Велико завештање

Велико завештање (Le testament или Le grand testament) је збирка песама Франсоа Вијона настала 1461. године. Садржи преко 2000 стихова и обухвата двадесетак релативно независних песама, углавном балада, у осмерцу. Стихови су прожети размишљањем о смрти, протицању времена и пролазности живота, осећајем горчине због патњи и разочарања, али и иронијом и мрачним хумором.

Препис Великог завештања из 15. века
Илустрација из Le grant testament Villon et le petit, 1489.

Ово дело је вероватно настало током периода лутања по Француској, између два боравка у затвору, а Вијонов језик (мноштво жаргонских израза из оног времена) и обрађене теме (страх од хапшењна, робија, вешање) одраз су његовог бурног живота испуњеног лутањима, крађама и једним убиством, и атмосфере унутар маргиналних кругова друштва у којима се кретао.[1],[2] Стихови обилују именима стварних ликова из средњовековне Француске (племићи, богаташи, адвокати, проститутке) и пошалицама на њихов рачун.[3] Један од централних мотива је ubi sunt (Ubi sunt qui ante nos fuerunt? - Где су они што бејаху пре нас), израз жаљења због пролазности живота.[4]

СадржајУреди

Велико завештање садржи следеће песме (наслови на српском дати су у преводу Станислава Винавера[5]):

  • Ballade des dames du temps jadis (Балада о госпама пређашњих времена)
  • Ballade des seigneurs du temps jadis (Балада о некадашњим госпарима)
  • Ballade à ce propos, en vieil françois (Балада, тим поводом, у старинском, фрушком слогу)
  • Les regrets de la belle Heaulmiere (Жалба лепе шлемарке)
  • Ballade de la Belle Heaulmière aux filles de joie (Балада лепе шлемарке)
  • Double ballade sur le mesme propos (Дупла балада о истом предмету)
  • Ballade que Villon feit a la requeste de sa mère, pour prier Nostre-Dame (Балада коју је Вијон саставио, умољен од мајке да јој послужи као молитва Богородици)
  • Ballade de Villon à s’amye (Вијон својој пријатељици)
  • Lay ou plustost rondeau (Аманет, а пре ће бити рондо)
  • Ballade et oraison (Балада и молитва)
  • Ballade que Villon donna à un gentilhomme, nouvellement marié, pour l’envoyer à son espouse, par luy conquise à l’espée (Балада коју је Вијон дао једном племићу-новобрачнику да је овај уручи својој супрузи (Амдроази де Лоре) освојеној на мачу
  • Ballade (Балада)
  • Ballade Intitulée: Les Contredictz de Franc-Gontier (Балада названа у опреци са Гонтијеом Слободаром)
  • Ballade des femmes de Paris (Балада о париским женама)
  • Ballade de Villon et de la Grosse Margot (Балада о Вијону и о друсној Марго)
  • Belle leçon de Villon, aux enfants perduz (Добар наук од Вијона - изгубљеној деци)
  • Ballade de bonne doctrine à ceux de mauvaise vie (Балада наравоучителна за оне који терају покварени живот)
  • Lays (Рондо)
  • Rondeau (Рондо)
  • Ballade par laquelle Villon crye mercy à chascun (Балада којом Вијон моли свакога да му се смилује)
  • Ballade поур сервир de conclusion (Балада која има да послужи као завршетак)

РеференцеУреди

  1. ^ Stacpoole, H. De Vere (Henry De Vere) (1917). François Villon, his life and time, 1431-1463. New York : Putnam. Приступљено 18. 2. 2016. 
  2. ^ Freeman, Michael (2000). François Villon in His Works: The Villain's Tale. Rodopi. ISBN 978-90-420-1443-5. 
  3. ^ Sainean, Lazare (1859—1934) Auteur du texte (1912). Les sources de l'argot ancien. T. I. Des origines à la fin du XVIIIe siècle / par L. Sainéan. Приступљено 21. 2. 2016. 
  4. ^ McGaughey, Christine Swafford (1983). From Life to Life: The Ubi Sunt Motif in Villon's Testament and Manrique's Coplas Por la Muerte de Su Padre. Ball State University. 
  5. ^ Vijon, Fransoa (1969). Veliko zaveštanje. Stanislav Vinaver (trans.). Rad. 

ЛитератураУреди

  • Lewis, Dominic Bevan Wyndham (1928). François Villon. Coward-McCann, Incorporated. 
  • The Problem of Time in Villon's Testament. University of Virginia. 1974. 
  • Costanzo, Antonio (1978). „Time and Space in Villon: "Les trois ballades du temps jadis". Fifteenth Century Studies. 1 (Jan 1): 51—69. Приступљено 18. 2. 2016. 
  • Randall, Susan Darrow Hussar (1980). Villon's 'Testament': A Burlesque Requiem. Cornell University. 
  • A reading of Villon's Testament. 1984. ISBN 978-0-917786-04-4. 
  • Mus, David (1992). La poétique de François Villon. Editions Champ Vallon. ISBN 978-2-87673-155-4. 
  • Thomas, Jacques (1992). Lecture du testament Villon: huitains I à XLV et LXXVIII à LXXXIV. Librairie Droz. ISBN 978-2-600-02888-2. 
  • Hunt, Tony (1996). Villon's last will: language and authority in the Testament. Clarendon Press. 
  • Fein, David A. (1997). François Villon revisited. Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-4564-1. 
  • Taylor, Jane H. M. (2001). The Poetry of François Villon: Text and Context. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79270-7. 
  • Pensom, Roger (2004-01). Le sens de la métrique chez François Villon: Le testament. Peter Lang. ISBN 978-3-03910-165-8.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Спољашње везеУреди