Великани српске медицине
Великани српске медицине је приказ истакнутих лекара у Србији у 19. и 20. веку, почев од првих школованих лекара, преко лекара значајних за развоја медицинских наука и првих активности у Српском ученом друштву, и разгранавање научног рада у оквиру Српског лекарског друштва (1872. године), Медицинског факултета Универзитета у Београду (1920. године) и Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности (1947. године). Овај приказ уједно представља и везу између ових установа, које су током деценија стварале личности представљене у овом приказу, тако драгоцене за тековину лекарске професије у Србији, која се експанзивно развијала заједно са њеном медицином након вишевековног ропства српских земаља под Османлијама и Аустроугарском.
Критеријуми за стављање на списак
уредиПри изради овог списка пажња је посебно посвећена лекарима чија достигнућа то завређују – члановима учених друштава (претеча Академије) - Академије и у другим научним областима, али и у уметности, књижевности, образовању, чиме је истакнут њихов свеукупни допринос развоју обновљене српске државе у 19. и 20. веку и целокупном културном напретку српског народа. Такође при изради списка вођено је рачуна и о томе да се:
Не сме заборавити да су ови великани српске медицине истовремено били лекари или хирурзи практичари, здравствени просветитељи, научни истраживачи, професори и педагози, преводиоци, књижевници и песници, културне лучноноше...али и чланови и симпатизери политичких странака, припадници или противници владајућих режима...борци за слободу Србије и њеног народа
Великани српске медицине у 19. веку
уредиСлика | Име и презиме | Краћа биографија |
---|---|---|
(1803—1853) |
Био је први Србин свршени доктор медицине, који је из Хабзбуршке монархије дошао да ради у обновљену Србију. Заједно са др Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији.[1] | |
(1802—1882) |
Био је велики посвећеник напретку српског народа, како у културном, просветном и здравственом погледу, тако и у погледу политичких слобода у оквиру Аустријског и другим делатностима. Поред практичног лекарског рада у Сремској Митровици, Сомбору, Сремским Карловицима и у Панчеву, Пеичић је био члан Књижевног одбора Матице српске, члан Патроната гимназије и вршилац дужности директора српских основних школа у Карловцима, председник Српске православне црквеношколске општине у Панчеву и председник Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Истакнуту улогу имао је у Српском народном покрету 1848. године, који је резултирао формирањем Војводства Србије. Након пензионисања, до краја живота је обављао дужност надзорника Текелијанума у Пешти. | |
(1807—1876) |
Био је лекар, словачког порекла, рођен у Угарској, и један од дворских и личних лекара кнеза Милоша Обреновића, организатор војног и цивилног санитета заједно са др Емерихом Линденмајером у обновљеној Србији, после вишевековног ропства под Османлијама, и први лекар у Србији који се бавио баленологијом.[2][3] | |
(1812—1878) |
Био је први начелник српског војног санитета. Медицину је завршио у Пешти. У Србију је дошао 1836, где је прво служио као војни и варошки лекар у Чачку, Карановцу, Крагујевцу, Ћуприји, Јагодини и Београду до пензионисања 1877. Израдио је и увео основне прописе војносанитетске службе у српску војску.[4] Његови необјављени Мемоари послужили су као документарни материјал Владану Ђорђевићу за писање Историје српског војног санитета.[5] | |
(1815—1893) |
Био је лекар и писац, први председник Српског лекарског друштва, секретар санитетског одељења у Попечитељству унутрашњих дела, физикус Пожаревачког округа и професор судске медицине на Великој школи у Београду. | |
(1834—1896) |
Био је лекар, академик СКА, књижевник и национални радник, светски путник и путописац. Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) на Исток и Индију прозван је "Морски" и "Бомбајац". Објавио је много стручних и популарних књига, позоришних дела и путописа. У Србији је био: редовни члан Одсека јестаственичког, математичарског и Одсека уметничког Српског ученог друштва, секретар Српског лекарског друштва, предавач и лекар, дописни а потом и прави члан Академије уметности, и уредник часописа „Отаџбина” и учесник многих културно-националних подухвата. | |
(1844—1930) |
Био је лекар, књижевник, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Српског лекарског друштва.[6]
И поред тога што се релативно кратко бавио хирургијом, др Владан је у низу области хирургије, са добрим успехом, први пут у Србији извео многе хируршке процедуре (у офталмологији, максилофацијалној и оралној хирургији, пластичној и реконструктивној хирургији, хирургији дојке, ортопедској хирургији и трауматологији, општој хирургији,[7] урлогији, неурохирургији, хирургији једњака и акушерској хирургији).[8][9] | |
(1847—1911) |
Био је лекар, ратни хирург, санитетски пуковник, дугогодишњи начелник санитета српске војске, управних Моравске сталне болнице у Нишу(1880-1885), оснивач Пастеровог завода у Нишу, реформатор војног Санитета српске војске.[10] | |
(1847—1940) |
Био је лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета, уредник Српског архива за целокупно лекарство и листа Здравље. Био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, Главног санитарног савета. Био је ректор Велике школе у Београду. | |
(1855—1926) |
Била је прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време.
Као велика филантропкиња и заштитница деце, енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује.[11] Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у српско-турским ратовима, српско-бугарском рату у 19. веку, као и балканским и Првом светском рату у 20. веку.[12] | |
(1859—1923) |
Био је српски хирург, један од оснивача Медицинског факултета у Београду[13], на коме је био професор[14] , шеф хируршког одељења Опште државне болнице у Београду, водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Објавио је низ радова из области абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије. Његово име је у толикој мери повезано са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине да се умногоме може тврдити да је био отац практичне хирургије у Србији.
Доктор Суботић је помагао рад Кола српских сестара и организовање првих курсева за обучавање српских девојака и жена за болничарке, који су претходили оснивању средње медицинске школе код нас. Као аутор рукописа „Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913.”, др Суботић није само пружио доказе о учешћу наших жена у српском санитету и у раду српског Црвеног крста, већ и међу првим документовао равноправност и уважавање улоге и доприноса жена лекара и болничарки у српској медицини. Др Суботић је такође препознао потребу школовања лекара код нас, па отуда његово залагање за оснивање Медицинског факултета у Србији. | |
(1863—1934) |
Био је санитетски бригадни генерал југословенске војске, први српски хирург, професор универзитета, оснивач хируршког одељења Војне болнице у Нишу, шеф хируршког одељења Прве пољске болнице у Драгоманцима на Солунском фронту од 1916 — 1918, у којој се истако као ратни хирург и неуморни оператор. Писац бројних запажених научних радова из области хирургије, професор медицинског факултета, у два наврата председник Српског лекарског друштва.[2] | |
(1864—1915) |
Био је српски лекар, патолог, чешког порекла, референт за јавну хигијену при Санитетском одељењу при Министарству унутрашњих дела, редовни члана Главног санитетског савета Краљевине Србије,[а], једен од иницијатора за оснивање Медицинског факултета у Београду, члан Комисије за полагање испита за физикусе, члан Српског лекарског друштва и као војни лекар учесник Балканских ратова и Првог светсог рата.[15] | |
(1874—1943) |
Био је лекар оснивач Пастеровог завода у Новом Саду. Он је стабилизовао Пастерову вакцину против беснила, тако да је она могла да буде дистрибуирана и до удаљених места. Његова метод за производњу вакцине је примењивана у свим Централноевропским земаљама. Већина земаља Европе прихватила је Хемптову вакцину и више деценија је производила за вакцинацију људи и за животиња против беснила. „Данас можемо рећи да је Пастерову вакцину наследила Хемптова, као најбоља све до развоја модерних вакцина са културе ткива“... на Симпозијуму поводом 80 година Пастеровог завода у Новом Саду 2001, др Имре Лонтаи изнео је податак да ко год је у Мађарској примио Хемптову вакцину, није оболео од беснила.
Вакцина против беснила по Хемптовој методи произвођена је у Европи до 1989, а и данас се производи у неким земљама и у Јужној Америци, али под другим именом. | |
(1878—1944) |
Био је српски лекар, стоматолог, научник широког знања из различитих области медицине, један од првих ратних стоматолога и један од најзначајнијих оснивача стоматологије у Србији.
Као добровољац у Балканским ратовима и активни учесник у Првом светском рату, Атанасије Пуљо је на основу стечених ратних искустава, први на Балкану истакао важност тимског рада зубара и хирурга у збрињавању повреда вилице и лица. Он је у стоматолошку праксу, три године пре осталих у свету, увео сопствени метод лечења запуштених прелома горње вилице, назван „балканска метода“, која је данас призната у целом свету.[16] Атанасије Пуљо био је и „пионир“ стоматолошке радиологије у Србији, оснивач одонтолошаке клинике Медицинског факултета, њен први управник, у рангу ванредног професора универзитета за предмет Болести уста и зуба и један од главних заговорника оснивања Стоматолошког факултета у Београду, основаног 1948, четири године после његове смрти (1944).[17] Према речима Бранислава Димитријевића, еминентног српског професора максилофацијалне хирургије, за српско зубно лекарство (Пуљо) беше што и Гогољ за сву потоњу руску књижевност.[18] |
Великани српске медицине у 20. веку
уредиСлика | Име и презиме | Краћа биографија |
---|---|---|
(1873—1959) |
Био је лекар офталмолог, оснивач Очне клинике и редовни професор Медицинског факултета у Београду, академик Српске академије наука и уметности. Био је истраживач стваралац у области медицине. Постао је познат својим радом о хемералопији коју је проучио на Солунском фронту. Један део радова посветио је конструкцији, изради и клиничкој примени џиновских електромагнета. Написао је више од десет књига, и преко 50 научних радова, објављених у земљи и у иностранству. | |
1884—1948) |
Био је дугогодишњи шеф Просектуре Опште државне болнице, први професор судске медицине на Медицинском факултету и предавач истог предмета на Правном факултету у Београду. Дужност декана Медицинског факултета обављао је у школској 1943/44. години. Миловановићевом заслугом, Просектура Опште државне болнице развила се у модеран Судскомедицински завод, који је 1923. године постао наставна база. Написао је прве уџбенике из судске медицине за медицинаре и њима је у употребу увео српске судскомедицинске термине. У Институту који данас носи његово име створио је школу која је дала велики број стручњака. | |
(1886—1978) |
Био је бригадни санитетски генерал, историчар медицине, хонорарни професор историје медицине, оснивач Секције за историју медицине Српског лекарског друштва и Музеја Српског лекарског друштва, учесник Балканских и Првог светског рата, носилац бројних војних одликовања.[19] | |
(1887—1975) |
Био је први професор инфекологије на Медицинском факултету и оснивач Инфективне клинике у Београду која данас носи његово име. Савременици су га уважавали као изврсног клиничара. У области инфектологије највише је проучавао трбушни тифус, шарлах, паратифус, пегави тифус, маларију и туберкулозни менин-гитис. Почетком тридесетих година оборио је тада важеће мишљење да се бацили трбушног тифуса не преносе мајчиним млеком на одојче. Значајан допринос дао је утврђивању етиологије и патогенезе шарлаха (1929) и поставио темеље за лечење туберкулозног менингитиса. | |
(1911—1995) |
Био је лекар и историчар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, дипломата, члан Српске академије наука и уметности и народни херој Југославије. | |
(1913—1996) |
Био је лекар - кардиохирург, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник санитетске службе и главни хирург ЈНА и академик САНУ.
Објавио је 217 радова, од тога 13 у иностраним часописима. Био је редактор уџбеника Ратна хирургија. Преко 30 година био је начелник хируршке клинике ВМА. Пензионисан је 1982. године. Преминуо је 14. октобра 1996. године и сахрањен је на Јеврејском гробљу у Београду. | |
(1921—2009) |
Био је молекуларни биолог, академик САНУ. Студирао је медицину у Паризу (1945–49), а дипломирао је у Београду 1949. године. Докторирао је 1955. године у Бриселу у области физиолошких наука. Постдокторске студије обавио је у САД. Био је професор по позиву у Америци, Белгији и Јапану. Као угледан научник биран је у многе значајне форуме и обављао је више одговорних функција. Био је министар за науку и технологију републике Србије од 1996–1998. године. Као академик биран је за потпредседника (1971–81) и председника (1981–94) САНУ. Био је члан многих најугледнијих међународних асоцијација. | |
(1923) |
Је српски кардиоваскуларни патолог светског угледа. Сматра се зачетником патологије у Србији и у некадашњој Југославији. Усавршавао се у Великој Британији, Француској, Холандији, Сједињеним Америчким Државама. Поља научног интересовања Владимира Кањуха су кардиоваскуларна патологија, нарочито урођене срчане мане и њихова плућна циркулација, артеротромбична коронарна срчана болест, тумори срца и перикарда као и онколошка патологија и тератологија. Бави се и историјом српске и светске медицине, а са сарадницима је открио две нове, урођене срчане мане. Академик Владимир Кањух је председник Удружења за артеросклерозу Србије, члан Европског друштва патолога и великог броја других научних друштава и академија. За иностраног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 2008. године. | |
(1940) |
Је доктор медицинских наука један је од најпознатијих кардиохируга у Србији, који је дао значајан допринос увођењу нових кардиохируршких метода на отвореном срцу, а од 2009. и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ). Рад др Радовановић карактеришу бројне новине у оперативне захватима као и друге методе у кардиохирургији, међу којим се истичу;
|
Непомене
уреди- ^ Ово тело данас зовемо Судскомедицински одбор
Извори
уреди- ^ Ružić Z. Nedeljković R, et al. Istorija zdravstvene kulture Kragujevca i njen uticaj na savremenu zdravstvenu zaštitu ovog područja. Med Čas. (1–2): 40–9
- ^ а б , Сретен Миленковић, Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.
- ^ Иванић С. Прослава стогодишњице од оснивања Санитетског одељења у обновљеној Србији 1839. године, САЦЛ, св. 1–2. pp. 4–23, 1940. 122
- ^ В. Михајловић: Из историје Санитета у обновљеној Србији, Београд 1951.
- ^ Владан Ђорђевић: Историјасрпског војног санитета I, Београд 1879.
- ^ Владимир Јокановић, Великани наше медицине - Владан Ђорђевић (1844-1930) Гласник ЛКС, Београд, 2010, бр.4, pp. 47-49.
- ^ Đorđević V, prevod. Bilrotova opšta hirurška patologija i terapija.Srp Arh Celok Lek 1874; knj. I:1-54
- ^ Đorić M (1934). „Hirurški rad Vladana Đorđevića”. Srpski književni glasnik. 43 (5): 415—9..
- ^ Čolović R. Hirurgija u Srbiji od dolaska dr Vladan Đorđevića. In:Čolović R, editor. Hronika hirurgije u Srbiji. Beograd: Prosveta; 2002.; 56-59.
- ^ Сретен Миленковић, Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница; Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, (Бечеј Пролетер).116 стр. 2004. ISBN 978-86-84819-01-9.
- ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 11.
- ^ Пантелић, Милинковић & Шкодрић 2013, стр. 16–17.
- ^ „Времеплов (6. јануар 2013)”. rts.rs. РТС. 6. 1. 2013. Приступљено 20. 10. 2013.
- ^ „Легат Јована Суботића”. mgb.org.rs. Музеј града Београда. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2013.
- ^ Станојевић В. Др Едуард Михел. У: Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас. Српско лекарско друштво. Споменица СЛД, Београд, 1972: 231.
- ^ Puljo A. (1922). „Prelomi vilica u našim ratovima za oslobođenje od 1912-1915. godine”. Srp Arh Celok Lek. 24 (4–5): 157—68.
- ^ Jovananović S, Milovanović S, Zagradjanin D, Milovanović N, Puzović D. Dr. Atanasije Puljo: pioneer of Serbian dentistry. Srp Arh Celok Lek. 2012 May-Jun;140(5-6):390-4.
- ^ Dimitrijević B. „Balkanska metoda”, radio drama. II program Radio Beograda, 26. 10. 1997.
- ^ Славко Пејић, „Биографија професора дра Владимира Станојевића“. У: Зборник радова саопштених у Секцији књ. 3 (Београд: Српско лекарско друштво, 1966), 38-41.
- ^ Radovanović, N.; Mihajlović, B.; Selestianskỳ, J.; Torbica, V.; Mijatov, M.; Popov, M.; Jonjev, Z. S. (2002). „Reductive annuloplasty of double orifices in patients with primary dilated cardiomyopathy”. The Annals of Thoracic Surgery. 73 (3): 751—5. PMID 11899177. doi:10.1016/S0003-4975(01)03433-6.
- ^ Ninoslav Radovanovic et all. ACTUAL RISK IN VALVULAR SURGERY - EXPERIENCE IN OVER 3800 PATIENTS The 8th Annual Meeting of The Egyptian Society of Cardiothoracic Surgery Sharm el Sheikh, Egypt, March 15 - 18, 2001, Abstract Book, page 103
Литература
уреди- Вељковић, Снежана, „Аћим Медовић – аутор првих уџбеника судске медицине у Србији и професор Велике школе“, у: Зборник радова Научног скупа Др Аћим Медовић (1815–1893) – живот и дело, ур. Радоје Чоловић и сар., Београд: САНУ и Српско лекарско друштво, 2015, 127–156.
- Вељковић, Снежана, Хроника судске медицине у Београду , Београд: Медицински факултет Универзитета у Београду, 2009.
- Влашкалин, Александар, Др Јован Пачу и његов круг , Београд: Библиотека града Београда; Нови Сад: Матица српска; Београд: Желнид, 1996.
- Гавриловић, Вера, „Гојко Николиш“, у: Живот и дело српских научника, књига IX, уредник Владан Д. Ђорђевић, Београд: Српска академија наука и уметности, 2004, 329–386.
- Јелена Јовановић Симић ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ - 19. ВЕК И ПРВА ПОЛОВИНА 20. ВЕКА, Српска академија наука и уметности, Музеј науке и технике, Српско лекарско друштво, Београд 2016.