2006. Приступљено 17. 04. 2007. 
  3. ^ Osipova, Yulia (19. 09. 2005). „Boris Yeltsin Leaves Ward”. Kommersant. Архивирано из оригинала на датум 30. 09. 2007. Приступљено 17. 04. 2007. 
  4. ^ „Putin Was Right Choice for Russia — Boris Yeltsin”. MosNews.com. 30. 01. 2006. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2006. Приступљено 17. 04. 2007. 

ЛитератураУреди

  • Aron, Leon (2000). Yeltsin: A Revolutionary Life . New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312251857. 
  • Aslund, Anders. Russia's capitalist revolution: why market reform succeeded and democracy failed (2007) excerpt
  • Barnes, A. "Property, Power, and the Presidency: Ownership Policy Reform and Russian Executive–Legislative Relations, 1990–1999" Communist and Post-Communist Politics 34#1 (2001): 39–61.
  • Barylski, Robert V. The Soldier in Russian Politics: Duty, Dictatorship, and Democracy under Gorbachev and Yeltsin (Routledge, 2018).
  • Bialer, Seweryn. "The Yeltsin Affair: The Dilemma of the Left in Gorbachev’s Revolution." Politics, Society, and Nationality Inside Gorbachev’s Russia (Routledge, 2019) pp. 91–119.
  • Biryukov, N., & S. Sergeyev. Russian Politics in Transition: Institutional Conflict in a Nascent Democracy (Ashgate, 1997).
  • Boltunova, Ekaterina. "The President has entered the building! The Boris Yeltsin Presidential Center and memorial tradition in contemporary Russia." Ab Imperio 2017.3 (2017): 165–193.
  • Breslauer, George W. Gorbachev and Yeltsin as leaders (Cambridge UP, 2002).
  • Breslauer, George W. "Personalism versus proceduralism: Boris Yeltsin and the institutional fragility of the Russian system." Russia in the New Century (Routledge, 2018) pp. 35–58.
  • Brown, Archie et al. Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition (2002) online
  • Brown, Archie, and Lilia Shevtsova, eds. Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition (Carnegie Endowment, 2013) excerpt.
  • Colton, Timothy J. (2008). Yeltsin: A Life. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01271-8. 
  • Colton, Timothy J. "Boris Yeltsin, Russia's all-thumbs democrat." Patterns in post-Soviet leadership (Routledge, (2019), pp. 49–74.
  • Depoy, Erik. "Boris Yeltsin and the 1996 Russian presidential election." Presidential Studies Quarterly 26.4 (1996): 1140–1164. online
  • Doder, Dusko; Branson, Louise (1990). Gorbachev: Heretic in the Kremlin. London: Futura. ISBN 978-0708849408. 
  • Ellison, Herbert J. Boris Yeltsin and Russia's democratic transformation (2006) online
  • Evans, Alfred B. (1994). „Yel'tsin and Russian Nationalism”. The Soviet and Post-Soviet Review. 21 (1): 29—43. doi:10.1163/187633294X00089. 
  • Forden, Geoffrey. "Reducing a Common Danger." Policy Analysis Paper (CATO #399, 2001) online
  • Gill, Graeme. "The Yeltsin Era." in Routledge Handbook of Russian Politics and Society (Routledge, 2015) pp 3–12.
  • Goldgeier, James. "Bill and Boris: A Window Into a Most Important Post-Cold War Relationship (August 2018)." Texas National Security Review (2018). online
  • Jackson, Camille. "Legislation as an Indicator of Free Press in Russia: Patterns of Change from Yeltsin to Putin." Problems of Post-communism 63.5–6 (2016): 354–366.
  • Kagarlitsky, Boris. Russia Under Yeltsin and Putin: Neo-Liberal Autocracy (2002)
  • Kimura, Hiroshi. Japanese-Russian Relations Under Gorbachev and Yeltsin (Routledge, 2016).
  • Lane, David. "Political elites under Gorbachev and Yeltsin in the early period of transition: a reputational and analytical study." in Patterns in Post-Soviet Leadership (Routledge, 2019) pp. 29–47.
