Бранко Ђоновић

бранко ђоновић
бранко ђоновић
	Бранко Ђоновић
Лични подаци
Датум рођења	25. август 1916.
Место рођења	Томићи, код Бара, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	29. јул 1944. (27 год.)
Место смрти	Београд, Подручје Војног заповедника у Србији,; Нацистичка Немачка
Професија	графички радник
Деловање
Члан КПЈ од	пре рата
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	30. априла 1946.

Бранко Ђоновић (Томићи, код Бара, 25. август 1916 — Београд, 29. јул 1944) био је графички радник, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Заједно са Слободаном Јовићем радио у илегалој штампарији ЦК КПЈ у окупираном Београду од 1941. до 1944. године.

Биографија

Рођен је 25. августа 1916. године у селу Томићи, код Бара. Веома рано је остао без родитеља, па је извесно време живео код рођака, сиромашних сељака. Његова старија сестра Љубица, радила је на туђим имањима и по кућама. После завршене основне школе, у родном селу, радио је као водоноша на изградњи путева у Црмници.

На препоруку једног даљег рођака из главне штампарије у Београду, пошао је 17. новембра 1933. године као питомац Српског привредног друштва Привредник у Београд да се школује. После четвртог разреда гимназије пошао је на графички занат и постао је машиниста. Као добар познавалац посла и перспективан радник, 1937. године послат је на специјализацију у Немачку.

Кад је, јуна 1941. године организована нова штампарија Централног комитета Комунистичке партије Југославије, Ђоновић је, по одобрењу партије, набавио штампарску машину и аутомобилом је пребацио из Земуна у Београд, на Бањички венац, где се завршавао рад на згради у којој је требало сместити штампарију. Када му је Светозар Вукмановић Темпо понудио да ради у штампарији, Бранко је прихватио и предложио да с њим ради и словослагач Слободан Јовић. Нешто касније, на рад у штампарију су дошле и две другарице, а повремено је долазио и Ђорђе Андрејевић Кун.

Илегална штампарија на Бањиком венцу је била у посебним везама с ЦК КПЈ и Врховним штабом НОВ и ПОЈ. Њени чланови су морали да раде најодговорније и најризичније послове. Зграду су напуштали само кад су износили ствари, набављали материјал за рад и због одржавања веза с руководством.

У тајном скровишту зграде, Бранко и Слободан су сами монтирали машине. Поред штампарске машине и потребног материјала, у складишту је био и радио-апарта, оружје и друго. Радило се изузетно брзо и пожртвовано. Цели систем доношења, одношења и предаје материјала, као и процес штампања, били су организовани по свим начелима илегалног рада КПЈ и изванредно технички вођени.

Поред рада у штампарији Бранко је радио и друге послове. Излазио је у град да донеси материјал до штампарије, а када су полицијски препади постали саве чешћи и оштрији, наоружан пиштољем и бомбама, Бранко је по граду пратио другарице које су разносиле материјал.

Штампарија је радила од 1. августа 1941. до 31. августа 1943. године. У том периоду, у њој је штампано: пет бројева „Билтена Врховног штаба“; седам бројева „Гласа“; „Пролетер“ за 1942. године; брошура са збирком текстова из „Борбе“, која је тада излазила на слободној територији; проглас ЦК КПЈ од 7. новембра 1942; прогласи ПК КПЈ за Србију од 1. јула и 7. септембра 1942, марта и 1. маја 1943. године; проглас ЦК СКОЈ-а од 7. новембра 1942; „Историја СКП(б)“, „Основи Лењинизма“, „Класа пролетаријата и партија пролетаријата“ и други материјали, леци, радио-вести и друго. Све је рађено брзо, Било која вест из света, говор неког државника и друго штампани су најкасније за 24 часа. Београд је био засут лецима ове штампарије; књиге, брошуре, директиве, упутства и друго стизали су у све крајеве земље. Иако су полиција и Гестапо, упорно трагали, вршили препаде на друге легалне штампарије, тражећи у њима илеглну штампарију, она је остала неоткривена све до краја рата.

Престала је да ради када су Немци, 31. августа 1943. године, наредили да се у року од 3 дана иселе сви станари Бањичког венца 12 и суседних кућа, да би се у те зграде уселили њихови официри. Изнета је мала штампарска машина и нешто материјала, а друго је остало у складишту.

Крајем октобра 1943. године Бранко и Слободан су из привременог склоништа, у коме је био после напуштања штампарије, дошли у Крајинску улицу број 24, где је на још почетку окупације било припремљено склониште за потребе штампарије. Крајем године, нова штампарија је почела да ради, и радила је до 29. јула 1944. године. Њен рад је такође значајан за Народноослободилачки покрет, нарочито у Београду и Србији.

Када је дошло до провале штампарије, Гестапо и Специјална полиција су 29. јула 1944. године опколили кућу у Крајинској 24, а затим су почели претрес и хапшење станара који су живели у згради. За то време су Бранко и Слободан успели да спале и униште документацију и архиву штампарије. Када су полицајци кренули у складиште, дочекани су бомбама. Бранко и Слободан су извршили самоубиство пуцавши један другоме у главу. После ослобођења Југославије, њихови посмртни остаци су пренесени и сахрањени на Гробљу ослободилаца Београда 1944.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије број 243/46, 30. априла 1946. за осведочену храброст и херојско држање пред непријатељем, заједно са Слободаном Јовићем, постхумно је одликован Орденом народног хероја.^[1]

Референце

^ С. лист 89/46 1946, стр. 1118.

Литература

Службени лист ФНРЈ 89/46, 5. новембар 1946. (PDF). Београд: Службени лист ФНРЈ. 1946.
Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd: Omladina. 1957.
Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167

[FOOTNOTEС._лист_89/4619461118-1] С. лист 89/46 1946, стр. 1118.

[1]