Википедија:Уживо/Викиманија 2021.

Филипово виђење уреди

После две године паузе, Викиманија се поново десила! Чини ми се да није потребно наглашавати да је пандемија узроковала општу конфузију у 2020. години и да је то главни разлог зашто није одржана Викиманија те године, што уживо, што онлајн. Мени је посебно жао, јер би ми то био први пут да одем на Тајланд, дестинацију коју сам годинама прижељкивао. Међутим, та конфузија од прошле године није смела да се понови и ове, и видевши какви су глобални трендови око путовања и епидемиолошких ситуација широм развијених и неразвијених земаља, Задужбина Викимедија и организациони тим Викиманије су одлучили да је дефинитивно најбезбедније и најсигурније одржати конференцију ове године онлајн. И ово је до сада био највећи онлајн догађај у свету Викимедије, одржан силом (не)прилика, али ипак одржан, и то, могло би се рећи, прилично успешно.

И ове године сам присуствовао конференцији пре свега као посматрач, иако сам имао излагање у једној сесији. Но, традиција коју сам установио још давне 2006. године, а то је да дајем извештај целој заједници око мог искуства са конкретне Викиманије, неће изостати ни овог пута, премда нисам присуствовао конференцији ни као представник Викимедије Србије, ни као представник корисничке групе "Википедија и образовање", већ искључиво у свом "цивилном" капацитету. Приметићете да, за разлику од претходних догађаја, извештај са ове Викиманије доста касни у односу на време одржавања исте, што се може оправдати недостатком времена у мом животу, али и недостатком притисака да се извештај комплетира у одређено време. Стога, користим хладне дане током свог одмора на грчком приморју крајем септембра (дакле више од месец дана након догађаја) да искуцам овај извештај, и још хладније дане у Београду почетком новембра (дакле скоро три месеца након догађаја) да га довршим. Иако он следи доста након саме конференције, будите без бриге, јер сам водио темељне белешке код сваке сесије којој сам присуствовао.

За разлику од претходних година, или боље речено претходних извештаја, моје опште закључке, запажања, замерке и забележбе са саме конференције ћу представити на самом почетку, а тек онда описе конкретних сесија. Па да кренемо:

  • За организацију саме конференције коришћена је платформа (сајт, апликација) "Ремо". То је само један у низу сада нашироко доступних софтвера за виртуелне конференције и удаљено присуство, а циљ тих платформи је да омогуће што је могуће вернији доживљај присуства на конференцији: то подразумева да постоје виртуелне зграде, спратови, просторије и столови, који служе за логичко и физичко раздвајање формалних и неформалних активности конференције. Формалне активности представљају пленарне сесије (које су у овом случају углавном биле у згради 1), као и остале паралелне сесије (које су се дешавале у неколико других зграда), док неформалне активности представљају или организоване тематске столове (са јааако великим бројем столова) или необележене столове за ад хок конверзације (свако је могао да заподене аудио-видео конверзацију са човеком или људима који су присутни за истим столом). Свака сесија је за присутне имала могућност четовања, где су људи вршили конверзацију са презентерима или осталим присутнима, а где су могли и да постављају питања за релевантне особе. Свакако, 6 зграда са по 10 спратова пружало је довољно могућности за мингловање, али и самовање.
  • За потребе презентовања је, пак, коришћена друга платформа: Стримјард. Механизам већине сесија је био следећи: презентери су или снимили унапред своје презентације или су презентовали уживо, и све је то било миксовано преко Стримјард платформе, која је прилично згодна за стримовање у конференцијским условима. Међутим, тај стрим са Стримјарда се преносио на Јутјуб и људи су били у могућности да прате целу конференцију преко Јутјуб стриминга, уколико су желели да буду пасивни посматрачи, тј. без могућности интеракције. А онда је Ремо преузимао стрим са Јутјуба и приказивао га у оквиру своје платформе, где су људи имали могућности интеракције. Све у свему, овај ланац Стримјард - Јутјуб - Ремо утицао је на то да постоје одређене техничке сметње код праћења самих сесија, будући да је могло да буде прилично финог кашњења између оригиналног стрима на Стримјарду и финалног стрима на Ремоу. Некада је Ремо чак и "вртео", тј. учитавао стрим неко време, па га тек онда приказао, што може бити последица лоше конкције самог учесника, али и технолошких лимита само Ремоа. Једна сесија је ишла директно преко Ремоа, тј. без коришћења Стримјарда и она је била најбољег квалитета, ваљда због избегавања толико индирекције, а такође је пружала могућност да људи звуком и сликом дођу "на сцену". Углавно, није све било глатко, али није било ни страшно.
  • Поред ове две платформе, коришћен је и Етерпад, као и сваке године, за вођење белешки, постављање питања из публике (а и одговора) и сл. Добра ствар је што су припремили шаблон за сваку сесију, тако да је свака сесија имала придружен независни Етерпад документ, али нису сви линкови били претпопулисани тим шаблоном у старту. Но, још једна добра ствар је што је већина сесија имала бар једну особу која је била предодређена за хватање белешки, тако да је писана документација након самог догађаја била једна од најбољих до сада.
  • Моја главна замерка око организације је тајминг. Иако су планирали да учине програм доступним у великом броју временских зона, нереално је било очекивати да ће свакоме цео програм бити доступан. Нама Европљанима је распоред можда и највише био прилагођен, јер није било сесија које су биле у сред ноћи (најкасније што је било је било око поноћи). Американци и Аустралазијати су имали мало више проблема у сналажењу са временима, али шта да се ради. Моја већа замерка се тиче организације сесија, односно тајминга између самих сесија. Наиме, код офлајн догађаја увек се оставља петнаестак минута између блока сесија како би људи протеглили ноге, преселили се из просторије у просторију (које често умеју да буду прилично удаљене, посебно ако се Викиманија одржава на кампусу неког универзитета или на различитим спратовима неког хотела) и направили ментално-физичку паузу од активности. На овом догађају то није био случај, и осим краћих, ретких и нерегуларних пауза, није било начина да се човек одмори, што ментално што физички између два блока сесија. Ово је посебно наглашено узевши у обзир седење за истим рачунаром, непостојање осталих људи за опуштене конверзације и количину информација којима смо били изложени. Није помагала ни чињеница да, за разлику од офлајн конференције, где обично има малог закашњења са започињањем сесија и где се обично прво процени спремност просторије за почетак, овде није било ничег таквог, већ су сесије стартовале тачно у планирано време, па је свако кашњење узроковало пропуштање уводних изглагања и почетних слајдова. Технички проблеми које сам горе навео такође су одмогли у томе, тако да сам већину почетака презентација заправо пропустио. Такође, уместо три дана са садржајем, ове године је било четири пуна дана, која су некад трајала и по 10 сати. Све у свему, након Викиманије сам изашао врло исцрпљен, пре свега ментално, од количине информација и интензивне концентрисаности, док су физичке последице дуготрајног седења прича своје врсте.
  • Идеја Ремоа као платформе је да се симулира, поред самих сесија, и доживљај офлајн догађаја, односно тај фактор мингловања. Међутим, све је евидентније да то није могуће верно реплицирати у онлајн окружењу. Када је догађај уживо, људи који се од раније познају се просто насумично срећу у хотелу, испред просторија где се одржава конференција, у разним ходницима, а свакако имају могућност да уговоре виђање на пићу, увече у ресторану, у некој просторији која им је доступна итд. Упознавање нових људи је далеко комплексније, јер у онлајн окружењу није ни изблиза лако налетети на твог познаника који прича са твојим непознаником, па се ноншалантно убацити у разговор и упознати нове људе. Такође, присуство на удаљеној локацији од куће чини да се људи осећају и физички и ментално удаљени од свог "стварног живота" и имају могућност да се тих неколико дана предају целом доживљају Викиманије. Међутим, када причамо о оваквом догађају на интернету, коме присуствујемо из сопствених домова, јасно је да ће "стварни живот" неминовно бити испреплетан са доживљајем Викиманије, што далеко смањује ниво инволвираности на маргинама догађаја. Ја сам за потребе Викиманије узео само један слободан дан на послу (понедељак, а чак сам и тада морао да током неких сесија ускачем на састанке), док рецимо у уторак нисам узео, јер је Викиманија била након 3 поподне, па је било лако уклопити је са послом. То само говори у прилог чињеници да нисам искористио ништа од предвиђеног времена за "нетворкинг" на Ремоу, јер сам имао гомилу битнијих ствари у свом животу, који први пут није паузиран због Викиманије. Што се тиче интеракција између сесија, и тога сам имао у ограниченим количинама — јесам се сусрео у неколико наврата са вики-пријатељима, али је то било кратко, несадржајно и симболично. Другим речима, симулација догађаја уживо је можда за некога и била ефективна, али мени то просто није пило воду и радије сам желео да у паузама протеглим ноге, изађем на ваздух, завршим нешто приватно или пустим мозак на испашу, него да додатно интерагујем са људима.
  • Присуство људи на оваквој конференцији је требало да буде драстично другачије од присуства на класичној конференцији. Наиме, коначно није постојао лимит у броју људи за присуство (осим можда неког теоријског техничког лимита, али он никад није спомињан као нешто ограничавајуће) и свако ко се на време регистровао (бесплатно, је ли), могао је да присуствује. И организатори су се на почетку конференције хвалили тиме да је ово једна од највећих Викиманија до сада, јер је било преко 4 хиљаде регистрованих људи. Међутим, број регистрованих људи и људи који су ефективно учествовали у конференцији (било као пасивни посматрачи или активни учесници у дискусији) био је вишеструко мањи. На Ремоу за сваку сесију постоји бројач присутних људи и тај број је само код пленарних сесија прелазио 300, а код стандарадних сесија је умео да буде и омањи двоцифрени број. Ове бројке су заправо скромније од већине офлајн Викиманија, са битном разликом што је сада, по први пут (ако се не варам), свака сесија стримована и самим тим доступна непосредно након завршетка догађаја. Људи су дакле могли да прате Викиманију било преко Ремоа, било преко Јутјуба, али су бројке на Јутјубу биле још скромније него на Ремоу. Ја сам знао да ће Викиманија продуковати огромну количину садржаја и да неће бити шансе да ја ишта одслушам/одгледам након саме конференције, па сам дао све од себе да пратим Викиманију у реалном времену, као што бих то радио да је Викиманија уживо. Прилично сам сигуран да већина људи слично нема жељу да пролази кроз све те силне видео клипове на Јутјубу, месецима или годинама након одржавања конференције, осим можда у случају да некога нешто конкретно и специфично интересује, тако да сам помало разочаран малим бројем посетилаца. Можда је и разноликост у временским зонама партиципаната утицала да посећивање буде неравномерно, али свакако сам очекивао веће бројке. Још један фактор је био тај да, управо зато што људи нису физички на једном месту, могли су да "упадну" на Викиманију кад год им се прохте (кад имају времена, кад их нешто посебно интересује, или кад треба да презентују), па је вероватно и то утицало на смањено присуство у односу на ситуацију када је неко физички ван своје земље, па пропуштање конференције ствара неку врсту ФОМО ефекта (Fear Of Missing Out).
  • Формати сесија су били, због природе реализације конференције, најскромнији до сада — практично су постојале само пленарне сесије (или рафалне наснимљене мини-презентације или монтирани "видео прилози" или живе панел дискусије) и регуларне сесије (претходно снимљене презентације или презентације уживо), док су остали формати попут радионица, дискусионих група и сл. недостајале, вероватно због веће компликације у организовању истих. То је све имало утицај да доживим ову Викиманију као монотонију, мање разноврсну у смислу формата и мање инклузивну у смислу партиципације слушалаца — због начина на који је све постављено (Стримјард, па Јутјуб, па тек онда Ремо), слушаоци су могли да се укључе у актуелно предавање или презентацију само преко чета, а не аудио-видео путем, што је смањило динамику самих сесија.
  • Фотографије у онлајн поставци нису превише смислене. Једино што је имало смисла јесте било да се праве скриншотови, односно снимци екрана, али и то је из неког разлога забрањено, тако да је мултимедијални аутпут ове конференције прилично слаб у поређењу са претходним годинама. Фотографије са Викиманије су приказивале људе како презентују, дискутују са другима, позирају, али и ноншалантно се крећу кроз просторије — укратко, осликавале су дух конференције. Сада то није било могуће, и зато је овај извештај овако сабијен текстом, без прекида за слике.