  • Lynch, Allen C. "The influence of regime type on Russian foreign policy toward “the West,” 1992–2015." Communist and Post-Communist Studies 49.1 (2016): 101–111. online
  • Malinova, Olga. "Political Uses of the Great Patriotic War in Post-Soviet Russia from Yeltsin to Putin." in War and Memory in Russia, Ukraine and Belarus (Palgrave Macmillan, Cham, 2017) pp. 43–70.
  • Marples, David R. The collapse of the Soviet Union, 1985–1991 (Routledge, 2016).
  • Mason, David S., and Svetlana Sidorenko-Stephenson. "Public opinion and the 1996 elections in Russia: Nostalgic and statist, yet pro-market and pro-Yeltsin." Slavic Review 56.4 (1997): 698–717 online.
  • Medvedev, Toy. Post-Soviet Russia: a journey through the Yeltsin era (Columbia UP, 2000) ISBN 023150263X
  • Minaev, Boris. Boris Yeltsin: The Decade that Shook the World (2015), detailed popular biography based on numerous interviews excerpt
  • O'Brien, Thomas A. "The role of the transitional leader: A comparative analysis of Adolfo Suárez and Boris Yeltsin." Leadership 3.4 (2007): 419–432 online; compares Suárez of Spain.
  • Ostrovsky, Alexander. Глупость или измена? Расследование гибели СССР. (Stupidity or treason? Investigation of the death of the USSR.) М.: Форум, Крымский мост-9Д, 2011. — 864 с. ISBN 978-5-89747-068-6.
  • Ostrovsky, Alexander. Расстрел «Белого дома». Чёрный октябрь 1993. (The shooting of the "White House". Black October 1993.) — М.: «Книжный мир», 2014. — 640 с. ISBN 978-5-8041-0637-0
  • Rivera, David W., and Sharon Werning Rivera. "Yeltsin, Putin, and Clinton: presidential leadership and Russian democratization in comparative perspective." Perspectives on Politics (2009): 591–610 online.
  • Satter, David. The Less you know, the better you sleep. Russia’s road to terror and dictatorship under Yeltsin and Putin (Yale University Press, 2016).
  • Shevtsova, Lilia. Russia lost in transition: the Yeltsin and Putin legacies (2007) online
  • Shevtsova, Lilia. Yeltsin's Russia: Myths and Reality. Washington: Carnegie Endowment for International Peace, 1999. excerpt
  • Skinner, Kiron, et al. The Strategy of Campaigning: Lessons from Ronald Reagan and Boris Yeltsin (U of Michigan Press, 2010).
  • Smith, Kathleen E. Mythmaking in the new Russia: politics and memory during the Yeltsin era (2002) online
  • Spohr, Kristina, and Kaarel Piirimäe. "With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the harsh realities of securing Europe in the post-wall world, 1990–1994." Diplomacy & Statecraft 33.1 (2022): 158–193.
  • Stanger, Allison K. "Courting the Generals: The Impact of Russia’s Constitutional Crisis on Yeltsin’s Foreign Policy." Russia and Eastern Europe After Communism (Routledge, 2019) pp. 297–313. online
  • Strickland, David A. "Overriding Democracy: American Intervention in Yeltsin’s 1996 Reelection Campaign." Footnotes: A Journal of History 4 (2020): 166–181. online
  • Talbott, Strobe. "Clinton and Yeltsin." Diplomatic History 42.4 (2018): 568–571.
  • Yeltsin, Boris. Against the Grain. (London: Jonathan Cape, 1990), a primary source.
  • Yeltsin, Boris. The Struggle for Russia. (New York: Times Books, 1994), a primary source. online
  • Zezina, M.R. et al. A Man Of Change–A study of the political life of Boris Yeltsin (2014) online

Спољашње везеУреди


Претходник:
нема
Председник Русије
(1991.–1999. )
Наследник:
Претходник: Премијер Русије
(1991.–1992)
Наследник: