Млетачка република

(преусмерено са Венецијанска Република)

Млетачка република (итал. Repubblica di Venezia, касније Repubblica Veneta;[2] венец. Serenìsima Repùblega de Venèsia, касније Repùblica Vèneta),[4] била је средњовековна аристократска трговачка република, чији је главни град била Венеција који је постојала 1100 година од 697. до 1797. године. Усредсређен на лагуне просперитетног града Венеције, она је инкорпорирала у бројне прекоморске поседе у модерној Хрватској, Словенији, Црној Гори, Грчкој, Албанији и Кипру.[5] Република је током средњег века прерасла у трговачку силу и учврстила ову позицију током ренесансе. Грађани су говорили венецијанским језиком.

Прејасна Република Венеција
Serenìsima Repùblica Vèneta  (италијански)
Serenìsima Repùblega de Venèsia  (венецијански)

Млетачка република
Колоније Млетачке републике
Млетачка република
Географија
Континент Европа
Регија Апенинско полуострво, Балканско полуострво и Мала Азија
Земља Италија, Албанија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Словенија, Кипар, Грчка, Турска, Украјина, Либан, Израел, Египат, Русија, Тунис, Румунија
Престоница Венеција (Млеци)
Друштво
Службени језик Латински, венецијански и италијански[1][2]
Религија Хришћанство (католицизам од 1054)[3]
Политика
Облик државе Република
 — Дужд
Историја
Историјско доба Средњи век, Нови век
 — Оснивање 697.
 — Укидање 1797.
 — Статус Не постоји
Географске и друге карактеристике
Валута Млетачка лира
Земље претходнице и наследнице
Венета
Претходнице: Наследнице:
Византија Цисалпинска република

Историја уреди

Млетачка република, као градска заједница која се касније развија у суверену државу, настаје постанком самог града Венеције, који је основан у 6. веку од стране романизованих житеља покрајине Венетије, на јадранским острвцима покрај области, у бегу од варвара.

До 10. века је признавала власт Византије, кад јој је формално призната независност, након чега се нагло развила и ојачала захваљујући развитку трговине. У тежњи за експанзијом према Истоку постала велики непријатељ Византије и била главни учесник у њеном рушењу 1204. и оснивању Латинског царства.

Од 11. до 13. века проширила је власт на један део Ломбардије, Далмацију, Албанију, Пелопонез, Крит, Кипар и Егејска острва; у 15. веку под њену власт пали су градови Падова, Виченца, Верона, Бреша, Бергамо и др. Експанзија на Јадран почиње 1000. године када је дужд Петар II Орсеоло отргао од хрватске државе већи део Далмације. Нарочиту корист извукла је после четвртог крсташког рата када је добила део Цариграда, Пелопонеза, јонска острва и неограничено право трговине; у периоду 12051358. њену врховну власт признао је и Дубровник; тада је била на врхунцу моћи и као највећа поморска средоземна сила с правом је називана „господарицом мора“.

Опадање њене моћи, као и моћи свих трговачких градова у Средоземљу почело је у 16. веку открићем Америке и поморског пута за Индију, јер су се поморски путеви и светска трговина померили са Средоземног мора на Атлантски океан; од 16. века губи источне поседе, које јој отимају Турци (Кипар 1571, Крит 1669. и др.). Независност је коначно изгубила Кампоформијским миром 1797, којим ју је Наполеон I Бонапарта уступио Аустрији, а у периоду 18051815. припојио је својим поседима у Италији; у периоду 18151866. поново припадала Аустрији, а 1866. ушла у састав Уједињене Италије.[6]

Систем владавине уреди

 
Франческо Фоскари, дужд Млетачке републике

Млетачком републиком владао је дужд, који је у ранијем периоду владао аутократски, али му је власт касније ограничавана са заклетвом ("promissione" ит. обећање) коју је морао да изговори пред доласком на власт. Том заклетвом део власти преносио је се "Великом већу" које је имало 480 чланова. Дужда је бирала аристократија, и он је владао до своје смрти.

Власт дужда се поново ограничава 1175. када се оснива "Мање веће", кога су сачињавали 6 дуждових саветника, а 1179 формира се "Quarantia", која постаје главни суд. Ове институције се уједињују 1223. у институцију названу "Signoria" (ит. господарство).

