Веберов закон
Веберов закон (погрешно познат и као Вебер-Фехнеров закон[2]) јесте психофизички закон који је извео и формулисао немачки лекар, физиолог и експериментални психолог Ернст Хајнрих Вебер.
Веберов закон уреди
Вебер је у својим експериментима открио да ако је почетна драж - тежина песка у врећицама на надланици износила 6 грама, онда додавање једне врећице од 1 грам неће бити примећено као промена у стимулацији. Дакле, тежина од 7 грама се не разликује од оне са 6 грама. Тек ако додатна тежина буде два грама више, испитаник ће опазити разлику у тежини између врећица. Али, ако се на неку другу почетну тежину, типа 60 грама, дода 2 грама песка, испитаник неће уочити разлику. Испитаник ће осетити разлику тек када се дода 20 грама песка. Тада настаје нова сензација, а испитаник разликује једну од друге. Ако је почетна тежина 600 грама, испитаник ће осетити разлику када се дода 200 грама на почетну тежину.[3]
| D - претходна драж
(основна тежина) |
Најмањи прираштај у тежини
који доводи до нове сензације (△D) |
Однос |
|---|---|---|
| 6 грама | 2 грама | 3:1 |
| 60 грама | 20 грама | 3:1 |
| 600 грама | 200 грама | 3:1 |
Ако се почетна тежина означи као △D, а најмање прираштаје у стимулацији који доводе до промена у сензацијама са D, онда из горње табеле може се извући овакав сталан однос:
Примењујући сличне поступке у својим експериментима, Вебер уочава да се налази неки сличан сталан однос у сваком од њих. Те константе не износе увек 1/3, али увек само један карактеристичан однос за промене унутар једног психичког континуума. Зато Вебер уопштава формулу на:
где је К константа.
Веберов закон гласи:
| „ | Најмањи прираштај дражи који се може запазити, а представља константни пропорционални део основне или стандардне дражи. | ” |
Другачије речено, релативни диференцијални праг је константан, што се математичком формулом може изразити на следећи начин:
△D представља једва приметну разлику, D је интензитет стандардне дражи, а K је константа.
На основу резултата експерименталних испитивања прага разлике и њиховог тумачења немачког психофизичара Ернста Х. Вебера, овај закон је формулисао његов ученик Теодор Густав Фехнер. Уколико је једна драж јача (нпр. светлосна, звучна, густативна и сл.), утолико је потребан већи прираштај дражи да би се могао запазити. Величина константе варира од једног до другог модалитета (нпр. за визуелне дражи је 1/100, за звучне 1/11, за олфактивне 1/10, а за притисак 1/7).[2]
Даља истраживања су показала да овај закон важи само за средње вредности дражи, док за дражи веома високог и веома ниског интензитета престаје да важи.[2] Вредност Веберовог закона се не негира, као што се ни Веберова улога у науци не своди само на овај један закон. Вебер је био први испитивач на пољу психофизиологије, чиме је отворио пут за стварање експерименталне психологије.[3]
Понекад се погрешно назива Вебер-Фехнеров закон. Из Веберовог закона је даљом елаборацијом изведен Фехнеров закон.[2]