Василије Велики

Свети Василије Велики (грч. Ἅγιος Βασίλειος ὁ Μέγας; око 329379), познат као Василије из Цезареје, је био утицајни теолог и епископ Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија). Сматра се оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.

Свети Василије Велики
Епископ Цезареје
Basil of Caesarea.jpg
Руска икона светог Василија из XI века
Датум рођењаоко 330
Место рођењаЦезареја
Кападокија
Датум смрти1. јануар 379
Место смртиЦезареја
Кападокија
Поштује се уИсточном и западном хришћанству
Празник1. и 30. јануар у православљу, 2. јануар у римокатоличанству

Убрзо након смрти проглашен је за светитеља: православна црква га слави 14. јануара, а римокатоличка 2. јануара. Василије Велики, његов брат Григорије Ниски и пријатељ Григорије Богослов се називају кападокијским црквеним оцима. Њихова мајка се слави као Света Емилија.[1]

ЖивотУреди

Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[2]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио филозофију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.

Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[3][4] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[5] Василије ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:

Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[7][8] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[2]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.

Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.

Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[2]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања Никејског симбола вере.[2] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично одупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца.

Центар „Свети Василије Велики” у Маршићу крај КрагујевцаУреди

У селу постоји црква посвећена Светом Василију Великом и парохијски дом у коме своје слободно време проводе деца ометена у развоју. Бригу о овој деци води парох маршићански, протојереј Бојан Димитријевић рођен 1975. године.

У Маршићу има 600 домова, а црква, која је почела да се зида још 1991. године, коначно је подигнута 2008. године. Парохијски дом је завршен 2010. године, а 2017. године је, после низа перипетија, почео с радом Центар „Свети Василије Велики”, једна од ретких црквених установа у Србији која брине о деци с посебним потребама.

Центар је отворен с благословом епископа шумадијског Јована, а због коришћења имена свеца у називу било је потребно и одобрење Синода Српске православне цркве.

На идеју да покрене овакав центар дошао је Бојан 2007. године, када је у Украјини, током једне екскурзије, посетио манастир у Банченску. Тај манастир је и дом деце без родитеља, деце заражене ХИВ-ом и ометене у развоју. Има их на стотине. Био је под таквим утиском да ништа друго тада није могао ни да види ни да појми а за пароха маршићанског постављен је 2005. године.

Црква и парохијски дом у Маршићу подигнути су на пустој парцели, зараслој у купине, коприву и бурјан, а својеврсна битка за Центар „Свети Василије Велики” креће 2015. године, када Бојан Димитријевић почиње да решава административне заврзламе.

Мислио је и надао се да ће град помоћи али није било неке вајде. И уопште, српске институције су споре, тешко је покренути тај механизам, углавном се све своди на самоиницијативу и спремност појединца на жртву. Медији и новинари су много помогли, информишући јавност о активностима центра. Центар „Свети Василије Велики” званично је почео с радом 29. марта 2017. године, а прве штићенике је примио већ следећег месеца.

Парохијски дом у Маршићу има 360 квадрата. Деца ометена у развоју могу ту да бораве сваког радног дана од четири по подне до осам увече, а од петка увече до понедељка изјутра могу и да преспавају. Децу доводе родитељи или долазе комбијем који припада Центру „Свети Василије Велики”. С њима раде педагози, дефектолози, медицинске сестре, а план рада и ритам дневних активности осмислила је директорка крагујевачке школе „Вукашин Марковић” која има укупно 120 ученика, дефектолог Татјана Симић.

У Србији постоји 48 школа за децу ометену у развоју. Највише их је у Београду, али мањим местима, попут Аранђеловца, недостају такве установе. У центру имају предшколско, основно, средње, као и образовање одраслих, за узраст од седам до 25 година, а већ три деценије пружају и услуге дневног боравка. Зато је свештенику Бојану Татјана предложила да ђаци долазе код њега после пола пет по подне до када могу да буду у центру. Услуге Центра „Свети Василије Велики” користи од 20 до 25 ђака од 120. Тај простор је с тимом сарадника Татјана осмислила као пријатан амбијент у којем деца могу да проводе слободно време, да се забаве уз друштвене игре или да погледају неки филм. Родитељске муке почињу тек пошто њихова деца напуне 25 година, када више не могу да похађају „специјалне” школе.

Услуге црквеног центра у Маршићу повремено користи и двадесеттрогодишњи син Данијеле Нешовић, која у Крагујевцу руководи радом Удружења за бригу о особама с аутизмом. Имају добру сарадњу са свештеником Бојаном и заједно су реализовали неколико пројеката. У Центар „Свети Василије Велики” њено дете иде једном недељно а друга деца долазе чешће. Много то значи родитељима.

Центар „Свети Василије Велики” сарађује с бројним школама и организацијама, па и са Уједињеним нацијама, које су кроз пројекте помогле ову установу. Епархија шумадијска издваја 2.500 евра годишње, а свештеник Бојан је од мештана Маршића недавно купио око 50 ари земљишта уз парохијски дом. Ту је планирао изградњу другог објекта и проширење капацитета за смештај деце ометене у развоју.

Сада има места за дванаесторо деце, с тим да седморо могу сами да довезу комбијем центра, а у новом објекту, који ће имати 400 квадрата, биће још двадесет места, пола у дневном боравку, пола у целодневном, где ће моћи и да преспавају. Градска администрација треба да изађе у сусрет и обезбеди потребну документацију како на крају не би дошли у „фали ти један папир” ситуацију. Новац за куповину земљишта сакупила је српска дијаспора у Америци, супружници Марина и Лука Николић из Чикага, те Мира и Предраг Стојановић из Милвокија.

У новом објекту, када буде готов, вероватно ће боравити и син Борише Јоцића, који сада има 14 година и иде у школу „Вукашин Марковић”. Дечак се родио здрав, али је у четвртој години, грешком лекара, добио запаљење мозга које је оставило трајне последице.

Чуо је председника Србије Александра Вучића како каже да је у државној каси остало 50 милијарди динара јер министри нису имали спремне пројекте. Предлаже да се део тог новца искористи за градњу новог објекта школе „Вукашин Марковић” у коме би се организовао целодневни боравак деце ометене у развоју с подручја Шумадије. Садашњи издвојени објекат почео је да тоне и проглашен је небезбедним.

Црквени центар у Маршићу је установа у којој се можда боље него на неким другим местима, званично предвиђеним, спроводи национални програм инклузивног образовања.

О инклузији се много прича, а мало се на томе ради у Србији. Инклузију треба спроводити у пракси, а СПЦ мора да ослушкује и реагује на актуелне друштвене појаве. Деца која долазе у центар су прави анђели над којима бди светац. Зато Бојан Димитријевић верује да за пет година рада није било ниједног инцидента. Разумети и прихватити другачијег од себе је задатак који је преузео на себе у оквиру Центра „Свети Василије Велики”.

Протојереј који као духовник Универзитетског клиничког центра у Крагујевцу већ две године улази у црвене ковид зоне и причешћује пацијенте заражене вирусом корона сматра да су Божија љубав и просвећеност највише потребни верујућем светосавском српском народу.

СписиУреди

 
Basilii Magni Opera, 1540
  • „Велика и мала монашка правила“, којима поставља темељ за уређење већих монашких заједница
  • „Упутство младићима о употреби хеленске литературе“, где објашњава како треба прихватати грчку филозофију.
  • „Три књиге против Евномија“, у којима се супротставља Евномијевом учењу да је могуће спознати Божју суштину, тврдећи да је Бог несазнатљив због трансцендентности своје суштине.
  • „Шестоднев“, девет проповеди у којима тумачи библијски текст о стварању.

Сачувано је и више од 300 његових писама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Црквени православни календар 2022.”. crkvenikalendar.rs. Приступљено 25. 1. 2022. 
  2. ^ а б в г „Јустин Ћелијски, Житије светог Василија Великог”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 29. 09. 2007. 
  3. ^ Burns, Paul, ed. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition January. Collegeville, MN:The Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-2377-0.
  4. ^ St. Basil the Great at Catholic Online.
  5. ^ Hildebrand 2007, стр. 19–20.
  6. ^ Basil, Ep. 223, 2, as quoted in Quasten (1986), pp. 205.
  7. ^ Quasten 1986, стр. 205.
  8. ^ Encyclopaedia Britannica (15th ed.) vol. 1, pp. 938.

ЛитератураУреди

  • Basil of Caesarea, Hexaemeron, London, 2013. limovia.net ISBN 9781783362110 (digital version – ebook)
  • Basil the Great, On the Holy Spirit, trans. David Anderson (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1980)
  • Basil the Great, On Social Justice, trans. C. Paul Schroeder (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 2009)
  • Basil the Great, Address to Young Men On Greek Literature, trans. Edward R. Maloney (New York: American Book Company, 1901)
  • Bebis, George (1997). „Introduction to the Liturgical Theology of St Basil the Great”. Greek Orthodox Theological Review. 42 (3–4): 273—285. ISSN 0017-3894. 
  • Paul Jonathan Fedwick, ур. (1981). Basil of Caesarea, christian, humanist, ascetic: a sixteen-hundredth anniversary symposium, Part 1. Pontifical Institute of Mediaeval Studies. ISBN 978-0-88844-412-7. 
  • Bowersock, Glen Warren; Brown, Peter; Grabar, Oleg, ур. (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World . Harvard University Press. ISBN 978-0-67451-173-6. 
  • The New Encyclopædia Britannica, 15th edition, v. 1. London: Encyclopædia Britannica. 
  • Hildebrand, Stephen M. (2007). The Trinitarian Theology of Basil of Caesarea. Washington, D.C.: Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-1473-3. 
  • Hildebrand, Stephen M. (2014). Basil of Caesarea. Grand Rapids: Baker Academic. ISBN 978-0-8010-4907-1. 
  • Keary, Charles Francis (1882). Outline of Primitive Belief Among the Indo-European Races. New York: C. Scribner's Sons. 
  • Meredith, Anthony (1995). The Cappadocians. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminar Press. ISBN 978-0-88141-112-6. 
  • Migne, Jacques Paul (1857—1866). Cursus Completus Patrologiae Graecae. Paris: Imprimerie Catholique. 
  • Murphy, Margaret Gertrude (1930). St. Basil and Monasticism: Catholic University of America Series on Patristic Studies, Vol. XXV. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-04543-2. 
  • Rousseau, Phillip (1994). Basil of Caesarea. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-08238-0. 
  • Quasten, Johannes (1986). Patrology, v.3. Christian Classics. ISBN 978-0-87061-086-8. 
  • Ruether, Rosemary Radford (1969). Gregory of Nazianzus. Oxford: Oxford University Press. 
  • Silvas, Anna M. (септембар 2002). „Edessa to Cassino: The Passage of Basil's Asketikon to the West” (PDF). Vigiliae Christianae. 56 (3): 247—259. ISSN 0042-6032. doi:10.1163/157007202760235382. 
  • Corona, Gabriella (2006). Aelfric's Life of Saint Basil the Great: Background and Content. Cambridge: D.S. Brewer. ISBN 978-1-84384-095-4. 
  • Costache, Doru (2010). „Christian Worldview: Understandings from St Basil the Great”. Phronema. 20: 21—56. 
  • James, John L.W. (2012). „An Examination of Homotimia in St Basil the Great's on the Holy Spirit, and Contemporary Implications”. Westminster Theological Journal. 74 (2): 257—276. 
  • LeMasters, Philip (2015). „Philanthropia in Liturgy and Life: The Anaphora of Basil the Great and Eastern Orthodox Social Ethics”. St Vladmir's Theological Quarterly. 59 (2): 187—211. 
  • Ruscu, Dan (2011). „St. Basil the Great and the Church of Gothia”. Studi Sull'Oriente Cristiano. 15 (1): 75—80. 
  • Bebis, George S (1997). „Introduction to the Liturgical Theology of St Basil the Great”. Greek Orthodox Review. 42 (3–4): 273—285. 
  • Rusch, William (1996). „Basil the Great's Views on the Unity of the Church: A Possible Contribution from His Correspondence”. Mid-Stream. 35 (3): 283—289. 
  • Holder, Arthur G (1992). „Saint Basil the Great on Secular Education and Christian Virtue”. Religious Education. 87 (3): 395—415. doi:10.1080/0034408920870307. 
  • Leb, Ioan-Vasile (2009). „Saint Basil the Great (329–379) and Pope Damasus of Rome (366–384): A Moment of the Relations between the Eastern and the Western Christianity”. Orthodoxes Forum. 23 (2): 155—162. 
  • Salapatas, Anastasios (2009). „'Ὅροι κατά πλάτος' and 'Ὅροι κατ' ἐπιτομήν': The contribution of St. Basil the Great to the founding of Early Christian Monasticism”. Orthodoxes Forum. 23 (2): 133—145. 
  • Constantelos, Demetrios J (1981). „Basil the Great's Social Thought and Involvement”. Greek Orthodox Theological Review. 26 (1–2): 81—86. 
  • Aghiorghoussis, Meximos Metr (1976). „Applications of the Theme 'Eikon Theou' (Image of God) according to Saint Basil the Great”. Greek Orthodox Theological Review. 21 (3): 265—288. 
  • Tan, Loe-Joo (2013). „Ousia, Hypostasis and Epinoia: St Basil's Contribution to the Development of Trinitarian Doctrine”. Trinity Theological Journal. 21 (1): 1—15. 
  • Gillooly, David W. (1978). „The Divinity of the Holy Spirit in the Theory of Basil the Great”. Journal of Theta Alpha Kappa. 1 (1): 13—16. 
  • Adam Rasmussen, Genesis and Cosmos: Basil and Origen on Genesis 1 and Cosmology, Brill 2019.
  • Dumitrascu, Nicu (2016). The Ecumenical Legacy of the Cappadocians. Springer. ISBN 978-1-137-50269-8. 
  • St. Basil the Great, On the Holy Spirit, London, 2012. limovia.net ISBN 978-1-78336-002-4.
  • Karahan, Anne. "Beauty in the Eyes of God. Byzantine Aesthetics and Basil of Caesarea", in: Byzantion. Revue Internationale des Études Byzantines 82 (2012): 165–212.

Спољашње везеУреди