Отворите главни мени

Википедија:Транскрипција са руског језика

Транскрипција имена из руског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем руског језика сличан је оном српског, а српска и руска језичка култура у међусобним су везама практично од свог настанка. Не само што је руски језик непосредни извор за стварна руска имена, него и посредник у уобличавању имена са историјског простора некадашње Русије и Совјетског Савеза, посебно Украјине и Белорусије (о томе в. овде).

ОсобеностиУреди

Начелно узето, српско уобличавање руских имена не полази од фонолошке транскрипције, од гласовне структуре имена у данашњем руском изговору, него од једног старијег стања руског језика, одраженог у писму и правопису, који је у великој мери конзервативан и историјски. У том правопису огледа се старији лик речи, који често представља исходни праруски облик, који важи и за два друга источнословенска језика — украјински и белоруски. Дакле, српски транскрипт првенствено одговара руском праоблику, као уосталом и руски транскрипт Белград за Београд.

Наравно, ослањање на писмо условљава занемаривање три битне позиционо условљене промене руских гласова. Занемарују се обезвучавање сугласника на крају речи, промене (редукција) самогласника везане за неакцентоване слогове и умекшавање сугласника испред вокала предњег реда (е, и). Од треће одреднице, додуше, име неких одступања, о чему ће даље бити речи. Ове три појаве не уочавају се ни у руском писму, тако да основни поступак није утврђивање изворног изговора и проналажење најближих српских еквивалената, већ пресловљавање руске ћирилице. Тако постоје облици типа Псков, Новгород, Волгоград, Москва, Синељниково, а не на пример Пскоф, Новгарат, Валгаграт, Масква, Сињељњикава, до којих би доводило пуко опонашање изговора.

Захваљујући овом поступку ослоњеном на писмо, у именима се лакше уочава њихова међусобна веза, као и сродни словенски форманти, што би у фонолошки надахнутом писању често било замагљено (нпр. важи однос река Волга – Волгоград, док би се у „Валгаграт“ замаглила и веза с именом Волга и са српском речју тј. формантом град).

Српском наставку -ић из презимена одговара наставак -ич из руског језика, тако да се раније обично подешавао: Лав Николајевић Толстој. Данас се, међутим, као норма задржава наставак -ич: Лав Николајевич Толстој. Српска имена из дијаспоре, пак, писаће се како стварно и гласе: Милорадовић и слично. Није оправдано ни залагање појединих слависта да се щ замењује гласовно ближим шћ уместо нормираним шч. Други облик је већ ушао у обичај, а и више погодује као општија источнословенска замена. Остала слова преносе се без измене, с тим што се обично гласови једначе по звучности: Обрасцов (рус. Образцов), Мерешковски (рус. Мережковский), Витепск (рус. Витебск).

Опис системаУреди

Специфичне графије руске ћирилице преносе се у српски језик делом истоветно, а делом постоје поједине разлике. Транскрипциони систем за имена из руског језика табеларно се може представити на следећи начин:

  • ль, нь — транс. љ, њ (рус. Гоголь, Севастополь, Тюмень — Гогољ, Севастопољ, Тјумењ)
    • изузетно традиционално транс. л, н у примеру Олга (рус. Ольга)
  • ля, лю, ня, ню — транс. ља, љу, ња, њу (рус. Галя, Ваня, Анюта — Гаља, Вања, Ањута)
    • исто лья, лью, нья, нью транс. ља, љу, ња, њу (рус. Ульянов, Ильюшин — Уљанов, Иљушин)
  • ле, ли, не, ни — транс. ле, ли, не, ни (рус. Леонид, Сахалин, Невский — Леонид, Сахалин, Невски)
    • али тамо где је уобичајено транс. ље, љи, ње, њи (види поднаслов испод за објашњење)
    • формант -лев об. транс. -љев (рус. Василев, Яковлев, Королев — Васиљев, Јаковљев, Корољев)
    • формант -нев об. транс. -њев (рус. Брежнев, Конев, Тургенев — Брежњев, Коњев, Тургењев)
    • кад год се може повезати са српским транс. љ, њ (рус. Нижний Новгород — Нижњи Новгород)
    • формант -нин об. транс. -њин (рус. Сусанин, Каренин, Ленин — Сусањин, Карењин, Лењин)
    • формант -(н)енко об. транс. -(њ)енко (рус. Черненко, Иваненко — Черњенко, Ивањенко)
    • и у многим појединачним случајевима транс. љ, њ (рус. Немен, Лермонтов — Њемен, Љермонтов)
    • лье, льи, нье, ньи редовно транс. ље, љи, ње, њи (рус. Ильин, Арсеньев — Иљин, Арсењев)
  • лё, нё — транс. љо, њо (рус. Рублёв, Плетнёв — Рубљов, Плетњов)
    • и кад се пише упрошћено ле, не транс. љо, њо (рус. Рублев, Плетнев — Рубљов, Плетњов)
    • изузетно упрошћено транс. ље, ње (рус. Алёхин/Алехин, Кишинёв/Кишинев — Аљехин, Кишињев)
    • и льё, ньё исто транс. љо, њо (ретки примери типа рус. Ильёв — Иљов)
  • чё, шё, жё, щё — транс. чо, шо, жо, шчо (рус. Лихачёв, Хрущёв — Лихачов, Хрушчов)
    • исто тако и за типолошки слична имена (рус. Лихачов, Хрущов — Лихачов, Хрушчов)
  • я, ю, ё (остало) — транс. ја, ју, јо (рус. Рюрик, Вятка, Семён, Фёдор — Рјурик, Вјатка, Семјон, Фјодор)
    • исто ья, ью, ьё транс. ја, ју, јо (рус. Демьян, Вьюрков, Муравьёв — Демјан, Вјурков, Муравјов)
    • изузетно упрошћено (ь)ё транс. (ј)е (рус. Орёл, Потёмкин, Соловьёв — Орел, Потемкин, Соловјев)
  • е (почетно) — транс. је (рус. Елена, Андреев, Видное — Јелена, Андрејев, Видноје)
    • напомена: почетно е означава позицију на почетку имена и иза самогласника, ь или ъ
    • исто тако ье редовно транс. је (рус. Прокофьев, Шереметьев — Прокофјев, Шереметјев)
  • и (иза ь или ъ, ван л, н) — транс. ји (рус. Захарьин, Аркадьин — Захарјин, Аркадјин)
    • исто иза самогласника у суфиксима додатим основама на ј (рус. Тимофеич — Тимофејич)
    • напомена: да је основа на ј указује чињеница да је Тимофеич настало од Тимофей (Тимофеј)
  • ы, э (често страно) — транс. и, е (рус. Алатырь, Эдуард, Эрих — Алатир, Едуард, Ерих)
    • немачко эй, ей, дт транс. ај, т (рус. Эйзенштейн, Кронштадт — Ајзенштајн, Кронштат)
  • ь, ъ (предвок. ван л, н) — транс. ј (рус. Захарьин, Подъячев — Захарјин, Подјачев)
  • ь, ъ (остало) — транс. (рус. Казань, Матьково, Дьяконов — Казањ, Матково, Дјаконов)
    • форманти -тька, -дька транс. -ћка (рус. Митька, Федька, Витька — Мићка, Фећка, Вићка)
  • дз, дж — транс. дз, џ (рус. Дзержинск, Биробиджан — Дзержинск, Биробиџан)
  • й (полувокал) — транс. ј (рус. Андрей, Байкал — Андреј, Бајкал)
    • у придевским именима -ый, -ий транс. и (рус. Чёрный, Жуковский — Чорни, Жуковски)
    • али непридевско транс. иј (рус. Юрий, Анатолий, Евгений — Јуриј, Анатолиј, Јевгениј(е))
    • за женске особе варијанта -ая транс. а (рус. Чёрная, Жуковская — Чорна, Жуковска)
  • щ — транс. шч (рус. Щедрин, Селищев, Щепкин — Шчедрин, Селишчев, Шчепкин)
  • често се имена прилагођавају (рус. Пётр, Лев, Александр — Петар, Лав, Александар)

Сугласничка мекоћаУреди

Мекоћа руских сугласника, у писму означена танким јером (ь) или графемама я, ю, ё, у српском транскрипту се уочава само у предвокалском положају: Захарјин (Захарьин), Вјатка (Вятка). У осталим позицијама се занемарује, јер је правилно и није могуће означити: Дјатково (Дятьково), Вјазма (Вязьма). Међутим, ако је умекшани сугласник н, л, не постоји препрека да у српском буде њ, љ. Отуда је грешка писати Казан, Тјумен уместо Казањ (Казань), Тјумењ (Тюмень). У изузетним случајевима обележава се и мекоћа испред е, а умекшано т, д постаје ћ, ђ.

Такви случајеви су Рјепин (рус. Репин, укр. Рєпін), Бјелински (Белинский, мада се пише и Белински), Распућин (Распутин), каћуша (катюша), баћушка, Буђони (Будённый), Руђин (Рудин), Волођа (Володя), Феђа (Федя). Ипак ће савремени руски писац бити Распутин, а московски диригент Рудин (горњи изузеци су, дакле, појединачни). Слично је још у прошлом веку нормирано да се суфикси -тька, -дька српском језику редовно прилагођавају као -ћка: Мићка (Митька), Фећка (Федька), а тако и надимак Вићка (Витька), мотивисан именом Витја (Витя).

Што се тиче слогова ле, ли, не, ни, већ је напоменуто да се они у српски транскрибују без измене, тј. према писму: Нева, Јенисеј, Лена, Канин, Смоленск, Великије Луки, Нелидово, Алексеј, Александар, Ботвиник, Глинка, Ленски, Леонид, Леонов, Лилијентал, Литвинов, Вознесенски, Невски, Немирович-Данченко, Нечајев, Никита, Николај, Плеханов, Селишчев. Међутим, усвојени су поједини изузеци од овог правила, па се у српском транскрипту јављају групе ље, љи, ње, њи. Некад се ти примери групишу у типове или категорије, а некад су појединачне природе.

Обично се љ, њ успоставља тамо где се поистовећује са српским љ, њ. Најбројнији су примери са формантом -ев, као у српским презименима Живаљев, Радаљев. Стога се руско -лев, -нев транскрибује као -љев, -њев: Васиљев (Василев), Јаковљев (Яковлев), Коваљевска (Ковалевская), Корољев (Королев), Тупољев (Туполев), Брежњев (Брежнев), Коњев (Конев), Тургењев (Тургенев). Други примери повезивања руских назива са онима из српског језика јесу Нижњи Новгород (као придеви ближњи, средњи), Земљеведеније (часопис, према земља), али и украјинска презимена Васиљенко, Москаљенко, Корољенко (према Bacиљ, Москаљ, корољ – король значи краљ).

Формант -нин у руским презименима доследно се преноси као -њин: Мињин (Минин), Сусањин (Сусанин), Карењин (Каренин), Бакуњин (Бакунин), Лењин (Ленин), Вороњин (Воронин), а тако и Калињинград (Калининград; историјски Кенигзберг) и композитор Рахмањинов (Рахманинов). Ово вероватно, поред изговора, подстиче дисимилациона тежња за избегавањем два блиска н. Можда је због тога обично Черњенко (рус., укр. Черненко), Ивањенко (рус., укр. Иваненко), иако изворно украјински наставак -енко не изазива умекшавање претходног сугласника.

Изузетни су појединачни случајеви у којима се успоставља љ, њ: Оњега (Онего), Дњепар (Денпр), Дњестар (Днестр), Мендељејев (Менделеев), Љермонтов (Лермонтов), Њекрасов (Некрасов), Дењикин (Деникин), Аљехин (Алехин/Алёхин), Кишињев (Кишинёв/Кишинев), Њемен (Немен), што обично решава створени обичај.

Примећује се да умекшавање испред е, и не искоришћава близу меког сугласника или два пута у истој речи. Језички осећај изражава дисимилациони отпор према могућим ликовима Њижњи, Њељидово, Јењисеј, Љењин, Каљињин, Раскољњиков, Јељенкин. Тај отпор такође прихватљивијим (а уз то и правилним, односно изузецима) чини облике типа Северјанин (Северянин) уместо Северјањин, иако је -њин иначе усвојено. Зато се не могу прихватити предлози појединих слависта да се меко л, н редовно преносе као љ, њ. Боље је, дакле, задржати као начело норму да се л, н не мењају испред е, и, али и уз то наведена одступања, јер не треба прекрајати већ усвојени узус.

Руска презименаУреди

Када се изузме постојање тежњи да се руско -ич преноси као -ић, описаних у оквиру особености, остају још неки типови руских имена који имају донекле особен начин прилагоћавања. Руска презимена на -ој (-ой) језичко осећање најчешће не идентификује као придевска, тако да се она мењају као именице: Толстој (Толстой) – Толстоја, Корчној (Корчной) – Корчноја, Кошевој (Кошевой) – Кошевоја. Генитивна непроменљива презимена (нпр. Дурново, Седых) у српском језику постају променљива: Дурново – Дурновоа, Седих – Седиха. Ипак, и једна и друга, као и у српском, уз женска имена остају непроменљива: Олге Кошевој, Олги Кошевој, Олги Седих, Олгом Седих...

Женска презимена се прилагођавају роду и остају променљива: Терешкова (Трешкова) – Терешковој, Карењина (Каренина) – Карењиној, Жуковска (Жуковская) – Жуковске, а тако и женски патроними: Ниловна (Ниловна) – Ниловне – Ниловној. Посебну транскрипцију изискују презимена Трубецкой и Шаховской, која се традиционално преносе као Трубецки и Шаховски, а не Трубецкој, Шаховској (мада се каткад наилази на први).

Двочлана имена с придевом, ако се први део и на основу срспког језичког осећања може идентификовати као придевски, преносе се (у основном, номинативном облику) двојако. С једне стране, прилагођавају се српском облику придева: Царско Село (Царское Село), Криви Рог (Крывой Рог), Московска правда (Московская правда). С друге стране, ради аутентичнијег преношења имена или ако се придев теже доводи у везу са неким српским, транскрибују се граматички неприлагођеним наставцима: Краснаја Пресња (рејон Москве), Красноје Село (град), Великије Луки (град), Рабочиј пут, Рабочеје дело, Новаја жизњ, Новоје времја (листови и часописи). Међутим, у оба случаја се у зависним падежима употребљавају прилагођени облици: до Краснога Села, ка Великим Лукама, у „Рабочој газети“, у „Новој жизњи“, у „Новом времену“ (у последњем примеру и са прилагођеном односно преведеном именицом).

Оваква комбинована употреба изузетно је могућа и према неприлагођеним облицима на -ој: Бољшој театар – гостовање Бољшог театра. Ако се не примени оваква промена, реченица се мора стилизовати тако да назив остане непроменљив, нпр. у листу „Рабочеје дело“ или слично, а не у „Рабочејем делу“. Придевска промена обавезна је и у мушким презименима (или надимцима) на -ый, -ий и женским на -ая, било како да се аутор или преводилац одлучио да их пише у номинативу. Дакле, генитив ће бити Чорног(а), Крупске (према Чёрный, Крупская), било да је у номинативу Чорни, Крупска или Чорниј, Крупскаја (мада је старија норма дозвољавала и ген. Крупскаје).

Руска презимена западноевропског језичког порекла преносе се некад према руској модификацији (нпр. Гиљфердинг за Гильфердинг уместо Хилфердинг), а некад по обједињеном обрасцу (нпр. Херцен за рус. Герцен). Притом дајући предност првом поступку, старија норма је прописивала да се немачки дифтонг ei (транс. ај) у руским именима немачког порекла преноси на руски начин, као еј (нпр. Ејзенштејн за Эйзенштейн уместо Ајзенштајн).

Упркос подршци међу славистима, ниједно овако уобличено име није постало обично, тако да не постоји препрека да се у савременој норми предност дâ обрасцу -(шт)ај(н), који одговара изворном немачком изговору: Рубинштајн (Рубинштейн), Ајзенштајн (Эйзенштейн), Бронштајн (Бронштейн), Штајн (Штейн), Бернштајн (Бернштейн).

ЛитератураУреди

  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: руски”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 216-222. ISBN 978-86-7946-079-0.