Вељко Кадијевић (Главина Доња, код Имотског, 21. новембар 1925Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.

Вељко Кадијевић
Вељко Кадијевић
Лични подаци
Датум рођења(1925-11-21)21. новембар 1925.
Место рођењаГлавина Доња, код Имотског, Краљевина СХС
Датум смрти2. новембар 2014.(2014-11-02) (88 год.)
Место смртиМосква, Руска Федерација
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1943.
Породица
СупружникОзренка Кадијевић
Војна каријера
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19431992.
Чингенерал армије
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Распад СФРЈ
Савезни секретар за
народну одбрану СФРЈ
Период15. мај 19888. јануар 1992.
ПретходникБранко Мамула
НаследникБлагоје Аџић в.д.

Одликовања
Орден југословенске звезде с лентом
Орден ратне заставе Орден југословенске заставе с лентом Орден Републике са златним венцем
Орден народне армије са ловоровим венцем Орден за војне заслуге са великом звездом Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден народне армије са златном звездом Орден за храброст Орден за храброст
Орден за војне заслуге са златним мачевима Орден партизанске звезде са пушкама
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем

Биографија уреди

Рођен је 21. новембра 1925. године у Главини Доњој, код Имотског. Родитељи (отац Србин, а мајка Хрватица) били су пореклом из Имотског. Његов отац Мирко је био учесник Шпанског грађанског рата, и умро је у Шпанији 1936. године.[1]

Вељко је 1943. године, са свега 18 година, ступио у Народноослободилачку борбу и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У току рата је најпре био омладински руководилац у Имотском, а касније члан Политодјела (политичког одељења) Деветнаесте севернодалматинске, а потом 26. далматинске дивизије, помоћник политичког комесара Прве далматинске ударне бригаде и помоћник политичког комесара 26. далматинске дивизије. Из рата је изашао са чином мајора.[2]

После ослобођења Југославије, наставио је професионалну војну службу у Југословенској народној армији (ЈНА), у којој се налазио на дужностима политичког комесара дивизије, наставника у Вишој војној академији ЈНА, команданта дивизије, начелника Штаба корпуса, помоћника команданта армије и др. Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Ратну школу ЈНА, 1958. године, а 1963. године и Колеџ за команданте и генерале (енгл. US Army Command and General Staff College) Армије САД.[2]

У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, када је пензионисан у чину генерала армије ЈНА. У том својству је 12. марта 1991. године учествовао на седници Председништва СФРЈ, као Врховне команде. У име Оружаних снага СФРЈ и Штаба Врховне команде, Кадијевић је изнео предлоге за решавање југословенске кризе, али изнети предлози на крају седнице нису једногласно прихваћени.[3]

Кадијевић је официр који је имао најдужи стаж у активној служби ЈНА, од дана ступања у партизане 1943. до пензионисања, 1992. године.[2] Такође, Кадијевић је и официр ЈНА који је најдуже био активан у чину генерала — 25 година.[3]

У чин генерал-мајора унапређен је 1966. године, генерал-потпуковника 1972, генерал-пуковника 1980. и генерала армије ЈНА, 1989. године.[2]

У браку са супругом Озренком Кадијевић (1932—1995) имао је ћерку Мирјану, удату за фудбалског стручњака Станислава Карасија.[4]

Од 2001. године живео је у Москви, а 2008. добио је и руско држављанство. Преминуо је у Москви, 2. новембра 2014. године.[5][6] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Књиге и одликовања уреди

Објавио је следећа дела:

Носилац је многобројних југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, два Ордена за храброст, Орден за војне заслуге са златним мачевима, Орден партизанске звезде са пушкама и Орден заслуга за народ са сребрном звездом.[7][8]

Референце уреди

  1. ^ Списак Југословена шпанских бораца („Време”, 23. септембар 2016.)
  2. ^ а б в г „IN MEMORIAM > Veljko Kadijević, 1925–2014”. Архивирано из оригинала 15. 06. 2020. г. Приступљено 15. 06. 2020. 
  3. ^ а б [1]
  4. ^ Трошељ, Славко (23. 12. 2007). „Памтим наслов: "Конац дело — Караси". Politika.rs. Приступљено 06. 03. 2023. 
  5. ^ „Преминуо генерал Вељко Кадијевић”. B92.net. 21. 08. 2015. Приступљено 26. 08. 2015. 
  6. ^ VLAHOVIĆ, Branko. „Преминуо генерал Вељко Кадијевић”. Novosti.rs. Приступљено 26. 08. 2015. 
  7. ^ Ђукић 1994, стр. 197.
  8. ^ Франц Петерка: »Кадијевић, Вељко« У: Енциклопедија Југославије, 2. изд., том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“.. Загреб. 1990. стр. 634—635. ISBN 978-86-7053-024-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) COBISS.SR 2808327

Литература уреди

Спољашње везе уреди