Видовдански устав

Видовдански устав, односно Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је био први устав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[1] Донет је од стране Уставотворне скупштине, а проглашен је на Видовдан, 28. јуна 1921. године, те је по томе у јавности прозван Видовданским уставом. Остао је на снази до увођења диктатуре 6. јануара 1929. године.[2]

Прва страна устава

Стварање и проглашење државе СХСУреди

Начин на који се одвијао процес заокруживања југословенске државе одговарао је „простом проширењу Србије“. Одлуком Народне скупштине у Новом Саду (25. новембар 1918), Војводина је ушла у састав Србије. Велика народна скупштина Црне Горе донела је (26. новембра 1918) одлуку о једињењу са Србијом. Са престола је свргнут и лишен свих владарских права–краљ Никола Петровић.

Најзад, у Београд је, с „Напутцима“, кренула (27. новембра 1918) делегација Народног већа које је (8. октобра 1918) створило Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Делегацију је, према претходном споразуму, примио регент Александар и саслушао њену Адресу. У одговору је прогласио уједињење Јужних Словена у јединствену државу.

У Адреси се истицало да је Народно веће привремено конституисало државу Словенаца, Хрвата и Срба, који „желе и хоће да се уједине са Србијом и Црном Гором у јединствену Народну државу која би обухватала сав непрекинути териториј Јужних Словена“.[3] Коначно уређење државе било је препуштено Уставотворној скупштини, која би била изабрана „на темељу опћега, једнакога, изравнога и пропорционалнога права гласа“.[3] У провизоријуму формирао би се привремени парламент са задатком да припреми сазивање Конституанте. Провизоријум је био ограничен, како временски (шест месеци), тако и суштински (сазивање Уставотворне скупштине и доношење Устава).[4]

Примајући к знању Адресу Народног вијећа, регент је у Одговору рекао: „Проглашавам уједињење Србије са земљама независне државе Срба, Хрвата и Словенаца у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“.[3] И док је у Адреси питање облика владавине (монархијарепублика) у другом плану, у Одговору је у првом – у корист монархије. „Све је ово толико неуобичајено да ставља у питање постојање претходног споразума“.[4]

У суштини, владајући врх Краљевине Србије тежио је од почетка, да преко монархијског облика владавине, а затим положајем краља, осигура хегемонију. За разлику од убрзане динамике у територијалном заокруживању државе, питање консолидације монархије као облика владавине захтевало је време. Због тога је, уместо предвиђених шест месеци, провизоријум трајао пуне две године.

Провизорност је имала тенденцију ликвидације у правцу добијања сталности оних институција које су јачале монархијски облик државе, унитаристички и централистички облик државне организације и положај управне власти“.[3] Уз то, војска која је представљала „природни продужетак старе српске војске“ – „један од првих аката централне власти у погледу уједначавања правних прописа на читаву територију земље био је баш онај који је важност српског Закона о устројству војске проширио на целу земљу“.[3]

Идеја о доношењу УставаУреди

До доношења првог Устава, централни органи власти у Краљевини СХС били су краљ, влада и Привремено народно представништво. [5]

О уставним основама будуће заједничке државе југословенских народа почели су озбиљнији преговори између Владе краљевине Србије и Југословенког одбора у Лондону још почетком 1917. године, а крунисани су одржавањем Крфске конференције у јуну 1917. године и објављивањем декларације са тог скупа. У литератури је већ познато да је Никола Пашић избегавао да се са југословнским одбором на равноправној основи воде преговори о модалитетима уједињења наших народа које је Први светски рат ставио на дневни ред и постоје доста уверљива објашњења зашто је он на то био принуђен у току 1917.године.[6][7]

Јавила су се различита мишљења за уређење нове државе Срба, Хрвата и Словенаца одмах након уједињења у новинама, књигама и нацртима, а све је поглавито рађено по уставу Србије од 1888.године, са малим изменама од 1903. и нешто по туђем законодавству и крфском договору. На Видовдан обнардованом уставу, 1921., за грађу су послужила два нацрта: Стојана Протића и уставне комисије, а која су доста слична с комисијским назначењем: шта је узето из Устава Србије, а шта је према приликама додато.

