Отворите главни мени

Вез је врста домаће радиности. На платну везиља концем за вежење помоћу игле извезе одређени мотив по унапред припремљеном нацрту и овакав вез се назива гоблен. Под везом се подразумева начин украшавања текстилне или кожне подлоге провлачењем најчешће текстилне или металне, кожне нити помоћу игле. Тако добијени мотиви представљали су врло важан украс на одећи и текстилном покућству у традиционалној култури Србије.

Садржај

ПореклоУреди

Историја веза сеже чак до Антике, још су стари Асирци, Египћани, Римљани и Грци своју одећу украшавали везом[1] Вез је био јако цењен и у Византији и везивао се за више слојеве друштва. То се сматрало уметношћу којом су се професионално бавиле везиље и мајстори у оквиру цркве или на дворовима. У Византији су вез свилом и златном и сребрном жицом доведени до виског нивоа и углавном повезивани са имућнијим становништвом и свештенством.[2]

Што се Србије тиче, постоји веровање етнолога, да су Срби знали за вез и пре него што су се доселили на Балкан.[1] У средњем веку посебно се неговала вештина овог ручног рада и црквена одела за богослужење су украшавана везом. И на српским дворовима, вез је био део свакодневног ритуала међу дворским дамама. У нашем народу вез је био врло важан и чест начин украшавања одеће и текстилних предмета који су се користили у домаћинству. Он је био саставни део образовања угледног женског света у средњем веку. Материјали које су тада везиље користиле исти су као и на византијским дворовима и манастирима, а то су били: свилена тканина, свилени конац и сребрна или позлаћена жица. Теме за вез узимане су из иконографије. Осим црквеног веза и веза на дворовима, у српском народу рађен је и негован народни вез.

Вез у СрбијиУреди

Вез се разликовао од једног краја Србије до другог. Бели вез је био јако популаран у Војводини и у градским срединама, а његова најпопуларнија врста је шлинга или шлингерај. Он је током 19. века из средње Европе стигао у наше крајеве и везиље су куповале посебне цртеже са мотивима биљака или цвећа и наносиле на тканину.[1] Ова техника се називала труковање, а занатлије које су израђивали цртеже називали су се трукери.  Овом техником украшавала се не само одећа, већ и постељина, столњаци, завесе, пешкири и други предмети. Ови предмети су осим употребне вредности имали и украсну улогу, па су се сем оних неизоставних јављали и посебни предмети као што су: држачи за чешаљ, шибице, украсне траке веза за полицу, куварице са везеним текстом и различитим сценама из живота које су штитиле зид изнад шпорета од прљања. Постојали су још и:

У Србији, највише у селима, вез је био обавезни женски посао. Девојчице су се од најранијег узраста училе како да везу. Иако су везом украшавани многи предмети као и мушка гардероба, ипак је вез највише доминирао на женској и девојачкој одећи. Поред тога што је био украс вез је био показатељ друштвеног статуса, материјалног стања, узраста, регионалне и националне припадности.

Од области до области вез се разликовао, тако да је у неким крајевима Србије био богатији и разноврснији и самим тим познатији. Подлогу за вез чинило је кудељно ланено, а ређе памучно платно од кога су кошуље шивене. Орнаментика је била геометријска.

Стицање знања и вештина израде везова крајем 19. века постаје део основног образовања женске деце, касније и средњег, гимназијског и стручног образовања, да би се после Другог светског рата ручни рад и знања о везу свела на предмет домаћинство.

У нашим народним песмама помињу се лепоте везова, справе и материјали за вез, ђерђеф, игла, ибришим, злато, затим поштовање према доброј везиљи и осећања која она уноси у свој рад. Постоји врло занимљиво предање да је код Везичева у околини Пожаревца постојала задужбина Миље везиље, која је целог века остала девојка јер није хтела да се уда за оног за кога је отац давао, тако да је везла, вез продавала и од тог новца подигла цркву прозвану црква Везиља, која је порушена за време Турака[2]

Вез данасУреди

Данас се жене појединачно баве везом и то најчешће из хобија. Постоје и различита удружења и организације које се баве овим занатом у циљу представаљања и очувања истог, као и неговања народне традиције. Иако врло мали број људи и даље везе и интересовање за вез драстично опада он опстаје у новом, модерном руху. Интересовање модне индустрије за традиционалне мотиве и вез расте, тако многе познате модне куће у своје креације укључују елементе из народних ношњи .[3]

У историји Србије најпознатији вез је онај монахиње Јефимије, Похвала кнезу Лазару, извезен је позлаћеном жицом на црвеном атласу, као покров за ковчег са моштима светог кнеза Лазара, намењен манастиру Раваници, формата 67 x 49 cm. У Трстенику се од 1971. године одржава манифестација Јефимијини дани и у оквиру ње се додељује награда Јефимијин вез за најбоље песничко остварење између две манифестације.[4]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „Вез - веза са традицијом”. Iskon mode. 28. 10. 2017. Приступљено 18. 7. 2019. 
  2. 2,0 2,1 „Вез стари занат, Вековна традиција у нашој Србији”. Opanak.net. 07. 04. 2017. Приступљено 18. 07. 2019. 
  3. ^ „Има ли вез у Србији будућност”. Agro media. 24. 09. 2018. Приступљено 18. 07. 2019. 
  4. ^ „Јефимијини дани у Трстенику”. Епархија Крушевачка. 23. 06. 2015. Приступљено 18. 07. 2018.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)

Спољашње везеУреди