Отворите главни мени

Бочар (мађ. Bocsár) је насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1488 становника (према попису из 2002. било је 1895 становника).

Бочар
Bočar, Catholic Church.jpg
Католичка црква у Бочару
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ОпштинаНови Бечеј
Становништво
 — 2011.Пад 1488
 — густина38/км2
Географске карактеристике
Координате45°46′10″ СГШ; 20°16′34″ ИГД / 45.769333° СГШ; 20.276° ИГД / 45.769333; 20.276Координате: 45°46′10″ СГШ; 20°16′34″ ИГД / 45.769333° СГШ; 20.276° ИГД / 45.769333; 20.276
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина81 м
Површина50,5 км2
Бочар на мапи Србије
Бочар
Бочар
Бочар на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23274
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Овде се налази Српска православна црква Арханђела Гаврила у Бочару.

ИсторијаУреди

По величини Бочар је најмање село у општини, удаљено од Новог Бечеја 25 km. Бочар је насеље са старом и богатом историјом. Постојећи писани документи, у којима се спомиње насељено место Бочар, датирају из 1211. године, а да је име добио по свом оснивачу Бочарду. У документима са почетка XIII века о додели земље војницима говори се о Бочарду као власнику првог слободног поседа.

Српски великаш Димитрије Овчаревић добио је 1556. године од мађарског краља посед Бочар.[1]

Бочар је касније, као посед, мењао власника, а као српско насеље помиње се почетком XVIII века. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао та место припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је тада било измешано, влашко и српско.[2] Међутим, у XIX веку Бочар постаје власништво немачке породице, и од тада га масовно насељавају Немци из Жомбоља и Бечкерека, данашњег Зрењанина.

 
Православна црква

Иван Бајић је имао посед у Бочару, величине 4517 јутара. Торонталски жупан и комесар Великокикиндског дистрикта Ласло Карачоњи је 1861. године био власник имања од 253 хектара земље, у Бочару.

Бочар је имао каштел и мајур Естер чији су се власници мењали. Између два светска рата др Аурел Пајж је продао посед Софронију Огњановићу млекаџији из Галичника, у Македонији. Индустријалац Огњановић[3] познати српски национални радник је сад у Банату правио квалитетан овчији сир качкаваљ, и извозио га по европским државама. Фирма се звала "Софроније и Филип Огњановић", а 1930. године је производила 150.000 килограма[4] качкаваља годишње.[5] Софроније је био члан Општинске управе и председник Соколског друштва (1938) у Бочару, које постоји од 1928. године. Добио је 1930. године краљевски Орден Белог орла V реда.

Године 1797. у Бочару су два православна свештеника. Били су то пароси, поп Константин Стануловић (рукоп. 1779) и поп Наум Јорговић (1785). Поп Коста је поред српског говорио и румунским јеиком.[6]

После рата из Бочара се иселило близу 280 немачких породица, а 1946. године у ово место се досељава преко 200 породица из околине Босанске Крупе. Број становника никада није прелазио 3.000. Према првом попису 1869. године у Бочару је живело 2.827 житеља, највише их је било према попису из 1948. године, 2.848 становника.

За све време свог постојања, Бочар није мењао своје име. У селу су изграђене две цркве: православна (1814.) и католичка (1842). Порекло назива Бочар је од старословенске речи бочка (старословенска реч бочар означава занатлију који израђује судове, бурад) или по другој верзији од старословенске речи бјачи која има исто значење.

Јохан Колинг велепоседник из Бочара, када је умро 1936. године оставио је иза себе 138 хектара плодне земље. Капитал је прелазио милионску вредност.[7]

Црква и школаУреди

Једну авантуристичку књигу узели су претплатом 1820. године мештани Бочара: поп Марко Стануловић парох, Христифор Поповић "провизор племенитог доминиума Бочарског", Петар Поповић бележник, Арсеније Копчалић учитељ, Кирил Јорговић касир и трговац Петар Зарић.[8]

Године 1824. претплатили су се "први" људи Бочара за географско штиво: поп Наум Јорговић парох, поп Марко Стануловић парох, Петар Зарић "местни директор" (школе) и Петар Поповић општински бележник.[9]

Бочарски православни парох Тимотеј Илић се бавио књижевним радом. Објавио је три наслова између 1827-1830. године.[10] Његову популарну књигу "Пријатељ србске младежи" наручили су 1843. године и Бочарци: пароси, поп Димитрије Новаковић и поп Михаил Стефановић, те "провизор" Христифор Поповић.[11] Пренумеранти 1843-1847. године били су опет поп Митар Новаковић и поп Михаило Стевановић - пароси бочарски.

Петар Петровић је био учитељ у место до 1837. године; постављен је тада за капелана у Меленце.[12] Био је учитељ у место 1860. године Риста Ајваз.[13] Нови учитељ је исте године постао Илија Алексић. Јован Максимовић учитељ бочарски добио је 1882. године декрет.

ДемографијаУреди

У насељу Бочар живи 1511 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (39,3 код мушкараца и 42,1 код жена). У насељу има 634 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,88.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[14]
Година Становника
1948. 2.848
1953. 2.735
1961. 2.620
1971. 2.328
1981. 2.095
1991. 2.007 1.990
2002. 1.895 1.904
2011. 1.488
Етнички састав према попису из 2002.[15]
Срби
  
1.521 80,26 %
Мађари
  
215 11,34 %
Југословени
  
62 3,27 %
Роми
  
22 1,16 %
Словаци
  
5 0,26 %
Македонци
  
5 0,26 %
Хрвати
  
4 0,21 %
Словенци
  
3 0,15 %
Муслимани
  
3 0,15 %
Црногорци
  
2 0,10 %
Русини
  
1 0,05 %
Румуни
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
Буњевци
  
1 0,05 %
непознато
  
11 0,58 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", Београд 1941.
  2. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  3. ^ "Правда", Београд 2. јануар 1937.
  4. ^ "Време", Београд 14. јануара 1930.
  5. ^ "Правда", Београд 1934.
  6. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  7. ^ "Правда", Београд 1937.
  8. ^ "Проповести Солименине", превод, Будим 1820.
  9. ^ Василиј Булић: "Земљеописаније всеопшћег", Будим 1824.
  10. ^ "Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1838. године
  11. ^ Тимотеј Илић: "Пријатељ србске младежи", Сегедин 1843.
  12. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1897.
  13. ^ "Школски лист", Нови Сад 1860.
  14. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  15. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  16. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди