Видосава Ковачевић

српски сликар

Видосава Ковачевић (Београд, 15. мај 1889 — Београд, 11. септембар 1913), била је српска сликарка, једна од првих српских сликарки које су се школовале у Паризу. Припадала је кругу стваралаца са почетка 20. века, окупљених око Уметничко-занатске школе и професора Ристе и Бете Вукановић, као и Марка Мурата. Стварала је у кратком периоду, од 1905. до 1913. године, током ког је прешла пут од реализма до импресионизма. Захваљујући интензивном колориту и енергичном сликарском гесту, у последњим радовима њено сликарство се приближава експресионизму.[1]

Видосава Ковачевић
Vidosava-Kovačević.jpg
Лични подаци
Пуно имеВидосава Ковачевић
Датум рођења(1889-05-15)15. мај 1889.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти11. септембар 1913.(1913-09-11) (24 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
Уметнички рад
Правацреализам, импресионизам
Утицаји одРиста Вукановић
Бета Вукановић
Марко Мурат
Коста Миличевић

БиографијаУреди

Видосава Ковачевић рођена је 1889. године у угледној београдској породици.[1] Њени родитељи били су српски историчар и политичар Љубомир Ковачевић и његова жена Драгиња Драга.[2] Имали су шесторо деце. Сина Владету, који је 1912. године погинуо у Кумановској бици и пет ћерки, од којих је једна била Милица Ракић, супруга песника Милана Ракића, тадашњег конзула у Приштини.[3] Сву њихову децу крстио је Стојан Новаковић, тадашњи председник Српске академије науке и један од најзнаменитијих српских интелектуалаца.[4]

Школовање је започела 1895. године у Варошкој основној школи[5] а затим завршила Девојачку школу (1899—1905), где јој је наставник цртања био сликар Риста Вукановић. На његову сугестију 1903. похађала је часове цртања, а уметничко образовање започела 1905. године на Уметничко-занатској школи у Београду.[2]

Студије уметностиУреди

У Уметничко-занатској школи Видосави су предавали водећи српски сликари тога времена, Марко Мурат, Риста и Бета Вукановић, Драгутин Инкиостри и Ђорђе Јовановић. Завршила је општи курс (1905—1906), специјални курс сликарства (1906—1909), курс за учитеље цртања и лепог писања (1909—1910) и стекла највише уметничко образовање у ондашњој Србији. Летње распусте (1909—1911) проводила је код сестре Милице у Приштини. У Београду је сликала у природи, понекад са групом уметника окупљених око Косте Миличевића, а најчешће са Аном Маринковић, са којом је студирала. У фебруару 1912. године отишла је у Париз да настави школовање. Неколико месеци похађала је приватну школу Роси и Академију Жилијен, а у септембру 1912. године конкурисала у Школи лепих уметности. На пријемном испиту била је осма од 120 кандидата и једина међу примљеним кандидатима са јужнословенских простора.

Изненадна смртУреди

У новембру 1912. године вратила се у Београд због погибије брата Владете Ковачевића. На путу се разболела од грипа који је добила у Гаторију на француско-шпанској граници, где је провела лето. Отишла је у Ницу на опоравак, али се вратила у Београд и умрла од галопирајуће туберкулозе,[2] убрзо пошто је иста болест однела и њену сестру Јелу.[4]

Сликарски радУреди

 
Глава девојчице (уље на платну, 1912) је најпознатије дело из сликарског опуса Видосаве Ковачевић. Чувени српски историчар уметности и ликовни критичар Лазар Трифуновић ову слику Видосаве Ковачевић сматра ремек делом своје епохе[6]

Видосава Ковачевић једна је од првих српских сликара који су се школовали у Паризу. Њен сликарски развој кретао се од школских поука у стилу академизма, преко сецесијске стилизације, рада у пленеру, својственог импресионистима, до фазе експресивног колорита и снажног потеза.[2] Припадала је првој генерацији српских ликовних уметника која је успела да у потпуности превазиђе конзервативни академизам 19. века и без проблема кореспондира са најсавременијим тенденцијама европске културе. Еминентни српски историчар уметности и ликовни критичар Лазар Трифуновић за Видосаву је рекао да је „један од најлепших талената српске модерне”.[4]

Прва фазаУреди

Стручно образовање Видосава је започела 1905. године на Уметничко-занатској школи у Београду. Тој фази школовања припадају цртежи, акварели, уља на платну и везови настали у периоду између 1905. и 1910. године. На делима насталим током школовања се препознаје наставни програм школе и велики утицај професора — минхенских ђака и првих српских модерниста,[2] Ристе и Бете Вукановић и Марка Мурата. Ови радови сведоче о цртачком сазревању и постепеном прелазу са традиционалног ликовног језика на модернија и слободнија решења.[7] Радови из тог периода одликују се сигурним цртежом, студиозношћу, изузетним смислом за композицију и добро савладаном анатомијом. Показала је и изузетан смисао за вајарство, али је портретно сликарство остало доминантан жанр до краја њеног живота. Ликове је постављала на тамну позадину, бавећи се искључиво реалистичном обрадом светлог лица. Јасном и детаљном обрадом физиономије остајала је у оквиру поука академизма.[2]

Друга фазаУреди

Дела насликана у Београду, непосредно након завршетка школовања и она које је сликала током боравка у Паризу припадају другој фази стваралаштва. У овом периоду, који је трајао свега две године (1911—1912) трагала је за личним ликовним изразом. Под утицајем Косте Миличевића ослобађала је потез, уносила богатији колорит и расветљавала палету. Посебну пажњу поклањала је психологији личности, карактерологији покрета, емоционалности и душевном стању.[2] На њима се може уочити осамостаљење сликарског језика младе уметнице и издвајање потеза као основног носиоца сликарског израза. У овом периоду Видосава Ковачевић достиже врхунац свог ликовног језика и стила, те се дела из ове фазе могу сматрати највреднијим достигнућима њеног опуса. Међу њима су најзначајнија: Студија за портрет, Банаћанин, Предео са мостом, Плажа и Глава девојчице.[7]

ИзложбеУреди

Видосава Ковачевић излагала је на годишњим изложбама Уметничко-занатске школе у Београду, организованим у периоду од 1908. до 1911. године. За живота није имала самосталну изложбу. Њена дела су приказана у оквиру Прве изложбе радова Удружења ратних сликара и вајара 1912—1918, 1940. године у Београду.