Као закључак свих закључака, мислим да су се организатори потрудили да што верније пренесу доживљај офлајн догађаја на виртуелну платформу, али да нису баш у томе до краја успели — махом због техничких органичења, али и због другачијег мајндсета људи код оваквих конференције у односу на догађаје уживо.

Субота, 14. август уреди

1. Отварање уреди

Уводну реч је дала Фиби Ајерс, дугогодишња Викимедијанка, организаторка неколико Викиманија и члан тзв. Стиринг комитета Викиманије (СТВ). После ње нас је поздравила Јоланда Пенса (главна организаторка Викиманије у Есино Ларију, такође чланица СТВ) и казала пар речи о Викиманији, а онда је Џими Вејлс упутио поздрав свим присутнима и захвалио коме треба. Причао је мало о стратегији покрета — шта је урађено до сада и како нам је Повеља покрета (Movement Charter) тренутно најбитнија ствар. Причао је потом о актуелностима и новитетима у вики свету: Универзалном кодексу понашања (Universal Code of Conduct, UCoC), Апстрактној Википедији, Викимедија ентерпрајзу, о томе како смо као заједница доста активности посветили текућој пандемији, као и успесима које наша заједница доживљава. Викиманија му је омиљено доба године, јер се сви налазимо на једном месту и приказујемо колико смо порасли као заједница. Нагласио је да је ово прва виртуелна Викиманија, а многима и прва уопште.

После Џимија нам се обратио Гнангара (Gnangarra), активан Викимедијанац из Аустралије, који би радије остао анониман, чак и кад је један од главних организатора конференције. Наиме, он је требало да буде у организацији догађаја у Бангкоку планираног за 2020. годину, али како је он отказан, сада имамо само овај догађај 2021, са организационим тимом у сличном саставу. Испричао је мало о краткој историји како смо дошли ту где смо — схватили су да догађај 2020. мора да се откаже, а ове године мора да буде онлајн. Новина је да ове године постоји "трек за афилијације", тј. посебна зграда посвећена сесијама које су предлагале афилијације (огранци, тематске групе и корисничке групе), а не индивидуе, са циљем стављања тих афилијација у жижу. Онлајн формат је такође допринео да се за велики број сесија организује симултани превод на 7-8 највећих светских језика, што је имало за циљ да омогући веће учешће људи који или не знају енглески језик, или нису сигурни са њим. На крају нам је пожелео добродошлицу и изразио наду да ћемо сви уживати у наредним данима.

После тога је кратко обраћање имала Сандистер Теј, Википедијанка 2020. године — због недостатка Викиманије прошле године, чињеница да је она Википедијанка године није објављена на Викиманији, већ преко мејлинг листе, па је многима промакла та чињеница. Она је причала о прошлости, садашњости и будућности, јер смо у години 20. годишњице постојања Википедије. Према њој, Викиманија нам нуди могућност да спојимо историју, тренутно време и будућност. Њена прва Викиманија је била у Хонг Конгу, сматра да су Викиманије јако битни догађаји и нада се да ћемо се сви лепо провести.

Др Џес Вејд је била следећа и нагласила је да је Википедија битна платформа за колаборацију, посебно за медицинске и научне сврхе. Узбуђена је да чује од свих нас на конференцији, као и да види све што ћемо произвести након ње. Наравно, ништа не би било могуће без Задужбине Викимедије (утицали су на развој алатки за лако цитирање извора, визуелни уређивач итд). Часопис Wired је описао Википедију као последње најбоље место на интернету и Џес се захваљује свима на свим активностима и моли нас да наставимо са уређивањем.