Нацрт УставаУреди

Главни задатак Уставотворне скупштине био је да донесе Устав и тако омогући прелажење из привременог у трајно уставно уређење земље. Уставотворна скупштина је, такође, преузела функцију законодавног тела. Привремени пословник о раду Уставотворне скупштине донела је, сагласно одредби изборног закона за Уставотворну скупштину, влада у облику уредбе, чиме је потврђено суверено право Уставотворне скуштине да сама пропише своје конституисање и поступак свог рада.[5]

После више покушаја, Нацрт устава дала је влада Миленка Веснића. Али, како је она одмах одступила после избора за Уставотворну скупштину, овај нацрт је, уз незнатне измене, преузела влада Николе Пашића, коме је – као политичару са највећим искуством и међународним угледом – краљ поверио мандат.

Нацрт устава изазвао је велико интересовање у свим посланичким клубовима у Уставотворној скупштини, али и врло живе реакције у политичкој и академској јавности. Општа карактеристика била је велика подељеност коју су већ били наговестили избори за Уставотворну скупштину. И то: и око појединих одредаба и око нацрта у целини.

У Општим одредбама владиног Нацрта устава држава СХС одређена је као уставна, парламентарна и наследна монархија са династијом Карађорђевића. Све остале одредбе могу се сврстати у две групе. Уз владин Нацрт устава постојали су и они које је сачинила опозиције и неки појединци.

Парафразирани у помињаним делима Слободана Јовановића и Александра Фире, ови нацрти представљају извор за увид у сложеност нове државе.. У тим околностима, устав који би био наметнут, морао је бити привремен. [4]

Далековидо је упозоравано на дугорочне последице његовог изостанка. Тако је Југословенски клуб, наглашавајући да говори у име свих Словенаца, у свом одвојеном мишљењу предвиђао:

Ако се Устав донесе против воље већине Словенаца и Хрвата, онда ће то бити напад на народно јединство које ће државу довести до пропасти. Такво наметање Устава неће уставну борбу завршити него је отпочети. Баш због тога не треба декретом разбијати покрајинско уређење, које има не само историјске традиције, него и одређене социјалне и економске везе. Тражена аутономија је консеквентна самоуправа у оквирима покрајине и у складу са усвојеним принципима партламентаризма који треба да се проведу кроз читав систем систем власти од врха до дна…[3]

Усвајање УставаУреди

Процес усвајања Видовданског устава показаће велике политичке сукобе у новој држави. Иако су постојали ранији планови о доношењу устава (види Упутства (напутци), Крфска декларација, Женевски споразум), Устав је на крају донет тесном већином и прегласавањем на националној основи. За устав је гласало 223 посланика Уставотворне скупштине (Народна радикална странка, Демократска странка, Вошњакови земљорадници, Југословенска муслиманска организација и Национална турска странка). Против је било 35 посланика (социјалисти, републиканци и Српска земљорадничка странка) а апстинирао је чак 161 посланик - Хрватска републиканска сељачка странка (бојкотовала од почетка рад скупштине), Комунистичка партија Југославије, Народни клуб и Југословенски клуб. Уз то, није било представника тзв. треће зоне, која је била под италијанском окупацијом. У име краља сагласност је дао престолонаследник-регент Александар, што овај устав сврстава у категорију устава-пактова. Како је донесен на Видовдан, у историји националне уставности он је познат под називом "Видовдански".[5]

ОдредбеУреди

Према Видовданском уставу, држава СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија, чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација). Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу постојао парламентаризам.

Централна власт била је организована на начелу поделе власти, у облику парламентарног система. Међутим, одредбама о надлежности централних органа власти ово начело је било деформисано, а битна обележја парламентарног система негирана.[5]

Законодавну власт делили су краљ и Народна скупштина. Краљ је имао широк круг овлашћења - законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона као и иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и закључења мира.Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе. Сазивао је Народну скупштину у редовни и ванредни сазив, отварао и закључучивао њене седнице или лично, престоном беседом, преко Министарског савета, посланицом или указом. Истим тм указом могао је распустити Народну скупштину.[5]

Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Због лишења активног и пасивног бирачког права више од половине пунолетних грађана, као и због релативно високог старосног цензуса за њихово уживање, она није била право народно предстсавништво.Сваки члан Народне Скупштине имао је право законодавне иницијативе и право " управљати министрима питања и интерпелације, а министри су дужни дати на њих одговор у току истог сазива, у року који одреди пословник" (члан. 82.)[5] Народна скупштина одлучивала је и о промени Устава, по систему предвиђеном у Уставу Белгије из 1831.године. Овакав систем ревизије Устава у себи садржи прикривени референдум, што Уставу даје нарочити степен чврстине.

