Википедија:Сјајни чланци/Октобар
Изабране годишњице за октобар
уреди
ИЧ-Степа Степановић
Степан Степановић Степа (Кумодраж код Београда, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.
У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе (фелдмаршала). Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву. У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
→ {{ИЧ-Степа Степановић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Михајло Пупин
Михајло Идворски Пупин (9. октобар 1854 — 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД.
Рођен је у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, додао је свом презимену и реч „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor). Пупин је током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.
→ {{ИЧ-Михајло Пупин}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Версајски дворац
Версајски дворац (франц. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је код града Версаја, југозападно од Париза. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715—1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.
Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја XIII, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја XIV: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Унутар зидина Версаја може стати око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. Површина дворца је 67.000 m2, а у њему се налази око 2.000 уметничко-историјских предмета. Парк дворца Версаја простире се на 815 хектара (8000 пре револуције), од чега су 93 хектара вртови. Он обухвата више објеката и локација као што су велики и мали Тријанон, краљичино село, велики и мали канал, менажерија, оранжерија и Швајцарско језеро.
→ {{ИЧ-Версајски дворац}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јован Цвијић
.jpg)
Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) био је српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.
Цвијић је почео да се бави науком још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану. Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.
Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.
→ {{ИЧ-Јован Цвијић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Ниш
Ниш је највећи град у југоисточној Србији и седиште Нишавског управног округа. На подручју Града Ниша је, према попису из 2011, живело 260.237 становника, док је у самом насељеном месту живело 183.164 становника, па је тако по броју становника Ниш трећи град по величини у Србији. Налази се 237 километара југоисточно од Београда на реци Нишави, недалеко од њеног ушћа у Јужну Мораву. Град Ниш заузима површину од око 596,73 km2, укључујући Нишку Бању и 68 приградских насеља. Град Ниш је од 2004. административно подељен на пет градских општина: Медијана, Палилула, Пантелеј, Црвени Крст и Нишка Бања. Саобраћајна инфраструктура на територији Ниша га чини раскрсницом копненог и ваздушног саобраћаја Балкана.
Ниш је био административни, војни и трговински центар различитих држава и царстава. На простору данашњег Ниша, у античком граду Наису рођени су римски цареви Константин Велики и Констанције III. Географски положај Ниша учинио га је стратешки важним и тиме примамљивим градом за многе освајаче. Током историје, територијом на којој се данашњи град налази прошли су Дарданци, Трачани, Илири, Келти, Римљани, Хуни, Авари, а затим и Византинци, Срби, Бугари и Османлије. У више наврата град су заузимали Мађари и Аустријанци. Од Турака је ослобођен 1878. године и од тада се поново налази у саставу Србије, с кратким прекидима у току окупације током Првог и Другог светског рата. Утицај различитих култура примећује се у наслеђу града, пре свега у његовој архитектонској разноврсности.
→ {{ИЧ-Ниш}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Авион Рафал
Рафал (франц. Rafale) француски је вишенаменски двомоторни борбени авион. Развио га је и производи Марсел Дасо, заједно са својим традиционалним кооперантима. Концепцијски, овај авион се заснива на аеродинамичкој шеми делта крила, блиско спрегнутог са канаром (франц. canard).
Рафал треба да буде ослонац француског националног ваздухопловства и ратне морнарице, као и иностраних традиционалних корисника борбених авиона Марсел Дасо, за дејства са копна и мора, у периоду до 2040. године. Намењен је да равноправно извршава задатке противваздухопловне одбране, премоћи у ваздушном простору и дејства ваздух-земља и ваздух-море. За разлику од шведског Грипена, Рафал је потпуно национални програм. Француска одлука о програму Рафала је била заснована на интересу да самостално интегришу своје нове технологије у напредни авион, који ће им у наредном периоду заменити постојеће Мираж F-1, Супер Етандар, Мираж 2000, F-8 Крусејдер и SEPECAT Јагуар.
Програм је почео са интеграцијом нових технологија у експериментални авион, тзв. демонстратор нових технологија (ACX). Из њега је произашао прототипски развој и серијска производња авиона Рафал, у више варијанти. Рафал је уведен у оперативну употребу у Француској, а увођење у оперативну употребу озбиљно разматрају и Бразил, Индија, Грчка, Швајцарска, Либија, Уједињени Арапски Емирати, Кувајт и Катар.
→ {{ИЧ-Авион Рафал}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Географија Хрватске
Хрватска се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Хрватске заузима 56.594 km2, a поред тога око 32.068 km2 на мору. Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора. Мали део територије око града Дубровника Хрватске је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.
Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2.197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1.778 km (рачунајући острва 6.176 km).
Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску. Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена конитинентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију.
→ {{ИЧ-Географија Хрватске}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Мркоњић Град
Мркоњић Град је градско насеље и сједиште истоимене општине у западном дијелу Републике Српске и БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Мркоњић Град укупно је пописано 7.915 лица.
Налази се у географској области Босанска Крајина. Мркоњић Град се граничи са општинама Бања Лука, Кнежево, Језеро, Шипово, Гламоч и Рибник. Подручје општине обухвата 68.455 хектара површине и лежи на просјечно 591 метар надморске висине. У данашње вријеме овдје живи око 21.000 становника, међу којима Срби чине потпуну већину.
Основна одлика конфигурације терена општине је наглашена рељефност, јер највећи дио припада брдско-планинском простору. Наиме, Мркоњић Град је са свих страна окружен планинама: Лисина, Димитор, Чемерница, Мањача и Овчара. Заступљена је умјерено континентална клима, а просјечна годишња температура износи 9°C. Саобраћајну мрежу чине магистралне и регионалне саобраћајнице, које допуњује мрежа локалних путева.
Оно што се веже за ову општину је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. када је СР Босна и Херцеговина проглашена републиком Срба, Хрвата и Муслимана. Тај датум се у појединим дијеловима Федерације БиХ обиљежава као Дан државности.
Привредно, ово је крај рудних налазишта гвожђа и бакра, развијеног занатства, богатих шумских површина итд.
→ {{ИЧ-Мркоњић Град}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Оџаци
Оџаци су градско насеље у Србији, средиште и административни центар истоимене општине, коју поред Оџака чине још осам насеља. Град се налази у Западнобачком округу, на западу Војводине, у Панонској равници. Оџаци су највеће насеље у општини по површини и броју становника. Према попису становништва из 2011. године град има 9021 становника. Већинско становништво чине Срби. У односу на попис из 2002. године број становника је у паду.
Име Оџаци је множина речи „оџак“, која је у српски језик дошла из турског језика (у српском језику се као алтернатива употребљава и реч димњак). У турској војној терминологији, реч означава војну посаду. Поред ове теорије постоји и теорија да су Оџаци добили име по босанском месту Оџак или по томе што су оџаци вирили из земуница и могли су се видети издалека.
1389. године село је евидентирано у земљишним књигама као Оdos или Hodos. Оџаци се први пут помињу 1389. у земљишним књигама као Odos или Hodos. Касније 1522. године село се помиње као Kéménd. Оџаци се 1579. године помињу и под турским именом Tatar Ocak. Забележено је да су тада имали двадесет и осам домова, од чега дванаест муслиманских. Оџаци су дуго времена били центар кудеље, због чега су добили назив Hаnfhausen, Кућа конопље. Због бројних колонизација које су се десиле на простору данашњег града, Оџаци имају утицај разних култура. Данас Оџаци више нису велики индустријски центар. Град је данас домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних и спортских манифестација.
→ {{ИЧ-Оџаци}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Велики Новгород
Велики Новгород (рус. Великий Новгород, до 1999. само Новгород) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у централним деловима Новгородске области чији је уједно и административни центар, на обалама реке Волхов (отоке језера Иљмењ). Градска територија обухвата површину од 90,08 км², а на том подручју је према проценама националне статистичке службе Русије за 2014. живео 219.971 становник, или око трећина од укупне популације Новгородске области. Према броју становника Новгород се налази на 90. месту у Русији.
Подручје око града Новгорода се сматра једним од језгара првобитне руске државе, а оснивачем града сматра се варјашки војсковођа Рјурик, зачетник династије Рјуриковича (још 862. године). Новгород се већ 859. године, у Софијском летопису, спомиње као центар Новгородске земље. Средњовековна Новгородска република која је на врхунцу своје моћи обухватала готово целокупно подручје данашње северозападне Русије сматра се првом демократском словенском земљом којом је управљало изабрано веће. Током целог средњег века град Новгород је био један од најважнијих културних и политичких центара руских земаља. Све до 1478. био је познат под именом Господин Велики Новгород. Од 1944. и оснивања Новгородске области, град Новгород је уједно и њен административни центар. Године 2009. градске власти су службено обележиле 1150. годишњицу од оснивања града.
Историјски споменици Новгорода и околине који се налазе у самом средишту града на подручју Новгородског кремља од 1992. године налазе се на Унесковој листи светске баштине. Од октобра 2008. носи једно од најважнијих руских признања, титулу Града војничке славе.
