Бранко Лазаревић

Бранко Лазаревић (Видин, 25. новембар 1883Херцег Нови, 6. октобар 1963) је био српски књижевник и дипломата.[1]

Бранко Лазаревић
Бранко Лазаревић.jpg
Датум рођења(1883-11-25)25. новембар 1883.
Место рођењаВидин
 Кнежевина Бугарска
Датум смрти6. октобар 1963.(1963-10-06) (79 год.)
Место смртиХерцег Нови
 СФРЈ

БиографијаУреди

Бранко Лазаревић је рођен у Видину, у Бугарској, у имућној породици Ђорђа Лазаревића из Неготина, где му је отац Ђорђе, трговац и радикалски првак у Неготину, био избегао после Тимочке буне. Мајка Вукосава братаница је песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Преци Ђорђа Лазаревића дошли су у Неготинску крајину из Сјенице, са Пештери и из Старог Влаха, и учествовали су у Српском устанку. По другим изворима Лазаревић је рођен у Неготину[2], а умро - не 1963. године него 1968[3].

Млади Лазаревић је похађао Зајечарску гимназију, а затим студирао на Универзитету у Београду. Постао је 1911. године суплент у Београду, а затим наставио образовање у Европи; у Паризу, Минхену и Риму, где је специјализовао естетику и уметност. До ослободилачких ратова он се интензивно бави писањем; књижевним радом и позоришном критиком. У књижевности се јавља 1907. године, у београдском "Српском књижевном гласнику", са дводелном студијом о поезији Светислава Стефановића.[4]

У балканским ратовима он је резервни подпоручник српске војске.[5] Током Првог светског рата службовао је на фронту, а потом постављен 1917. године за шефа Пресбироа Министарства спољних послова Краљевине Србије, на Крфу. Бранко Лазаревић је од 1918. године ушао у политику и направио је попут још неких српских књижевника, лепу дипломатску каријеру. Прво је постављен 1918. године за српског конзула у Вашингтону[6], а потом до 1922. године био у Чикагу. По повратку у Европу, од 1922. године је кратко време посланик у Берлину, па прешао у Чехословачку републику. Био до марта 1929. године два пута (са прекидом 1925) посланик у Прагу, где је оставио видног трага о себи. Говорио је чешким језиком, стекао велики углед а његови бројни тамошњи пријатељи помогли су да на чешком језику изађе његова књига, са насловом: "Три највеће југословенске вредности". У међувремену је радио кратко при министарству у Београду, те се истакао у специјалној дипломатској мисији у Тирани (1925).[7] Среће се Бранко након прашког периода, између 1929-1934. године при посланству у Варшави, затим 1936-1937. године он је "опуномоћени министар" Краљевине Југославије у Анкари[8]. Боравећи у Пољској изабран је 1931. године за члана "Југословенско-пољског научног института". Кратко је 1937. године југословенски посланик у Бечу, па 1938-1939. године на истом положају у Бриселу.

Послератна комунистичка власт га уклања са јавне сцене. Своје необјављене политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања, Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није био искључен из Савеза књижевника и док није допао затвора (1948—1951).

Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића нађена је случајно. 2004. године у Херцег Новом.

Научни радУреди

Његове политичке расправе имају широк културно-историјски и антрополошки значај, пре свега за разумевање општег друштвеног контекста прве половине XX века, а потом и за схватање идентитета и менталитета Југословена. Своје предратне политичке расправе писао је узгредно и професионално, као угледан краљевски дипломата и елитни интелектуалац. Његова филозофија историје, била је заснована на анализи глобалних историјских кретања.

Поред књижевности, Лазаревић је и позоришни и књижевни критичар под јаким утицајем Скерлића. Талентован је и врло продуктиван стваралац. Сарадник је више листова и часописа, а јавља се 1912. године као директор листа "Реч".[9]

У 1945. години написао је све три велике политичке расправе, које су остале необјављене у рукописима: програмски есеј Исток-Запад и Југославија, социјално-антрополошки оглед Пучина је стока једна грдна и опсежни трактат „Рат, револуција, демократија и уметност“.