Године 1310. оснива се "Десеточлани сабор" који је радио у тајности. На почетку седамнаестог века остатак власти почео је да сматра овај сабор као претњу и радили су на смањењу њиховог утицаја.

Године 1454, оснива се "Врховни суд три државна инквизитора" чији је циљ био заштита безбедности државе и спречавање корупције у земљи. Овај систем био је популаран у ово време и у осталим италијанским земљама. Ово су успевали шпијунажом и надгледањем. Једног "црвеног" инквизитора (названог тако због боје свог одела) бирали су дуждови саветници, а друга два "црна" инквизитора бирао је Десеточлани сабор.[7]

Венеција је пратила необичан систем владавине, којим је мешала монархију, аристократију, и "демократију" у облику Великог Већа. Овај систем хвалио је Николо Макијавели[8].

Утицај уреди

Политика уреди

Млетачка република, као богата аристократска земља, имала је велики утицај на ренесансу и целокупно размишљање људи касног средњег и раног новог века. Открићем новог света млетачка моћ постепено опада, али њен политички модел био је и даље популаран међу филозофима у доба револуција.

Симболизам уреди

Главни млетачки симбол био је лав св.Марка, који је до дан данас урезан у многим местима бивше млетачке владавине.

Иредентизам уреди

Од 2010. па до данас појављује се покрет у италијанском региону Венето који тражи независност за све бивше територије Млетачке републике кроз демократске изборе. Неколико партија које подржавају ову идеју су се појавиле, али за сада ниједна нема представника у Регионалном савету Венета, мада их имају неколицину градских канцелара. Тренутно покрет има мале шансе успеха.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Venezia E La Lingua Ufficiale Dello Stato Veneto”. Venezia E La Lingua Ufficiale Dello Stato Veneto. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 2022-11-02. 
  2. ^ а б Francesca Forzan (29. 5. 2021). „Venezia 1600: un dialetto e una lingua” (на језику: италијански). Università di Padova. Архивирано из оригинала 26. 12. 2022. г. Приступљено 2022-12-26. 
  3. ^ Gordon, Scott (2009). Controlling the State: Constitutionalism from Ancient Athens to Today. Harvard University Press. стр. 149. ISBN 9780674037830. „Venice was the most cosmopolitan city in Europe in the sixteenth century, but its many churches were almost entirely Christian and Catholic, and Catholicism was the official religion of the republic. 
  4. ^ Repùblega Vèneta traditionally known as La Serenissima (енгл. Most Serene Republic of Venice; Serenìsima Repùblega de Venèsia
  5. ^ Arbel, Benjamin (1996). „Colonie d'oltremare”. Ур.: Alberto Tenenti; Ugo Tucci. Storia di Venezia. Dalle origini alla caduta della Serenissima (на језику: италијански). V: Il Rinascimento. Società ed economia. Rome: Enciclopedia Italiana. стр. 947—985. OCLC 644711009. Архивирано из оригинала 15. 7. 2020. г. Приступљено 28. 10. 2020. 
  6. ^ Norwich 1982.
  7. ^ Дино Биђонђари "The political ideas of St. Thomas Aquinas"
  8. ^ Николо Макијавели, "Discourse on Livy"

