Википедија:Транскрипција са турског језика

Транскрипција имена из турског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем турског језика донекле се разликује од српског, што је условило прихватање турцизама у различитим облицима. У најновијем Правопису српског језика Матице српске прилагођавање турских имена није обрађено, тако да је ова страница базирана на вишевековној традицији насталој услед велике изложености српког језика турском.

ОсобеностиУреди

Што се тиче особености, у турском језику постоји полувокал ı, варијабилан глас ğ, као и помућено ü. Проблем полувокала у именима је решен простим преносом хомографним гласом и. Међутим, у речима турског порекла најчешће је прилагођен као фонетски најсличнији глас у,[1] што се види у примерима као што су јастук (yastık), ханума (hanım), асура (hasır). Међутим, постоје и примери као што је башлик (başlık), или крајње прилагођавање склопом гласова ија, слично као у аланском, а у примерима типа ракија (rakı), кадија (kadı), кајсија (kayısı).[2]

Графема ğ у зависности од положаја има више изговора. У позицији иза вокала, а на крају слога, продужује слог. Тако се dağ (планина) изговара као [daː] или име Oğuz као [oːuz]. Испред вокала предњег реда, често се изговара као сонант ј.[1] Међутим, у свим позицијама се транскрибује као г. То одговара турцизмима као што је ага (ağa).

За разлику од истог гласа у другим језицима, који се транскрибује српским и, помућено ü решено је заменом за у, често уз јотовање претходног сугласника. Тако турцизам за сребро гласи ђумуш (gümüş),[3] док с друге стране постоји телевизијска серија Гумуш. Из примера се види да се јотовање не примењује у савременим транскриптима.

Опис системаУреди

Већина гласова преноси се онако како је записана. Крајње ü транскрибује се као и у мушким именима арапског порекла типа Хусни (Hüsnü), Луфти (Lütfü), Рушти (Rüştü), Шукри (Şükrü). Правописни знаци и ознаке за дужину самогласника при транскрипцији се испуштају. Удвојени гласови се преносе без удвајања, као у примерима Дерсадет (Dersaadet) и Абдулах (Abdullah). Изузетак од преноса „глас за глас“ јесу следећи посебни гласови:[4]

  • C — транс. џ (тур. Cebeci, Caferoğlu, Karaca — Џебеџи, Џафероглу, Караџа)
  • Ç — транс. ч (тур. Çavuşoğlu, Çorum, Koçhisar — Чавушоглу, Чорум, Кочхисар)
  • Ğ — транс. г (тур. Oğuz, Karaosmanoğlu, Türkdoğan — Огуз, Караосманоглу, Туркдоган)
  • İ, i — транс. и (тур. İstanbul, İzmir, İnönü — Истанбул, Измир, Инону)
  • I, ı — транс. и (тур. Sıvas, Sadık, Rıfkı — Сивас, Садик, Рифки)
  • J — транс. ж (тур. Jülide, Jale — Жулиде, Жале)
  • Ö — транс. о (тур. Ömer, Karaköy, Özkök — Омер, Каракој, Озкок)
  • Ş — транс. ш (тур. Şahin, Şeküre, Eskişehir — Шахин, Шекуре, Ескишехир)
  • Y — транс. ј (тур. Yudum, Konya, Midye — Јудум, Конија, Мидје)
  • Ü — транс. у (тур. Atatürk, Üsküdar, Süleyman — Ататурк, Ускудар, Сулејман)

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, град на западу Турске звати како Едирне, тако и Једрене.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Chambers, Richard. „Some notes on the Turkish Language and Alphabet”. Turizm. 
  2. ^ Škaljić, Abdulah (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku (PDF). Sarajevo: Svjetlost. 
  3. ^ Речник српског језика. Матица српска. 2007. »ЂУМИШ, -а; ЂУМУШ, -а« 
  4. ^ Предочен је транскрипциони систем који се изучава на Катедри за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду, конкретно Групи за турски језик и књижевност, а у оквиру области Транскрипција, превођење назива и топонима предмета Контрастивна анализа турског и српског језика 3.