„Рат, револуција, демократија и уметност“ је обухватна грађанска критика комунистичке праксе и леве тоталитарне идеологије модернога доба. Лазаревић је 1945. године написао и социјално-психолошку расправу о карактеру, кретању и мотивима маса, које свагда започињу и носе револуцију. Међу херцег-новским рукописима, у оставштини Бранка Лазаревића нађен је и његов обимни „Дневник једнога никога“ писан од 1943. до 1947. који обухвата последње дане немачке окупације и прве године комунистичке власти у Београду. Лазаревићев Дневник једнога никога био је скривен и непознат пуних шездесет година.

КритикаУреди

„Према политичким расправама, нађеним у оставштини, види се да је Лазаревић био искрен српски родољуб и да није био шовиниста. Сваки национализам му је био једнако стран, као и сваки простачки популизам. Сметале су му четничке каме и кокарде. Клонио се клерикализма, националне реторике, декоративне симболике и вашарског србовања. Светосавље је примао као облик византијског комонвелта и српски пут ка просвећености; манастири су за њега били школе писмености, градитељства и живописа. Као ретки балкански државници, ценио је хладну памет и критички ум. …Његов либерализам, као и његов демократизам, није био безграничан... У критици поданичког менталитета гомиле највише су му сметали себичност, гупост, дволичност, бахатост, примитивизам, затуцаност, покорност, потуљеност..." (Предраг Палавестра).

ЦитатиУреди

  • „Створити грађанина: то је основни услов за здраву државу. Само грађанин може да схвати величину, снагу и вредност и корист државе. Грађанин не значи само план једне народне заједнице. Грађанин значи план опште људске заједнице. Прави и велики грађанин, то је грађанин Масариковских схватања. То је човек оспособљен да буде члан опште људске заједнице. Он чини врх пирамиде."
  • Демократија је динамична, тиранија статична“, док је револуцијаапокалипса страха"
  • Идеје немају граница. Велике мисли путују без путних исправа и без полицијских и царинских прегледа."
  • „Кад слобода ућути, ућути и велика уметност. Уметност је биљка слободе“."3а уметност је најпогоднији систем пуне демократије са пуном слободом за елиту“.
  • „Када се каже уметност, каже се слобода."
  • „Основна је слобода: грађанска, верска, политичка, научна, уметничка, једном речи - лична."
  • „Нема, нема и сто пута нема никакве друге уметности него само, искључиво и неопозиво, слободне уметности."
  • Страх је највећи покретач масе"
  • „Земље слободе увек налазе излазак из сваке ситуације. Оне се прилагођавају односима који се појаве и решавају их на плану могућности."
  • „Ратови и револуције новијега доба пореметили су односе у свету и децивилизовали човека, чак и грађанску елиту. Комунизам и либерализам читаво човечанство претварају у гомилу, враћају у примитивизам и бацају у један нови варваризам. Европске масе се враћају гомилама. Европљанин је постао човек гомиле."

РеференцеУреди

  1. ^ Лазаревић, Бранко; Пувачић, Душан. Критички радови Бранка Лазаревића. Матица српска. Приступљено 29. 9. 2017. 
  2. ^ Воја Стојановић Боке: "Заслужни синови...", Београд 1941. године
  3. ^ Радован Самарџић: "Историја српског народа", Београд 1983. године
  4. ^ Видосава Голубовић, Станиша Тутњевић: "Српска авангарда у периодици" (зборник радова), Нови Сад 1996. године
  5. ^ "Илустрована ратна хроника", Београд 1912. године
  6. ^ "Велика Србија", Солун 1918. године
  7. ^ "Време", Београд 3. октобар 1929. године
  8. ^ уметнички каталог: "Изложба турских слика и публикација", Београд 1937. године
  9. ^ "Просветни гласник", Београд 1913. године

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди