Босански интегрализам
Босански интегрализам, односно интегрално босанство је политички појам, којим се означавају поједини екстремни облици босанског национализма, који су оличени у тежњама ка стварању обједињене (интегралне) босанске нације. Основне идеолошке поставке босанског интегрализма огледају се у залагању за укидањем постојећих етничких и религијских подела у Босни и Херцеговини, путем одрицања од свих облика етнорелигијског традиционализма. У том смислу, поборници босанског интегрализма критикују и одбацују све традиционалне етнорелигијске идентитете (српско-православни, хрватско-католички и бошњачко-исламски), залажући се за изградњу интегралног (обједињеног) босанског идентитета, без етничких и религијских подела.[1][2][3]
Концепт босанског интегрализма треба разликовати од концепта бошњачког интегрализма, којим се заговара стварање интегралне бошњачке нације.[3]
Историја
уредиУ историјском контексту, заговорници босанског интегрализма се враћају на првобитне замисли аустроугарског државника Бенјамина Калаја (1839-1903), који је недуго након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) формулисао концепт обједињене (интегралне) босанске нације. Тај политички пројекат се убрзо показао као неостварив, услед отпора Срба и Хрвата из БиХ, те је накнадно редефинисан и фокусиран првенствено на муслиманско становништво, у циљу стварања посебне бошњачке нације.[4][5][6][7]
Политика
уредиПрвобитне замисли Бенјамина Калаја поново су оживеле крајем 20. века, након сецесије Босне и Херцеговине од Југославије (1992), када је под окриљем босанског национализма дошло до обнове интегралистичких концепција. За разлику од неких умерених присталица босанског национализма, који сматрају да је национално јединство у Босни и Херцеговини могуће остварити на плуралитичким основама, без негирања традиционалних етничких и религијских посебности, поборници босанског интегрализма иду корак даље и сматрају да босанско национално јединство није могуће остварити без радикалног раскида са традиционалном поделом на три етнорелигијске заједнице. У том смислу, заговорници босанског интегрализма оспоравају етничку посебност не само Срба и Хрвата, већ и самих етничких Бошњака, сматрајући да је савремено етничко бошњаштво, у облику у којем је дефинисано на Првом бошњачком сабору (1993), превише уско и самим тим неподобно за остваривање кључнних циљева свебосанске интегралистичке политике.[8][9][10][11][12]
У новије време, међу присталицама босанског интегрализма препознају се две посебне струје, од којих се прва залаже за примену етничког концепта, у циљу изградње обједињене (интегралне) босанске етничке нације, док се друга залаже за промовисање босанског панетничког идентитета, у циљу изградње босанске панетничке нације, са грађанским предзнаком.
Заговорници босанског интегрализма су критички настројени према садашњем уставном уређењу Босне и Херцеговине, које је засновано на Дејтонском мировном споразуму (1995). У политичком животу, присталице босанског интегрализма се залажу за унитаристички концепт, којим се заговара укидање ентитета и преуређење Босне и Херцеговине у унитарну државу.[13]
Поједини заговорници босанског интегрализма се залажу за радикалну уставну реформу, којом би обједињени (интегрални) босански идентитет био озваничен као основна (примарна) уставна и идентитетска категорија, док би конститутивни статус Бошњака, Срба и Хрвата био укинут и сведен на ниво "секундарних" идентитетских категорија.[14]
Интегралистичко босанство, којим се негира етничка посебност српског и хрватског народа у Босни и Херцеговини, такође се означава и као милитантно босанство.[15] Најекстремнији заговорници босанског интегрализма окупљени су око неофашистичке организације која носи назив Босански покрет националног поноса.[16] Насупрот њима, умереније присталице босанског интегрализма окупљају се око разних грађанских организација, као што је "Босански национални савез".[17]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Lasić 2011, стр. 88-100.
- ^ Ivan Lovrenović (2011): Između integralizma i autonomizma
- ^ а б Ivo Lučić (2013): Bosanski lonac Dubravka Lovrenovića
- ^ Краљачић 1984, стр. 139-165.
