Вестминстерска палата
Вестминстерска палата (енгл. The Palace of Westminster), која се често назива и Houses of Parliament, седиште је Парламента Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. У Вестминстерској палати седнице одржава горњи дом — Дом лордова (енгл. House of Lords) и доњи дом — Дом комуна (енгл. House of Commons). Палата се налази на обали реке Темзе у близини владиних зграда у улици Вајтхoл.
| Вестминстерска палата | |
|---|---|
 Поглед на Вестминистерску палату са супротне стране реке Темзе са Вестминистерским мостом у првом плану | |
| Локација | Вестминистер Лондон SW1A 0AA Уједињено Краљевство |
| Координате | 51° 29′ 57″ N 00° 07′ 29″ W / 51.49917° СГШ; 0.12472° ЗГДКоординате: 51° 29′ 57″ N 00° 07′ 29″ W / 51.49917° СГШ; 0.12472° ЗГД |
| Површина | 112,476 m2 (1.210,68 sq ft) [1] (internal) |
| Изграђено | 1016. год. |
| Срушено | 1834 (услед пожара) |
| Поново изграђено | 1840–1876 |
| Архитекта | Чарлс Бари и Августин Пјуџин |
| Архитектонски стил(ови) | Перпендикуларна готика, неоготика |
| Власник | Краљица Елизабета II у име Круне[2] |
Невалидна дезигнација | |
| Званично име: Вестминстерска палата, Вестминстерска опатија, и Црква Свете Маргарете | |
| Тип | Културни |
| Критеријуми | i, ii, iv |
| Означено | 1987 (11. заседање) |
| Број референце | 426 |
| Земља | Уједињено Краљевство |
| Регион | Europe |
| Проширења | 2008 |
Невалидна дезигнација | |
| Званично име: Домови парламента / Вестминстерска палата | |
| Означено | 5. фебруар 1970 |
| Број референце | 1226284[3] |
  Локација Вестминистерске палате у централном Лондону | |
Његово име, које потиче од суседне Вестминстерске опатије, може се односити на неколико историјских грађевина, али најчешће: Стару палату, средњовековну зграду-комплекс у великој мери уништену пожаром 1834. године или њену замену, Нову палату која данас стоји. Палата је у власништву монарха у име Круне и, у церемонијалне сврхе, задржава свој првобитни статус краљевске резиденције. Одбори које су именовала оба дома управљају зградом и подносе извештаје говорнику Доњег дома и лорду говорнику.
Прва краљевска палата изграђена на овом месту датирала је из 11. века, а Вестминстер је постао примарна резиденција енглеских краљева све док пожар није уништио краљевске станове 1512. године (након чега је основана оближња Палата Вајтхол). Остатак Вестминстера и даље је служио као дом енглеског парламента, који се тамо састајао од 13. века, а такође и као седиште Краљевског суда, са седиштем у Вестминстерској дворани и око ње. Године 1834, још јачи пожар похарао је знатно обновљени Парламентарни дом, а једине значајне средњовековне грађевине које су преживеле биле су Вестминстерска дворана, клаустери Светог Стефана, капела Свете Мери Андеркрофт и Ризнички торањ.
У накнадном конкурсу за реконструкцију палате, архитекта Чарлс Бари је победио са дизајном за нове зграде у стилу готског препорода, посебно инспирисаним енглеским вертикалним готичким стилом 14-16 века. Остаци Старе палате (осим одвојене Куле драгуља) уграђени су у њену знатно већу замену, која садржи преко 1.100 просторија симетрично организованих око две серије дворишта и која има површину од 112,476 m2 (1.210,68 sq ft).[1] Део површине Нове палате од 3,24 ha (8 acres) повраћен је од реке Темзе, што је поставка његове фасаде дуге скоро 300 m long (980 ft),[1] зване Речни фронт. Августус Пјуџин, водећи ауторитет за готичку архитектуру и стил, помагао је Барију и дизајнирао је унутрашњост палате. Изградња је започета 1840. године и трајала је 30 година, претрпевши велика одлагања и прекорачење трошкова, као и смрт обојице водећих архитеката; радови на унутрашњој декорацији наставили су се с прекидима и у 20. веку. Од тада су се одвијали главни радови на конзервацији како би се преокренули ефекти загађења ваздуха у Лондону, а након Другог светског рата уследиле су опсежне поправке, укључујући реконструкцију Доњег дома након бомбардовања 1941. године.