Грађани су по Видовданском уставу имали политичка права - бирачко право, право на удруживање, збор и договарање. Бирачко право било је било ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. За жене је устав предвиђао доношење закона који би решио питање њиховог бирачког права, али он није донет у току читавог живота краљевине. Сваки члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања, интерпелације. У случају промене устава скупштина се распуштала и бирала нова, што је имало значење скривеног уставотворног референдума.

Министарски савет је био трећи централни орган власти.[5] Био је одговоран и краљу и Народној скупштини (орлеански парламентаризам) а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд. Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредаба за примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима. Министарски савет могао је издавати уредбе потребне за примену закона, док је уредбама са законском снагом могао уређивати однос само на основу законског овлашћења, које се даје посебно за сваки случај.

Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови (Државни савет и Главна контрола).

Устав је предвиђао да се за решавање управних спорова установњавају посебни управни судови. Врховни управни суд у земљи је Државни савет. Половину чланова бира краљ, а другу половину Народна скупштина.[5]

Био је прописан и велики број социјално-економских права, као и посебан Привредни савет, по угледу на Вајмарски Устав. Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови и општине. На челу области налазио се велики жупан, којег је постављао краљ и који је пословима државне управе у области управљао преко државних органа. Поред државних, у областима су постојали и самоуправни органи.[5]


Уставна праксаУреди

Уставотворна скупштина Краљевине СХС, напротив, донела је устав (Видовдански устав) који је удовољио само оним југословенским национално-политичким снагама које су, захтевајући бескомпромисно брисање историјских традиција и разлика у уређењу државе, тражиле не само унитарну већ и централизовану државу. Тиме су били одбачени како уставни нацрти који су предлагали државу федеративног типа (као нпр. нацрти Хрватске Заједнице и Југословенског Клуба) тако и покушаји да се, попут Вајмарске Републике, југословенска држава организује као унитарна, али са више или мање самосталним историјско-политичким територијалним јединицама. По питању социјалноекономских права Видовдански устав је остао ,,мртво слово на папиру.“ У пракси, социјални положај радника и сељака био је гори из године у годину.[7]

У пракси устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре свега у судству нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана није било на високом нивоу у пракси. Читав устав делио је судбину политички и национално растрзане земље. Историја Видовданског устава показала је да није могуће одржати једно уставно стање које је створено без учешћа Хрвата.[8]

Суспендовање УставаУреди

Суспендовањем Видовданског Устава државним ударом земља је ушла у вануставно стање. Поједина питања уставног живота краљ је регулисао законима које је он доносио. Тако је законом о краљевској власти и врховној државној управи од 6.јануара 1929.године, Краљевина СХС одређена као наследна монархија, а краљ проглашен носиоцем све власти у земљи.

Он је доносио и проглашавао законе, објављивао рат и закључивао мир, представљао државу у свим њеним односима са другим државама, постављао државне чиновнике, додељивао војне чинове, био врховни командант оружаних снага. Краљ је био неприкосновена личност и није подлегао никаквој одговорности нити је могао бити тужен. За његове радње одговорност су сносили њему одговорни министри, и то пред Државним судом, чије је чланове постављао краљ.[5]


Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Уставотворна скупштина 1921.
  2. ^ Димић 2001.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Фира, Александар (2011). Видовдански Устав. Београд: САНУ. стр. 14—114. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Перовић, Латинка. „Историја Југославије”. YU history. Приступљено 5. 5. 2020. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 5,8 5,9 Марковић, Ратко (2020). Уставно право. Београд: Универзитет у Београду, Правни факултет. стр. 112—119. 
  6. ^ Јанковић, Драгослав. Југословенско питање и Крфска декларација. Београд: Савремена администрација. стр. 412. 
  7. 7,0 7,1 Марковић, Александар (2015). „Видовдански Устав из 1921. године и правни транспланти” (PDF). Фондација Алан Вотсон. Приступљено 5. 5. 2020. 
  8. ^ Ljubodrag Dimić, Srpski kulturni klub i preuređenje jugoslovenske države Архивирано на сајту Wayback Machine (30. август 2014), Приступљено 25. 4. 2013.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди