Бранко Пољанац

Бранко Пољанац (Славонски Брод, 25. март 1908 — ) био је мајор Југословенске војске, учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник Југословенске армије.

бранко пољанац
Датум рођења(1908-03-25)25. март 1908.
Место рођењаСлавонски Брод
Аустроугарска
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
до 1949.
Чингенерал-потпуковник

БиографијаУреди

Рођен је 25. марта 1908. у Славонском Броду.[1] Отац Милан му је био учитељ. Био је инжењеријски технички мајор Југословенске војске (ЈВ).[2]

Након окупације Југославије, у лето 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и ступио у партизане. Током устанка у Србији 1941. био је начелник Штаба Космајског партизанског одреда. Након Прве непријатељске офанзиве, прешао је са групом руководилаца НОП из Србије у источну Босну. Заједно са Кочом Поповићем и Николом Груловићем почетком децембра 1941. именован је за члана Главног штаба НОП одреда Србије са задатком да се пребаце у Србију, на терен Ваљевског партизанског одреда и прикључе осталим члановима Главног штаба. Како нису успели да се пребаце у Србију, крајем истог месеца су се прикључили Врховном штабу НОП одреда Југославије, где је Бранко као мајор Југословенске војске, стављен на располагање Врховном штабу.[3]

У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима:[2]

  • начелник Штаба Прве пролетерска ударне бригаде
  • начелник Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску крајину, до новембра 1942.
  • начелник Штаба Првог босанског корпуса, од новембра 1942. до маја 1943.
  • командант Четврте крајишке дивизије, од маја до августа 1943.
  • командант Официрске школе Врховног штаба НОВ и ПОЈ, током септембра и октобра 1943.
  • командант Базе НОВЈ у Барију
  • заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије
  • в.д. командант Главног штаба НОВ и ПО Србије, од децембра 1944.

После рата је био војни аташе при амбасади ФНРЈ у Москви.[2]

Након доношења Резолуције Информбироа против Комунистичке партије Југославије прихватио је ставове Резолуције, због чега је 14. јула 1949. ухапшен и осуђен на 16 година затвора. У затвору на Голом отоку остао је до 29. новембра 1955. када је пуштен на слободу.[1][2]

Био је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден партизанске звезде првог реда, којим је одликован 25. септембра 1944. године. Сва одликовања и чин су му одузети пресудом Војног суда, након хапшења.

Иза себе није оставио потомство.

РеференцеУреди

  1. ^ а б „POLJANAC MILANA BRANKO”. goliotok.uimenaroda.net. n.d. 
  2. ^ а б в г Leksikon NOR 2 1980, стр. 873.
  3. ^ Tito 8 1981, стр. 233.

ЛитератураУреди