Вера Мишчевић
Вера Мишчевић (Белегиш, код Старе Пазове, 7. април 1925 — Звечка, код Обреновца, 10. октобар 1944) била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| вера мишчевић | |
|---|---|
 Вера Мишчевић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. април 1925. |
| Место рођења | Белегиш, код Старе Пазове, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 10. октобар 1944. (19 год.) |
| Место смрти | Звечка, код Обреновца, Србија |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1943. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| У току НОБ | реф. санитета III батаљона Треће војвођанске бригаде |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембар 1953. |
Биографија уреди
Потицала је из земљорадничке породице. Њени родитељи отац Шпира и мајка Душица имали су четворо деце – три ћерке Даницу, Јоваку Јоку и Веру и сина Милорада. Због слабог материјалног стања, својој деци нису могли да приуште школовање, па су се сви после завршене основне школе бавили земљорадњом и кућним пословима.[1][2][3][4]
У току лета 1941. године у Белегишу почињу да се стварају прве антифашистичке организације, а у близини села је био формиран и Подунавски партизански одред. Вера је заједно са својом другарицом Љубом Радиновић ишла на омладинске састанке где је добила прва сазнања о Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), Комунистичкој партији Југославије (КПЈ) и борби против окупатора. У току зиме 1941/1942. године, због тешких услова партизанског ратовања на равничарском терену, у поједина села су упућивани борци из Одреда, да би тамо политички радили. У Белегиш је тада дошло неколико бораца, који су били из овог села. Њихов долазак веома је позитивно утицао на укључивање омладине у Народноослободилачки покрет (НОП). Вера се тада прикључила илегалцима и почела да за њих обавља курирске послове. Поред овога учествовала је и у неколико акција сечења телефонских жица између Белегиша и Старих Бановаца.[4]
Због своје активности, почетком 1942. године примљена је у чланство месне организације СКОЈ-а у Белегишу.[1] Тада се код ње јавила јака жеља да напусти село и прикључи се партизанима. Другови су је одговарали од тога јер је била млада и потребна месној организацији, као веома сналажљива у обављању курирских послова. Да би друговима доказала да је способна да иде у партизане, децембра 1942. године је самоиницијативно уз помоћ брата Милорада и комшије Саве Радаковића извела акцију разоружавања једног фолксдојчера, који је живео у селу. Иако је тада заробила пушку нису јој дозволили да оде у партизане.[4]
Фебруара 1943. године са једном групом омладинаца је отишла у Сурдук, са жељом да је приме у партизански одред, али је већина њих била враћена јер није било оружја за све. Нова прилика за Верин одлазак у партизане јавила се убрзо – у априлу исте године у источној Босни биле су формиране две војвођанске бригаде, а у Срему је отпочело прикупљање бораца за формирање треће бригаде. Тада је одлучено да се прими већи број омладинаца, а посебно девојака које би биле упућене на курсеве прве помоћи. Вера је преко Батајнице и Угриноваца стигла у Пећинце, где је ступила у Трећи ударни батаљон, са којим је потом у околини Лежимира учествовала на порослави Првог маја. Убрзо потом била је упућена у Прхово, где је заједно са још 40 девојака похађала болнички курс. Ова одлука, да буде болничарка Веру није много обрадовала јер је она желела да буде борац.[4]
После завршеног болничког курса била је упућена у Босутску партизанску чету, која је јуна 1943. године била укључена у састав Трећег батаљона тада формиране Треће војвођанске ударне бригаде.[2] Убрзо по доласку у чету, Вера је веома упорно завела хигијенске мере међу борцима и својом упорношћу приморала их да озбиљније воде личну хигијену. Посебно је остала упамћена по великој бризи о рањеницима. Пружала им је помоћ и у најтежим ситуацијама, не бринући много за своју безбедност. Због веома пожртвованог односа према рањеним и болесним борцима Вера је у првој половини 1943. године била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][4]