Литература уреди

  • Gordon, Scott (2009). Controlling the State: Constitutionalism from Ancient Athens to Today. Harvard University Press. стр. 149. ISBN 9780674037830. „Venice was the most cosmopolitan city in Europe in the sixteenth century, but its many churches were almost entirely Christian and Catholic, and Catholicism was the official religion of the republic. 
  • Norwich, John Julius (1982). A History of Venice. New York: Alfred A. Knopf. 
  • Contarini, Gasparo (1599). The Commonwealth and Government of Venice. Lewes Lewkenor, translator. London: "Imprinted by I. Windet for E. Mattes". The most important contemporary account of Venice's governance during the time of its blossoming; numerous reprint editions; online facsimile.
  • Benvenuti, Gino (1989). Le repubbliche marinare. Rome: Newton Compton. 
  • Brown, Patricia Fortini (2004). Private Lives in Renaissance Venice: art, architecture, and the family.
  • Chambers, D. S. (1970). The Imperial Age of Venice, 1380–1580. London: Thames & Hudson. The best brief introduction in English, still completely reliable.
  • Drechsler, W. (2002). „Venice Misappropriated”. Trames. 6 (2): 192—201. S2CID 252827108. doi:10.3176/tr.2002.2.04. . A scathing review of Martin & Romano 2000; also a good summary on the most recent economic and political thought on Venice.
  • Garrett, Martin (2006). Venice: a Cultural History. Revised edition of Venice: a Cultural and Literary Companion (2001).
  • Grubb, James S. (1986). When Myths Lose Power: Four Decades of Venetian Historiography. Journal of Modern History 58, pp. 43–94. The classic "muckraking" essay on the myths of Venice.
  • Howard, Deborah, and Sarah Quill (2004). The Architectural History of Venice.
  • Hale, John Rigby (1974). Renaissance Venice. ISBN 0-571-10429-0. 
  • Karpov, Serghei (2017). Ortalli, Gherardo; Sopracasa, Alessio, ур. „La Tana veneziana. Vita economica e rapportisociali: i tentativi di superare la grande crisi della metà del Trecento.”. Rapporti Mediterranei, Pratiche Documentarie, Presenze Veneziane: Le Reti Economiche e Culturali (XIV – XVI Secolo). Estratto (на језику: италијански). Venezia: Istituto Veneto di Scienze, Lettere ed Arti: 237—252. ISBN 978-88-95996-69-1. 
  • Lane, Frederic Chapin (1973). Venice: Maritime Republic. ISBN 0-8018-1445-6. A standard scholarly history with an emphasis on economic, political and diplomatic history.
  • Laven, Mary (2002). Virgins of Venice: Enclosed Lives and Broken Vows in the Renaissance Convent. The most important study of the life of Renaissance nuns, with much on aristocratic family networks and the life of women more generally.
  • Mallett, M. E. and Hale, J. R. (1984). The Military Organisation of a Renaissance State, Venice c. 1400 to 1617. ISBN 0-521-03247-4. 
  • Martin, John Jeffries and Dennis Romano (eds.) (2002). Venice Reconsidered: The History and Civilization of an Italian City-State, 1297–1797. Johns Hopkins UP. The most recent collection on essays, many by prominent scholars, on Venice.
  • Melisseides Ioannes A. (2010), E epibiose:odoiporiko se chronus meta ten Alose tes Basileusas (1453–1605 peripu), (in Greek), epim.Pulcheria Sabolea-Melisseide, Ekd.Vergina Athens, (WorldCat, Greek National Bibliography 9217/10, Regesta Imperii, etc.). ISBN 9608280079. стр. 91–108.
  • Muir, Edward (1981). Civic Ritual in Renaissance Venice. Princeton UP. The classic of Venetian cultural studies, highly sophisticated.
  • Prelli, Alberto. Sotto le bandiere di San Marco, le armate della Serenissima nel '600, Itinera Progetti, Bassano del Grappa, 2012
  • Romanin, Samuele (1853), Storia documentata di Venezia, vol. 1, Venice, Pietro Naratovich tipografo editore.
  • Rosand, David (2001). Myths of Venice: The Figuration of a State. How foreign writers have understood Venice and its art.
  • Tafuri, Manfredo (1995). Venice and the Renaissance. On Venetian architecture.
  • Tafel, Gottlieb Lukas Friedrich; Thomas, Georg Martin (1856). Urkunden zur älteren Handels- und Staatsgeschichte der Republik Venedig, mit besonderer Beziehung auf Byzanz und die Levante: Vom neunten bis zum Ausgang des fünfzehnten Jahrhunderts. 
  • Tomaz, Luigi (2007). Il confine d'Italia in Istria e Dalmazia. Foreword by Arnaldo Mauri. Conselve: Think ADV.
  • Tomaz, Luigi. In Adriatico nel secondo millennio. Foreword by Arnaldo Mauri.
  • Tomaz, Luigi (2001). In Adriatico nell'antichità e nell'alto medioevo. Foreword by Arnaldo Mauri. Conselve: Think ADV.

Спољашње везе уреди