→ {{ИЧ-Велики Новгород}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Хилари Клинтон
Хилари Дајана Родам Клинтон (енгл. Hillary Diane Rodham Clinton, IPA: /ˈhɪ.lə.ɹi daɪ.ˈæn ˈrɒ.dəm ˈklɪn.tən/; Чикаго, 26. октобар 1947) америчка је политичарка. Функцију 67. државне секретарке САД обављала је 2009—2013, сенаторка САД из Њујорка била је 2001—2009, прва дама САД за време мандата Била Клинтона 1993—2001, те прва дама Арканзаса 1979—1981. и 1983—1992. године.
Успешно се бавила адвокатуром. Као прва дама Арканзаса (1979—1981, 1983—1992), водила је радну групу за реформу јавног школства Арканзаса. У улози прве даме Клинтонова се залагала за усвајање неуспешне иницијативе План Клинтонине здравствене заштите из 1993. На Конференцији УН за жене 1995. у Пекингу, Клинтонова је у тада контроверзном и утицајном говору изјавила да су „људска права женска права и женска права људска права”. У браку је 1998. пребродила скандал с Моником Левински. Клинтонова је 2000. изабрана као прва жена на функцију сенатора савезне државе Њујорк. Након Напада на СТЦ, подржала је Рат у Авганистану. Гласала је против Бушевих пореских олакшица. На место сенаторке поново је изабрана 2006. године. На изборима 2008. страначку (демократску) номинацију изгубила је од Барака Обаме.
Као државна секретарка у Обаминој администрацији 2009—2013. године, Клинтонова је реаговала на стање везано за Арапско пролеће, при чему се залагала за војну интервенцију НАТО-а у Либији. Помогла је у организовању дипломатске изолације и међународног санкцијског режима против Ирана. Напушта Обамину администрацију на крају његовог првог мандата, пише своју пету књигу и почиње да држи плаћене говоре пре објављивања своје друге председничке кандидатуре, сада за изборе 2016. Постала је први женски кандидат номинован за председника од стране велике америчке партије.
→ {{ИЧ-Хилари Клинтон}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Нишка Бања
Нишка Бања је градско насеље у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према првим резултатима пописа из 2011. у бањи је живело 4.108 становника, према попису из 2002. 4.437 становника, а према попису из 1991. 4.179 становника. Спада у II групу најразвијенијих бања Србије заједно са Ковиљачом, Буковичком Бањом и Матарушком Бањом, којe појединачно гледано остварују преко 100.000 ноћења годишње.
Природни лековити фактори у Нишкој Бањи су блага, умерено-континентална клима, термоминералне воде, природно минерално блато и лековити гасови. Лековите воде, које извиру са пет извора („Главно врело”, „Сува бања”, „Школска чесма”, „Бањица” и „Пасјача”), припадају групи земноалкалних хомеотерми (36—38 °C), благо минерализованих, слабо радиоактивних са капацитетом од 56 литара у секунди.
Нишка Бања се налази на југоистоку Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или Нишавско-маричке магистрале), удаљена 10 km од Ниша и 250 km од Београда. Лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва. Површина простора на коме је смештена Нишка Бања износи 6,43 км2. Бањска инфраструктура размештена је на широкој и благо нагнутој тераси (насталој током геолошке прошлости, акумулацијом бигра и радом флувијалног и денудационог процеса) у подножју кречњачког брега Коритњака који се доста стрмо уздиже изнад Нишке Бање.
→ {{ИЧ-Нишка Бања}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јохан Себастијан Бах
Јохан Себастијан Бах (нем. Johann Sebastian Bach; Ајзенах, 21. март 1685 — Лајпциг, 28. јул 1750) био је немачки композитор, оргуљаш и чембалиста из доба барока, широко признат као један од највећих композитора и стубова универзалне културе. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.
Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче. За живота је био познат као оргуљаш и чембалиста, док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15—17. века који је стварао музику за пригоде на двору, у цркви или у граду. Са 17 година свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору и био помоћник кантора. Касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљама и чембалу, и као музички импровизатор.
Јохан Себастијан Бах је један од најзначајнијих представника универзалног хуманизма у уметности. Творац је великог броја музичких облика који карактеришу барок као раздобље. Бавио се свим жанровима музике осим опере. Дубоко религиозан и конзервативан, у свом делу је сјединио музичке традиције протестантских хорова са традицијама јужне немачке, италијанске и француске школе. Развио је полифони стил касне ренесансе до савршенства.
→ {{ИЧ-Јохан Себастијан Бах}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)