Бранко Пољанац (Ново Топоље, код Славонског Брода, 25. март 1908Београд, 23. март 1974) био је мајор Југословенске војске, учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник Југословенске армије.

бранко пољанац
Лични подаци
Датум рођења(1908-03-25)25. март 1908.
Место рођењаНово Топоље, код Славонског Брода, Аустроугарска
Датум смртиБеоград, СР Србија
Место смртиСФР Југославија, 23. март 1974.(1974-03-23) (65 год.)
Професијавојно лице
Деловање
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
до 1949.
Чинмајор ЈВ
генерал-потпуковник ЈА

Одликовања
Орден партизанске звезде Партизанска споменица 1941.
* (сва одликовања и војни чин су му одузети 1949.)

Биографија

уреди

Рођен је 25. марта 1908. у Славонском Броду.[1] Отац Милан му је био учитељ. Био је инжињеријски технички мајор Југословенске војске (ЈВ).[2]

Након окупације Југославије, у лето 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и ступио у партизане. Током устанка у Србији 1941. био је начелник Штаба Космајског партизанског одреда. Након Прве непријатељске офанзиве, прешао је са групом руководилаца НОП из Србије у источну Босну. Заједно са Кочом Поповићем и Николом Груловићем, почетком децембра 1941. године, именован је за члана Главног штаба НОП одреда Србије, са задатком да се пребаце у Србију, на терен Ваљевског партизанског одреда и прикључе осталим члановима Главног штаба. Како нису успели да се пребаце у Србију, крајем истог месеца су се прикључили Врховном штабу НОП одреда Југославије, где је Бранко као мајор Југословенске војске, стављен на располагање Врховном штабу.[3]

У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима:[4]

После рата је био војни аташе при амбасади ФНРЈ у Москви.[2]

Након доношења Резолуције Информбироа против Комунистичке партије Југославије (КПЈ) прихватио је ставове Резолуције, због чега је 14. јула 1949. ухапшен и осуђен на 16 година затвора. У затвору на Голом отоку остао је до 29. новембра 1955. када је пуштен на слободу.[1][2]

Био је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден партизанске звезде првог реда, којим је одликован 25. септембра 1944. године. Сва одликовања и чин су му одузети пресудом Војног суда, након хапшења.

Иза себе није оставио потомство.

Референце

уреди
  1. ^ а б „POLJANAC MILANA BRANKO”. goliotok.uimenaroda.net. n.d. 
  2. ^ а б в Leksikon NOR 2 1980, стр. 873.
  3. ^ Tito 8 1981, стр. 233.
  4. ^ Лексикон НОР 2 1980, стр. 873.

Литература

уреди