У изложбе посвећене српском сликарству прве половине 20. века и женама у српском сликарству укључена је тек 70-их година 20. века. Изложбе су организоване у Београду, Москви и широм тадашње Социјалистичке Републике Србије.

Године 2007. њена дела изложена су у оквиру изложбе „Импресионизам у Србији”, у Галерији савремених ликовних уметности у Нишу, заједно са делима још петнаест најистакнутијих сликара, представника овог правца у српском сликарству.[8]

Ретроспективне изложбе:

Ревалоризација стваралаштва Видосаве КовачевићУреди

 
Циганка, 1910.

Видисава Ковачевић умрла је веома млада, са 24 године, када је њен сликарски рад био тек у узлету. Због тога није успела да се позиционира међу српсим сликарима. Велики број радова изгубљен је у Првом светском рату, а неке од најбољих однела је у Париз,[2] тако да је готово пала у заборав. Кључну улогу у ревалоризацији њеног стваралаштва одиграо је Павле Бељански, српски дипломата и чувени колекционар. Знајући за његову колекционарску страст, Милица Ракић му је показала слике своје рано преминуле сестре, а он је, истанчаним осећајем, открио у њима уметницу специфичних вредности, заслужну да уђе у његову антологију. Формирајући своју колекцију и отварајући је за јавност, Павле Бељански је у борби за боље и исправније вредновање националне уметности двадесетог века увео једну до тада готово непознату сликарку, Видосаву Ковачевић.[7]

Сликарски опус Видосаве КовачевићУреди

Дела Видосаве Ковачевић данас се чувају у Спомен-збирци Павла Бељанског, Галерији Матице српске у Новом Саду, Уметничка галерија „Надежда Петровић” у Чачку, Народни музеј у Ваљеву, Народни музеј у Београду и Музеј града Београда и њена породица.[1]

Најзначајнија делаУреди

  • Фриз пауна (1907/8, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Фриз лабудова (1907/8, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Фриз фазана (1907/8, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Двор у Топчидеру (1908, Музеј града Београда)
  • Портрет Оливере Ковачевић (1908, приватна својина)
  • Глава девојке (1909, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Женски портрет (1909, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Студија старице (1910, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Ковачи (1910, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Девојка у ентеријеру (1910, Музеј града Београда)
  • Портрет сељака са шајкачом (1910, Музеј града Београда)
  • Девојчица у плавом — Мирзача (1910, Музеј града Београда)
  • Портрет циганке (1910, Музеј града Београда)
  • Муслиманка у врту (1910, Музеј града Београда)
  • Портрет дечака (1910, Народни музеј у Београду)
  • Млада жена с црним велом (1910, Народни музеј у Београду)
  • Портрет старице у црном (1910, Народни музеј у Београду)
  • Портрет младе жене у плавом (1910, Народни музеј у Београду)
  • Портрет Томе Гаваза (1910, приватна својина)
  • Старица (1910, приватна својина)
  • Мртва природа (1911, Народни музеј у Београду)
  • Топчидер (1911, Музеј града Београда)
  • Банаћанин (1911, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Кровови (1911, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Пејзаж (1911, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Портрет жене са шеширом — Аутопортрет (1910, Уметничка галерија „Надежда Петровић”)
  • Портрет девојке (1911, Уметничка галерија „Надежда Петровић”)
  • Портрет дечака (1911, Уметничка галерија „Надежда Петровић”)
  • Портрет старца (1911, Народни музеј у Ваљеву)
  • Портрет Милана Ракића (1911, Галерија Матице српске)
  • Глава девојчице (1912, Спомен-збирка Павла Бељанског)
  • Плажа (1912, Народни музеј у Београду)
  • Предео са мостом (1912, Народни музеј у Београду)

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г „Slike Vidosave Kovačević (1889 - 1913)”. Arte. Arte Media d.o.o. 10. 5. 2011. Приступљено 23. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. Приступљено 23. 11. 2019. 
  3. ^ „istorija koju niste ucili u školi - svi su plakali osim oca”. Wannabe magazine. Приступљено 23. 11. 2019. 
  4. ^ а б в Lazović, M. (9. 10. 2000). „Najlepši talenat srpske moderne”. GLAS JAVNOSTI. Приступљено 23. 11. 2019. 
  5. ^ „Najstarija škola u Beogradu i Srbiji”. Beogard - Blog za odbranu Beograda od zaborava i nekulture. 21. 9. 2016. Архивирано из оригинала на датум 10. 08. 2019. Приступљено 23. 11. 2019. 
  6. ^ Savić, Predrag. „Tragična sudbina velike srpske slikarke”. IN4S. Приступљено 23. 11. 2019. 
  7. ^ а б в „Vidosava Kovačević”. Zvanična prezentacija. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog. Архивирано из оригинала на датум 01. 12. 2019. Приступљено 23. 11. 2019. 
  8. ^ „Impresionizam u Srbiji”. b92. 14. 8. 2007. Приступљено 23. 11. 2019. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди