Велики љиљци

Велики љиљци (Megachiroptera) су подред реда слепих мишева, који су добили назив по свом великом расту. Величине су и до 40 cm, а распон крила може да износи и 150 cm.[2] Овом реду припада породица Pteropodidae.

Велики љиљци
The image depicts a group of large bats hanging from a tree
Колонија малих црвених летећих лисица (Pteropus scapulatus)
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Chiroptera
Натпородица: Pteropodoidea
Породица: Pteropodidae
Gray, 1821
Потпородице
Worldwide distribution of Pteropodidae.jpg
Дистрибуција великих љиљака
Синоними

Pteropidae (Gray, 1821)[1]
Pteropodina C. L. Bonaparte, 1837[1]

Такође се се означавају и као летипаси, воћним шишмиши или шишмиши Старог света, нарочито родови Acerodon и Pteropus (летеће лисице). Воћни шишмиши су ограничени на Стари свет, у тропским и суптропским подручјима, у распону од источног Средоземља до ијужне Азије, а нема их на северозападу Африке и југозападној Аустралији. У поређењу с бубоједним шишмишма, воћни шишмиши су релативно велики и, уз неке изузетке, не крећу се помоћу ехолокације. Они су биљоједи, а за проналажење хране, ослањају се на осетљива чула вида и мириса.[3]

ИзгледУреди

Глава је налик псећој, имају дугу њушку. Реп им је или кратак или рудиментаран.[2] За разлику од малих љиљака који се више ослањају на ехолокацију, велики љиљци се оријентишу пре свега захваљујући добром виду. Дневне су животиње.[4]

Већина воћних шишмиша су већи од бубоједних шишмиша или Microchiroptera, али такође постоји и велики број малих воћних шишмиша. Представници најмање врсте су дуги око 6 cm, а тиме и мањи од неких Microchiroptera, на пример, маурисијусског гробарског шишмиша. Највећи досеже распон крила од 1,7 m и тежину до 1,6 kg. Већина воћних шишмиши имају велике очи, допуштајући им да се оријентирају визуално у сумрак и унутар пећине и шуме. Њихов осећај за мирис је одличан. За разлику осталих шишмиша, воћни шишмиши не користе ехолоукацију (уз један изузета, египатски воћни шишмиш Rousettus egyptiacus, који користи пискав звук за навигацију у пећинама).

Телесна грађа свих шишмиша углавном има сличан план. Летна кожица се затеже продуженим другим до петог прстом досеже до глежњева. Међутим, већина ових шишмиша уопште нема реп или је веома кратак (изузетак су дугорепи шишмиши рода Notopteris). Репна летна кожица им је у виду само уске пруге дуж унутрашње стране задњих ногу. Од Microchiroptera (ситни шишмиши) разликују се по канџи која се код већине летипаса налази на врху другог прста, коју ситни шишмиши немају.[5][6][7][8]

Губитак способности ехолоцирањаУреди

Летипси чине једину породицу (Pteropodidae) слепих мишева која није способна да из ларинкса испушта звуке за ехолоцинање (на основу према одбијеног звука од тврдог објекта). Ехолокација и лет су еволуирали у раним лозама шишмиша, али се то касније изгубило у породици Pteropodidae. Шишмиши у роду Rousettus су способни за примитивну ехололокацију кликовима помоћу језика, а неке врсте су показале да стварају кликове сличне онима ехолокатинг шишмиша помоћу крила.[9][10][11][12]

Ехолокација и лет су енергетски скупи поступци за шишмише. Природа лета и ехолокацијски механизам шишмиша омогућује стварање ехолокацијских импулса с минималним утрошком енергије. За енергетска спајање та два процеса се мислио да допуштају да се код ових шишмиша развију енергетски скупи поступци лета. Губитак ехолокације може бити и због одвајања од бежања и ехолокације летипаса. Повећана просечна величина тела у односу на еххолоцирајуће шишмише, сугерише да већа величина тела омета лет помоћу ехолокације.

ПонашањеУреди

Летипси су активни претежно у сумрак и ноћу. У потрази за храном прелазе велике удаљености, а дању спавају висећи главом према доле. За разлику од ситних шишмиша, често се срећу на стаблима на изложеним местима.[13]

ИсхранаУреди

Имају тупе грбице на кутњацима, хране се углавном плодовима,[2] па их на енглеском говорном подручју називају и „воћним љиљцима“ (fruit bats, old world fruit bats).

СтаништеУреди

Насељавају тропске области Старог света.[2]

РазмножавањеУреди

Чак се и полни однос се код летипаса одвија главом према доле. Женке, једном годишње, углавном коте по једно младунче. Скотне се одвајају од мужјака у групе у којима подижу подмладак. Велики шишмиши су релативно дуговјечни, а доживе и до 30 година.

РаспрострањењеУреди

Шишмиши Старог света живе у тропским и суптропским подручјима Африке (укључујући Мадагаскар), јужној Азији, Аустралији и западној Океанији.

Нема их у Еуропи, с изузетком египатског воћног шишмиша (Rousettus aegyptiacus) на Кипру, ако се у овом смислу Кипар може сматрати Европом.[14][15][16][17][18][19][20][21][22][23][24][25][26]

УгроженостУреди

Велики број врста великих шишмиша се укључују у угрожене. Главни разлог је уништавање њиховог околиша, које настаје крчењем шума. Поред тога, многе малоострвске врсте су ендемске, па су особито осетљиве на сметње у свом обитавалишту. Неке се сматрају штеточинама јер се хране воћем с плантажа или их лове ради меса. Према критеријима Међународне уније за заштиту природе и природних ресурса (IUCN): International Union for Conservation of Nature and Natural Resources, осам врста је изумрло, а још 22 се сматрају угроженим или јако угроженим.

СистематикаУреди

Научници су дуго дебатовали да ли су ситни шишмиши и велики шишмиши монофилијске групе, што значи да ли су се развили од заједничких предака, или су пример конвергентне еволуције. Данас претеже мишљење да су монофилијске линије еволуције.

Традиционално се летипси деле на две потпородице: праве (Pteropodinae) и групу мањих животиња које су обележене дугачким језицим и претежном ишраном нектаром. Названи су великим шишмишима дугог језика (потпородица Macroglossinae). Новија истраживања су показала, да таква подела није исправна.[27] Групе су прилично произвољно сврстане и не треба их сматрати општеприхваћеним научним ставом.

На пример, током 1980-их и 1990-их, неки истраживачи су предложили (првенствено на темељу визуелне сличности) да су Megachiroptera заправо у већој мери повезани с приматима него редом Microchiroptera, с две групе шишмиша, дакле, које су развииле лет путем конвергенције. Међутим, недавни прилив генетичких студија више потврђује дугогодишњу тврдњу да су сви шишмиши заиста чланови исте гране, Chiropštera. Друге студије су недавно предложиле да неке породице Microchiroptera (можда и потковочасти шишмиши, мишорепи шишмиши и лажни вампири) су показале да су еволуцијски ближи воћним шишмишима него другим припадницима реда Microhiroptera.[28][29]

Систематске категотијеУреди

Породица Pteropodidae је подељена у седам потпородица, са 186 укупних сачуваних врста, које заступа 44-46 родова.

ЗанимљивостУреди

Људи их лове због укусног меса.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ а б McKenna, M. C.; Bell, S. K. (1997). Classification of mammals: above the species level. Columbia University Press. стр. 296. ISBN 9780231528535. 
  2. ^ а б в г д Калезић, М. 2000. год. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
  3. ^ Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. (2003): Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-10-592-6.
  4. ^ Маркон Е, Монђини М. 2000. Све животиње света. ИКП Евро, Београд.
  5. ^ Mickleburgh H., Racey (2013): Old World Fruit Bats: Introduction. International Union for Conservation of Nature.
  6. ^ Luzynski K. C., Sluzas E. M., Wallen M. M. "Pteropodidae: Old World fruit bats". Animal Diversity Web/University of Michigan.
  7. ^ Smith C. H.: Pteropodidae (Fruit Bats/Flying Foxes)". MAMMFAUN. Western Kentucky University. (includes range map).
  8. ^ Neuweiler G. (2000). The Biology of Bats. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509950-8.
  9. ^ Monson C. S., Banack S. A., Cox P. A. (2003): Conservation implications of Chamorro consumption of flying foxes as a possible cause of amyotrophic lateral sclerosis-parkinsonism dementia complex in Guam. Conservation Biology 17 (3): 678–686. doi:10.1046/j.1523-1739.2003.02049.x.
  10. ^ Pettigrew J. D., Jamieson B. G., Robson S. K., Hall L. S., McAnally K. I., Cooper H. M. (1989): Phylogenetic relations between microbats, megabats and primates (Mammalia: Chiroptera and Primates). Philosophical Transactions of the Royal Society B 325 (1229): 489–559.Bibcode:1989RSPTB.325..489P. doi:10.1098/rstb.1989.0102.
  11. ^ Eick G. N. Jacobs D. S., Matthee C. A. (2005): A nuclear DNA phylogenetic perspective on the evolution of echolocation and historical biogeography of extant bats (chiroptera). Molecular Biology and Evolution 22 (9): 1869–86. doi:10.1093/molbev/msi180.PMID 15930153. Archived from the original (Free full text) on 2009-02-13.
  12. ^ Simmons N. B., Seymour K. L., Habersetzer,J., Gunnell G. F. (2008): Primitive Early Eocene bat from Wyoming and the evolution of flight and echolocation. Nature 451 (7180): 818–21. Bibcode:2008Natur.451..818S. doi:10.1038/nature06549. PMID 18270539. recent studies unambiguously support bat monophyly.
  13. ^ Hadžiselimović R., Maslić E. (1999): Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo, ISBN 9958-21-091-6.
  14. ^ Garbutt N. (2007): Mauritian Tomb Bat. Mammals of Madagascar: A Complete Guide. Yale University Press, ISBN 978-0-300-12550-4.
  15. ^ Nowak R.M. (1999): Walker's Mammals of the World, 6 Ed., ISBN 0-8018-5789-9.
  16. ^ Airas M. (2013): Echolocation in bats (PDF). Laboratory of Acoustics and Audio Signal Processing, São Paulo State University
  17. ^ Springer M. S., Teeling E. C., Madsen, O., Stanhope M. J., de Jong W. W. (2001): Integrated fossil and molecular data reconstruct bat echolocation. Proceedings of the National Academy of Sciences 98 (11): 6241–6246. Bibcode:2001PNAS...98.6241S.doi:10.1073/pnas.111551998. PMC 33452. PMID 11353869.
  18. ^ Holland R. A., Waters D. A., Rayner Jeremy M. V. Echolocation signal structure in the Megachiropteran bat Rousettus aegyptiacus Geoffroy 1810". J Exp Biol 207: 4361–69. doi:10.1242/jeb.01288.
  19. ^ Boonman A., Bumrungsri S., Yovel Y (2014): Nonecholocating fruit bats produce biosonar clicks with their wings. Current Biology 24 (24): 2962–2967. doi:10.1016/j.cub.2014.10.077.
  20. ^ Ravindran S. (2014): When It Comes to Echolocation, Some Bats Just Wing It. National Geographic.
  21. ^ Speakman J. R. Racey P.A. (1991): No cost of echolocation for bats in flight. Nature 350 (6317): 421-423.Bibcode:1991Natur.350..421S.doi:10.1038/350421a0. PMID 2011191.
  22. ^ Lancaster W. C., Henson O. W., Keating A. W. (1995): Respiratory muscle activity in relation to vocalization in flying bats. Journal of Experimental Biology 198 (Pt 1): 175–191. PMID 7891034.
  23. ^ Altringham J.D. (2011): Echolocation and other senses. New York: Oxford University Press.
  24. ^ Hutcheon J. M., Garland T. J. (1995): Are megabats big?. Journal of Mammalian Evolution 11 (3/4): 257–277.doi:10.1023/B:JOMM.0000047340.25620.89.
  25. ^ Quammen D. (2007):, October 2007. Deadly Contact, National Geographic, 78–105.
  26. ^ Deadly Marburg virus discovered in fruit bats". msnbc. August 21, 2007.
  27. ^ „O šišmišima, PDF-verzija” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 7. 2004. Приступљено 18. 7. 2004. 
  28. ^ Adkins R. M., Honeycutt R. L. (1991): Molecular phylogeny of the superorder Archonta (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences88 (22): 10317–10321. Bibcode:1991PNAS...8810317A. doi:10.1073/pnas.88.22.10317. PMC 52919. PMID 1658802.
  29. ^ Myers P. (2001): Pteropodidae (On-line), Animal Diversity Web. Accessed December 26, 2006 at http://animaldiversity.ummz.umich.edu/site/accounts/information/Pteropodidae.html.

Спољашње везеУреди