- ^ Kraljačić 1987.
- ^ Kržišnik-Bukić 2003, стр. 119-154.
- ^ Деспотовић 2019, стр. 327-340.
- ^ Танасковић 1995, стр. 50-51.
- ^ Plevnik 1997, стр. 56.
- ^ Kržišnik-Bukić 1997.
- ^ Tanasković 2000, стр. 175.
- ^ Степић 2001, стр. 233-234.
- ^ Šarčević 1997.
- ^ Aleksandar Knežević (2021): Bosanac mora ući u ustav svoje države
- ^ Filipović 1990, стр. 14.
- ^ Bosanski pokret nacionalnog ponosa
- ^ „Bosanski nacionalni savez”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2021. г. Приступљено 16. 05. 2021.
Литература
уреди- Деспотовић, Љубиша М. (2019). „Срби Мухамедове вере: Од Калајевих Бошњака до Алијиних Новобошњака” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 16 (38): 327—340. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 05. 2019. г. Приступљено 02. 06. 2019.
- Imamović, Enver (1995). Korijeni Bosne i bosanstva. Sarajevo: Međunarodni centar za mir.
- Imamović, Enver (1999). Historija bosanske vojske. Sarajevo: Art.
- Imamović, Mustafa (1976). Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do 1914. Sarajevo: Svjetlost.
- Karić, Enes (1998). „Bosanstvo i evropejstvo, bošnjaštvo i muslimanstvo”. Forum Bosnae (1-2): 38—46.
- Краљачић, Томислав (1984). „Функција државних школа у националној политици Калајевог режима”. Историјски часопис. 31: 139—165.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Kržišnik-Bukić, Vera (1997). Bosanski identitet između prošlosti i budućnosti. Sarajevo: Bosanska knjiga.
- Kržišnik-Bukić, Vera (2003). „Paralele u konceptualizacijama bosanske nacije s kraja 19. i s kraja 20. stoljeća”. Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990-2000. (PDF). Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. стр. 119—154. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 06. 2019. г. Приступљено 09. 06. 2019.
- Lasić, Mile (2011). Kultura sjećanja (PDF). Sarajevo: Friedrich Ebert Stiftung.
- Lučić, Ivica (2013). Uzroci rata: Bosna i Hercegovina od 1980. do 1992. godine. Zagreb: Despot Infinitus.
- Plevnik, Danko (1997). Smisao Bosne. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
- Селимовић, Салих (2001). „Срби муслимани и њихова денационализација” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 163—181.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
- Степић, Миломир (2001). У вртлогу балканизације: Политичко-географски положај и фрагментираност српских земаља. Београд: Службени лист СРЈ.
- Танасковић, Дарко (1995). „Противречности необошњаштва”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 47—56.
- Tanasković, Darko (2000). Islam i mi (1. изд.). Beograd: Partenon.
- Ćerić, Salim (1971). O jugoslovenstvu i bosanstvu. Sarajevo: Svjetlost.
- Filipović, Muhamed (1990). „O pojmu književnosti u primjeni na istraživanja naše duhovne baštine”. Prilozi za orijentalnu filologiju. 39 (1989): 11—36.
- Шаљић, Јована (2017). „Књижевност, вера и рађање нације: Стварање књижевног босанства”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 164: 665—680.
- Šarčević, Edin (1997). Ustav i politika: Kritika etničkih ustava i postrepubličkog ustavotvorstva u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Kult B.
Спољашње везе
уреди- Горан Латиновић: Интегрално бошњаштво или муслиманско бошњаштво
- Sedad Bešlija: Bosanstvo kao državni identitet za sve Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јун 2019)
- Ševko Kadrić: Vjera bosanaca je bosanstvo Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2019)
- Muharem Bazdulj: Iskušenja napaćenosti
- Zlatko Hadžidedić: Zašto bosanstvo nije zamaskirano bošnjaštvo
- Senadin Lavić: Bosanska nacija-država, bosanstvo i ljudi Bosne