Бразилска висораван

Бразилска висораван (порт. Planalto Brasileiro), (Бразилска висија, Бразилски плато или Бразилске планине) је висораван која се простире у источном и средишњем делу Јужне Америке. Захвата простор између 4° јгш на северу и 30° јгш на југу, до приатлантских низија на истоку и линије Маморе[1]-Гран Чако[2][3] на западу. Северна граница представљена је раседима десних .притока Амазона. Укупна површина висије је око 5 милиона километара квадратних и захвата највећи део државе Бразил.[4][5]

Бразилска висораван
Бразилске планине
Географске карактеристике
Ндм. висина2.891 m
Координате22° 28′ 00″ Ј; 45° 00′ 00″ З / 22.466667° Ј; 45° З / -22.466667; -45
Географија
Бразилска висораван на карти Бразила
Бразилска висораван
Бразилска висораван
РепубликеБразил
Геологија
Старост стенаПрекамбријuм
Врста планинеГромадне

Геологија

уреди

Бразилска висораван представља остатак најстаријих стена Јужне Америке, тј. Бразилског штита. Основа је изграђена од прекамбријских стена (шкриљац, гнајс, гранит), који до изражаја долазе на истоку и северу. У средишњем делу штит је прекривен палеозојским пешчарима и конгломератима, док се на југу јављају базалтни платои. Висија је највише издигнута у јужном и источном делу и благо је нагнута ка западу. Тектонским покретима херцинске[6][7][8] и алпске орогенезе[9][10][11] плато је разломљен великим котлинама и удолинама, а затим знатно засвођен, па је примио облик громадних планина.

 
Рораима (2.891 м) — највиши врх висије

Морфолошки гледано Бразилска висија није јединствена целина, већ се у њој може издвојити три области. Источнобразилска планинска област („шапада“) обухвата источне делове висије од развођа река Токантис и Сан Франсиско. Основа јој је од прекамбријских стена, а за време херцинске и алпске орогенезе је засвођена и разломљена о чему сведочи низ шапада - Сера Герал до Гојаш, Сера ду Пјауји и др. Издвајају се и планине Дијамантина и Сера Еспињасу, просечних висина 1.000-1.500 метара. Сви токови који се сливају са шапада припадају сливу Атлантског океана.

Западнобразилски степенасти пинеплен („таблејрос“) се развио на палеозојским акумулацијама, а карактеришу га столова узвишења. Рељеф је нагнут од запада ка истоку и рашчлањен је раседима река Тапажос, Шингу и Ирири, као и бројним другим мањим токовима. ово је уједно и најнижи део висоравни са висинама од 250 до 800 метара.

Јужнобразилски вулкански плато обухвата јужне делове висије око реке Паране. Планине су прекривене пешчарима и пресечене интрузијама дијабаза и базалта, док се у нижим деловима јављају и мезозојске акумулације. Простор око Рио де Жанеира је највиши део Бразилске висије. Овде се попут венца нижу планине Сера Мар (1.810 м), Агуљас Неграс (Итаија 2.821 м) и Капарао са највишим врхом висије — Бандеира 2.891 метар.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Molina-Carpio, Jorge; Espinoza, Jhan Carlo; Vauchel, Philippe; Ronchail, Josyane; Gutierrez Caloir, Beatriz; Guyot, Jean-Loup; Noriega, Luis (2017). „Hydroclimatology of the Upper Madeira River basin: Spatio-temporal variability and trends”. Hydrological Sciences Journal. 62 (6): 911—927. Bibcode:2017HydSJ..62..911M. S2CID 133578964. doi:10.1080/02626667.2016.1267861. 
  2. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287 . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014. 
  3. ^ Don Nicol. „A postcard from the central Chaco” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2009-02-26. г. Приступљено 2009-01-23. „alluvial sandy soils have P (phosphorus) levels of up to 200–300 ppm 
  4. ^ „Brazilian Highlands”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-05. 
  5. ^ Greenbaum, Harry (2009). Brazil (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 16—18. ISBN 978-1-4381-0490-4. 
  6. ^ Lee, K. Y. (1989). „Geology of petroleum and coal deposits in the North China Basin, Eastern China”. USGS Bulletin 1871. Архивирано из оригинала 2019-09-13. г. Приступљено 2017-09-17. Table 1, p. 3. 
  7. ^ Martínez Catalán, José R. (2012-07-01). „The Central Iberian arc, an orocline centered in the Iberian Massif and some implications for the Variscan belt”. International Journal of Earth Sciences (на језику: енглески). 101 (5): 1299—1314. Bibcode:2012IJEaS.101.1299M. ISSN 1437-3262. S2CID 195334509. doi:10.1007/s00531-011-0715-6. 
  8. ^ Crespo-Blanc, Ana; Orozco, Miguel (1991-10-01). „The boundary between the Ossa-Morena and Southportuguese Zones (Southern Iberian Massif): Major suture in the European Hercynian Chain”. Geologische Rundschau (на језику: енглески). 80 (3): 691—702. Bibcode:1991GeoRu..80..691C. ISSN 1432-1149. S2CID 128688878. doi:10.1007/BF01803695. 
  9. ^ Moores, E.M., Fairbridge, R.W. (Editors), 1998: Encyclopedia of European and Asian Regional Geology. Encyclopedia of Earth Sciences Series, London, 825 pp.
  10. ^ Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija (на језику: српски). Belgrade: University of Belgrade Faculty of Geography. стр. 60. ISBN 86-82657-32-5. 
  11. ^ Parrish, Randall R.; Parrish, Claire M.; Lasalle, Stephanie (мај 2018). „Vein calcite dating reveals Pyrenean orogen as cause of Paleogene deformation in southern England”. Journal of the Geological Society. 175 (3): 425—442. Bibcode:2018JGSoc.175..425P. ISSN 0016-7649. S2CID 134690307. doi:10.1144/jgs2017-107. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди