Отворите главни мени

Василије Марковић

Др Василије Марковић Алађуз (3. децембар 1882, Горњи Страњани - 6. фебруар 1920, Београд) је српски историчар и први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском Универзитету.

Василије Марковић
Vas mark.jpg
фотографија Василија Марковића
Датум рођења(1882-12-03)3. децембар 1882.
Место рођењаГорњи Страњани код Бродарева
Османско царство
Датум смрти6. фебруар 1920.(1920-02-06) (37 год.)
Место смртиБеоград
Краљевство СХС

Младост и школовањеУреди

Рођен је у Страњанима, у близини Пријепоља у коме је завршио основну школу.[1] Гимназију је учио у Солуну и Скопљу као благодејац. Као један од најбољих ученика Скопске гимназије нашао се међу оснивачима националног друштва Српско коло у Скопљу међу виђенијим Србима из Старе Србије. Своје образовање је наставио на Великој Школи у Београду, на којој се истакао својим радовима за које његов професор Станоје Станојевић рекао:

да су његови семинарски радови били, у ствари научни радови.

Одбрана докторске дисертације и рад у гимназијамаУреди

По завршеној Великој Школи три године је провео као наставник у гимназији у Пљевљима.

У новембру 1908. напушта службу и посвећује се својој докторској дисертацији на тему: „Историја српских манастира“. Након одбране дисертације 1909. постаје први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском универзитету, али због Балканских ратова, никада није званично промовисан.[1] Пре њега је дисертацију о цару Јовану Ненаду одбранио Радосав Јовановић, али он своје дело никада није објавио због чега није озваничен. Пошто је Марковић умро у трену када је његово дело било штампано, тек је Грк Михаило Ласкарис, као трећи који је одбранио дисертацију на Београдском универзитету са темом „Византијске принцезе на српском престолу у средњем веку“ био и званично промовисан у доктора историјских наука.

Потом постаје наставник Друге београдске гимназије, а у фебруару 1914. полаже професорски испит. Тада му је понуђено место професора на униварзитету, али је тај посао одбио желећи да се припреми за положај професора Богословског факултета.

Учешће у ослободилачким ратовимаУреди

Током комитске борбе у Старој Србији, тесно је сарађивао са комитским војводама, поготово са својим великим пријатељем Сретеном Вукосављевићем. Као борац учествује у ослободилачким ратовима од 1912, посебно се истакавши у Кумановској бици. Након преласка Албаније, бива постављен на место комесара енглеске болнице Вундед Алајс и 1. октобра 1916. са 25 рањеника бива престациониран у Воден. На том положају остаје највероватније до 17.04. 1917. када на инсистирање министарства иностраних дела бива пензионисан у Солуну са чином резервног подофицира и бива упућен у Атину да ради као дипломата. Године 1918. објављује расправу „Да ли су средњовековни Срби сматрали Македонију бугарском?“, која 1919. бива прерађена и преведена на француски за потребе Версајске мировне конференције.

Објавио је неколико расправа и чланака, а за потребе „Историје Срба“ свог професора и пријатеља Станоја Станојевића израдио је историјске карте.[1] Смрт га је стигла када је у штампу предао своје дело „Православно Монаштво и манастири у средњовековној Србији“ које је постхумно објављено, а ових година је доживело неколико реиздања.

Др Василије Марковић умире од шпанске грознице 6. фебруара 1920. године.

Био је ожењен Латинком Шаркић са којом је имао две ћерке:

  • Јелицу (1919)
  • Зорку (1920), рођену као посмрче

ДелаУреди

  • „Православно Монаштво и манастири у средњовековној Србији“
  • „Историјски атлас“
  • „Да ли су средњовековни Срби сматрали Македонију бугарском?“
  • „Односи Дубровника са Србијом од 1358. до 1362. године“
  • „Службена назвања области и места у новооснованим крајевима“
  • „Ктитори, њихове дужности и права“
  • „О титуларима српских владара у средњем веку“

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „Знаменити Срби”. Творац града. Приступљено 26. 1. 2019.