Отворите главни мени

Велебитски устанак, познат и као Лички устанак, била је оружана акција мањег обима коју су у 6. и 7. септембра 1932. године оранизовале усташе.

ПрипремеУреди

У близини Госпића, усташе су имале снажњу организацију предвођену Андријом Артуковићем. Остали важни чланови усташа из госпићке организације били су Марко Дошен, бивши аустроугарски официр Јурај Рукавина, трговци Јосип Томљеновић и Никола Орешковић, као и порески службеник Јосип Јапунчић.[1]

Рукавина је имао једну од веома важнијих улога у устанку. Он је посјетио велики број села да би задобио подршку локалног становништва у подизању устанка. Усташе су шириле пропаганду надоћи да Италија подржава хрватску независност, и да ће усташе помоћи Италијанима да освоје подручја у близини Триглава и планина око Љубљане, док ће Италијани њима дати Ријеку и Трст.

С обзиром да је главни циљ био саботажа војног складишта и гарнизона у Госпићу, усташе су покушале ступити у контакт са неким војним лицима, што је протекло без већег успјеха. Усташе из Госпића су ступиле у контакт са усташком емиграцијом, стално размјењивале информације и савјете. Прије почетка акције, италијанске власти су усташама дале дозволу са покрену акцију. Усташки вођа Анте Бркан био је одговоран за пренос оружја из Италије преко Задра,[2] који је тада био дио Италије. Почетком 1932. године први контингент оружја је пребачен, док велика количина оружја стиже у августу.

У исто вријеме усташе су покренуле мобилизације мушкараца за устанак. Два наредника, Јосип Чачић и Анте Малбаша пристала су да учествују. Пет оружаних и униформисаних усташа стигло је из Италије, међу којима је био и Рафаел Бобан.[1] Сакрили су се у кући неких сељака у селу Луково Шугарје, гдје је касније пристигло још пет усташа.[2]

На састанку оджаном у аустријском граду Шпитал 28. августа 1932. године,[1] Анте Павелић, Густав Перчец и Вјекослав Серваци су одлучило да подигну мањи устанак. Серваци је изабран да организује акцију. Прије почетка акције, Артуковић и Дошен су отишли у Задар да би избјегли хапшење од стране југословенске полиције.

Напад на полицијску станицу у БрашанимаУреди

У ноћи између 6. и 7. септембра , усташе су покренуле напад на полицијску станицу у селу Брешане близу Госпића. Поред десет усташа који су дошли, неке усташе из Госпића су такође учествовале у нападу. Прије напада, усташе су пресјекле телефонске линије до полицијске станице у Госпићу, па су затим отвориле ватру на полицијску станицу у селу Брешане. Напада је трајао око пола сата, након чега су припадници усташа које су живјеле у Југославији вратили својим кућама, док су они који су дошли из Италије отишли у Задар преко Велебита. Иако је вођа акције, Артуковић, побјегао, ухапшен је и изведен пред суд у Београду 1935. године. Оптужен је, као и остале усташе, за уништавање полицијске станице у током акције.[2]

ПосљедицеУреди

Након напада усташе су се повукле преко Велебита без иједне жртве. Упркос мањем обиму устанка, југословенске власти су закључиле да је број усташа непознат. Због тога су уведене велике мјере безбједности. Ова акција је значајно пропраћена у страним медијима, посебно у италијанским и мађарским.[2] У новембру 1932. године, у тексту објављеном у званичном гласилу Комунистичке партије Југославије, секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је критиковао комунистичке вође из Далмације јер се нису придружиле усташама током Велебитског устанка.[3]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Marković 2003, стр. 18.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Matković 2002, стр. 14.
  3. ^ Bulajić 1988, стр. 165.

ЛитератураУреди