Вера се, иако болничарка, више пута истицала храброшћу у борбама, вођеним у Срему и источној Босни, где је њена бригада прешла у септембру 1943. године. Учествовала је у нападу на Бијељину и Брчко, крајем 1943. године. Почетком марта 1944. године, код Челића, када су борци њеног батаљона, под притиском непријатеља поколебали и почели повлачити, она је позвала другове на јуриш и у том противнападу је непријатељ одбијен.[1] У борби код Власенице, њен батаљон је био нападнут са две стране, од немачких тенкова и артиљерије. Пошто су се борци повукли, на брисаном простору је остао један рањени партизан и док су се остали борци колебали ко ће се вратити по рањеног друга, Вера је истрчала из заклона и спасила рањеника.[1] У борби код Бунарице, на путу Зворник-Тузла, када је њен батаљон водио тешку борбу, против јаких немачких снага, број рањених бораца се стално повећавао, а до њих се тешко могло доћи, због јаке непријатељске митраљеске ватре. Вера је тада пузећи по земљи, уз јаку партизанску паљбу, спасила четрнаест рањених бораца и два пушкомитраљеза.[4]
У току лета 1944. године Вера је била упућена на виши болнички курс у Шековићима, а после завршетка овог курса Вера је добила нову енглеску униформу и санитетску торбу и постављена за референта санитета Трећег батаљона. У другој половини 1944. Трећа војвођанска бригада водила је изузетно тешке борбе са јединицама немачке Седме и Тринаесте СС дивизије, а у августу 1944. године је учествовала у Дурмиторској операцији. Почетком септембра, у рејону Вишеграда, бригаде се пребацила преко Дрине и прешла у Србију. У саставу Дванаестог војвођанског корпуса Трећа бригада је учествовала у ослобођењу западне Србије и кретала се ка Београду.[4]
У почетној фази Београдске операције, током борби за ослобођење Обреновца, у ноћи 10/11. октобра 1944. године, Други и Трећи батаљон Треће војвођанске бригаде су на путу Шабац-Обреновац, код села Звечка, водили тешке борбе. Пошто је непријатељ послао тенкове, баш у правцу дејствовања Трећег батаљона, батаљон се морао повући. Приликом повлачења, Вера, је зачула запомагање двојице рањеника, који су били неизвучени и одлучила да се врати по њих. Приликом покушаја да им помогне и да их извуче, била је смртно погођена рафалом из једног тенка.[1][2][4]
Привремено је била сахрањена у близини места погибије, а после ослобођења Срема, 1945. године њени посмртни остаци су пренети у родно место и сахрањени на сеоском гробљу. Такође, њено име је уписано и на Гробљу ослободилаца Београда 1944, на списку бораца из 36. војвођанске дивизије.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашена је за народног хероја.[1][5]
Име Вере Мишчевић данас носи основна школа у њеном родном селу Белегишу, као и истурено одељење ове школе у суседном селу Сурдуку. Такође улице са њеним именом постоје у Белегишу, Новом Саду, Земуну, Инђији и Старој Пазови. Године 1974. у центру Белегиша, испред основне школе јој је подигнута спомен-биста, рад вајара Љубоја Чабаркапе. Њена биста, истог аутора налази се и у Меморијалном комплексу „Бошко Буха“ у селу Јабуци, код Пријепоља.[6]
Фото-галерија уреди
-
Спомен-биста у Белегишу -
Спомен-биста у Белегишу -
Спомен-биста на Јабуци, код Пријепоља -
Спомен-бисте Вере Мишчевић и Мате Блажине у меморијалном комплексу „Бошко Буха“ у Јабуци код Пријепоља. -
Споменик палим борцима у Белегишу -
Гробно место на гробљу у Белегишу -
Референце уреди
Литература уреди
- Војна енциклопедија. Београд. 1973.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
- Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд, 1975. година.
- Хероине Југославије. „Спектар“, Загреб 1980. година.
- Радован Панић Трећа војвођанска бригада. Војноиздавачки завод, Београд 1980. година. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2011)
- Разуменка, Поповић Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941-1945. Београд.
- Миодраг Микица Будимчић, Раде Драгишић и Стеван Тишма Народни херој Вера Мишчевић. Сремска Митровица 1983. година.
- Милан Инђић Дјеца хероји. „Дом штампе“, Зеница 1985. године.