Палата је једно од средишта политичког живота у Уједињеном Краљевству; „Вестминстер“ је постао метоним за парламент Велике Британије и британску владу, а Вестминстерски систем власти обележава име палате. Елизабетин торањ, који се често назива именом свог главног звона, Биг Бен, постао је култна знаменитост Лондона и Уједињеног Краљевства уопште, једна од најпопуларнијих туристичких атракција у граду и амблем парламентарне демократије. Руски цар Николај I назвао је нову палату „сном у камену“.[4][5] Вестминстерска палата је од 1970. године зграда са списка I, а од 1987. године део је Унескове светске баштине.
ИсторијаУреди
Прва краљевска палата на овој локацији је изграђена у 11. веку у којој су столовали енглески краљеви све до 1512. године када је уништена у пожару. Након тога служила је као зграда парламента у Вестминстерској дворани, који се ту састојао још од 13. века, али и као седиште Краљевског суда правде, у просторијама око Дворане.
Године 1834, још страшнији пожар је уништио палату, те је једино преживела Вестминстерска дворана, клаустар, Капела светог Степана, Капела свете Марије Андеркрофт и Торањ драгуља (Jewel Tower). Конкурс за обнову Парламента освојио је архитекта Чарлс Бари који ју је замислио у оригиналном енглеском готичком стилу стрме готике (perpendicular style). Остаци старе палате. осим одвојеног Торња драгуља, су укомпонирани у нови комплекс који има преко 1,100 просторија симетрично распоређених око две серије затворених дворишта. Барyју је помагао архитект Августус В. Н. Пјуџин, водећи ауторитет за готичку архитектуру, који је урадио планове за декорацију и намештање палате. Изградња је започела 1840. године и трајала је тридесет година, претрпела је велика одгађања и прекорачења прорачуна, али и смрт обоје главних архитеката.
Уређење ентеријера је потрајало дубоко у 20. век, када је већ отпочела обнова оштећене палате, већином због утицаја лондонског загађеног ваздуха. Дворана јавног дома је обновљена 1941. година након што је била срушена у немачком бомбардирању.
Због недостатка радног простора, Парламент је откупио оближњу зграду Норман Шо 1975. године, али је опет били приморани да изграде нову Кућу Порткалис 2000. године. како би сваки заступник имао свој лични уред.
ОдликеУреди
ЕкстеријерУреди
У историцистичкој обнови готике на Вестминстерској палати, Сер Чарлсу Барију, иначе класицистичком архитекти, помогао је стручњак за готичке декорације, Августус Пуџин. За фасаду је кориштен камен који је изворно кориштен за делове који су преживели пожар, кречњак боје пијеска из Анстона. Камен је врло брзо почео да пропада због загађеног лондонског ваздуха, али се обнови пришло тек 1910. године, а због Другог светског рата довршена је тек 1950-их. Конзервација камена и програм обнове је због идентичних оштећења поновно покренут већ 1981, а довршен је 1994. године.
Највиши торањ палате је Викторијин торањ (98,5 m) који је замишљен као споменик тадашњем владару Вилијамау IV па је првобитно био познат као Краљев торањ. Торањ је више пута надограђиван и 1858. године, када је довршен, био је највиша грађевина на свету. У својој бази има 15,2 m висок портал, тзв. „Владаров улаз”, богато украшен скулптурама, а остатак торња је парламентарни архив на 12 спратова. На врху се налази челични пирамидални врх с 22,3 m високим стегом Уједињеног Краљевства када заступа парламент, или краљевским стегом када је владар у парламенту.
Најславнији торањ је 96,3 m висока сахат-кула, по највећем од своја четири звона (13,8 т) прозван Биг Бен. У њему се налази Велики Вестминстерски сат који има казаљке на све четири стране пречника 7 m, из 1859. године, а зачуђујуће је тачан за време свог настанка, те због тога још увек у употреби. На врху торња налази се Ајртоново светло, лантерна која светли када заседа парламент, а захтевала ју је краљица Викторија како би могла да види из Бакингамске палате да ли њени заступници „раде”.
Октогонални средишњи торањ (91,4 m) налази се изнед средишњег предворја, а требао је да служи као колекторски димњак који би скупљао дим из свих 400 димњака палате. Архитекта Пјуџин га је искористио како би на њему исказао сву љепоту и декоративност готике. Тако је и бројним лантернама и торњићима замаскирао вентилацијске отворе на палати.
РеференцеУреди
- ^ а б в „Palace of Westminster: Factsheet” (PDF). Restoration and Renewal. Houses of Parliament. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 9. 2017. Приступљено 13. 9. 2017.
- ^ „Planning (Application to the Houses of Parliament) Order 2006”. Parliamentary Debates (Hansard). 682. United Kingdom: House of Lords. 17. 5. 2006. col. 339. »The Palace of Westminster is therefore Crown land because it is land in which there is a Crown interest, in this case an interest belonging to Her Majesty in right of the Crown.« Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2021)
- ^ Historic England. „Details from listed building database (1226284)”. National Heritage List for England. Приступљено 9. 7. 2015.
- ^ Boyne, Harry (1981). The Houses of Parliament. Larousse. стр. 23. ISBN 978-0-88332-259-8. Приступљено 19. 3. 2019. »Tsar Nicholas I of Russia called it un reve en pierre (a dream in stone), and that is the romantic impression it must have created upon many millions of sightseers.«
- ^ Helm, Toby (14. 1. 2017). „Parliament burned down 183 years ago. Only 24-hour patrols are stopping another fire”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 22. 12. 2018.
ЛитератураУреди
- Cooke, Sir Robert (1987). The Palace of Westminster
. London: Burton Skira. ISBN 978-0-333-45923-2. - Fell, Sir Bryan H.; Mackenzie, K. R. (1994) [1930]. Natzler, D. L, ур. The Houses of Parliament: A Guide to the Palace of Westminster (15th изд.). London: Her Majesty's Stationery Office. ISBN 978-0-11-701579-1.
- Field, John (2002). The Story of Parliament in the Palace of Westminster. London: Politico's Publishing; James & James Publishers. ISBN 978-1-904022-14-5.
- Gerhold, Dorian (1999). Westminster Hall: Nine Hundred Years of History. London: James & James Publishers. ISBN 978-0-907383-88-8.
- Guide to the Palace of Westminster. London: Warrington. 1911. OCLC 5081639. OL 13507081M.
- Jones, Christopher (1983). The Great Palace: The Story of Parliament. London: British Broadcasting Corporation. ISBN 978-0-563-20178-6.
- Macdonald, Peter (2004). Big Ben: The Bell, the Clock and the Tower. Stroud: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-3828-0.
- Port, M. H., ур. (1976). The Houses of Parliament . New Haven, Connecticut; London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02022-9.
- Quinault, Roland (1992). „Westminster and the Victorian Constitution”. Transactions of the Royal Historical Society. 6. 2: 79—104. JSTOR 3679100. doi:10.2307/3679100. (потребна претплата)
- Riding, Christine; Riding, Jacqueline, ур. (2000). The Houses of Parliament: History, Art, Architecture. London: Merrell Publishers. ISBN 978-1-85894-112-7.
- Tanfield, Jennifer (1991). In Parliament 1939–50: The Effect of the War on the Palace of Westminster. London: Her Majesty's Stationery Office. ISBN 978-0-10-850640-6. OCLC 26808272.
- Wilson, Robert (2005) [1994]. The Houses of Parliament. Norwich: Jarrold Publishing. ISBN 978-1-84165-099-9.
- Shenton, Caroline (2012). The Day Parliament Burned Down. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964670-8. OCLC 785869543.
Спољашње везеУреди
- Fotografie a informácie o Westminsterskom paláci
- Званични веб-сајт
- Westminster Hall – A Virtual Experience Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2016)
- Winston Churchill State Funeral – Westminster Hall – UK Parliament Living Heritage
- "A Victorian Novel in Stone" Rosemary Hill, The Wall Street Journal, 20 March 2009
- Parliamentary Archives, Designs and working drawings for the rebuilding of the Houses of Parliament Архивирано на сајту Wayback Machine (1. мај 2021)