На крају овог пленарног уводног блока, Џоел Летанг из Задужбине нам је такође свима пожелео добродошлицу на прву виртуелну Викиманију и захвалио се свима за доприносе покрету, Стиринг комитету, главном организационом тиму, који су уложили сате, недеље и месеце у све ово, као и самој Задужбини, која је поспешивала цео овај процес. Подсетио је да на овом догађају важи Политика пријатељског простора, да ће волонтери за поверење и безбедност бити присутни на свим сесијама. Нагласио је да прављење фотографија и скриншотова учесника није дозвољено, а онда је причао мало о техничкој логистици — о симултаним преводима, "комјунити вилиџу" (односно згради 6, где су разни ентитети покрета имали могућност да организују неформалне догађаје), најчешће постављаним питањима као и о хештаговима који су у употреби током конференције — #wikimania21 & #wikimania.

2. Кукалонг: пијане нудле уреди

Ово је био један од два кукалонга (Cook-along), где је куварица Хној из Тајланда (где је иницијално требало да се одржи ова Викиманија) спремала познато тајландско јело "Пијане нудле" (Drunken Noodles), док је Меј Хашем (позната Викимедијанка из Египта) покушала да прати Хној и спреми то исто јело код себе. Реч је о монтираном видео клипу где је најпре Хној причала мало о тајландској кухињи, са посебним нагласком на зачине и биље које се користи за кување, а онда мало и о самом јелу — нудлама које служе за трежњење пијаних, јер се "лако" спремају. Поента кукалонга јесте да професионални кувар даје инструкције, а да ентузијаста са друге стране покушава што верније да реплицира рецепт и припреми исто јело у свом окружењу. Овај получасовни пресек није имао неку посебну садржајну вредност за Википедијанце, али јесте представио мало културолошко загревање за садржај који следи (мада би тако нешто стварно било ефектније да је конференција одржана уживо у Бангкоку, где би људи након конференције могли да кусају предметно јело).

3. Зграда 2 уреди

Следи блок од три сесије, које сам одабрао пре свега због треће — питања и одговора чланова борда Задужбине.

Имејл кампање за регрутовање нових волонтера уреди

Мерл фон Витих и Хана Клајн из Викимедије Немачке су представили свој пројекат 30-дневне имејл кампање под називом "Википедијин изазов". Ова кампања служи да читаоци Википедије боље разумеју Википедију и сестринске пројекте, односно да се приближе Викимедијиним активностима и потенцијалну буду регрутовани за волонтерски рад на Википедији. Посебна пажња у тиму Викимедије Немачке је посвећена осмишљавању садржаја самих мејлова — идеја је била да они буду садржајни, садрже доста упутстава за уређивање, посебно у виду малих изазова. Идеја за оваквом кампањом настала је почетком пандемије, када су сви били у локдауну, па су људи имали доста слободног времена унутар својих кућа, где је циљ био заинтересовати људе за Википедију, када већ користе интернет интензивно.

Мерл и Хана наглашавају да су доста мејлова послали у оквиру ове кампање и да је она била најуспешнија кампања ове природе до сада: досегли су до доста нових људи, али су приметили да су и људи који су некада били активни полако почели да се враћају услед ове кампање. Даљи кораци су праћење читалаца корак-по-корак, односно детаљно праћење активности на Википедији након примања мејла из кампање, али свакако имају доста тога још да науче. Стога су направили нови формат билтена: Вики-пост, који објављују једном недељно.

На крају су презентерке изнеле досадашње изазове и отворена питања, а за оне који желе, могу да прочитају све мејлове које су до сада слали, будући да су их превели са оригиналног немачког на енглески језик. Из дела сесије који се односио на питања из публике сазнали смо следеће: сваки линк који су читаоци из мејла кликтали имао је уникатан код који је служио за праћење, тако да су могли анонимно да прате активности сваког учесника; нису сви одрадили изазове сваки дан, али сматрају да је изненађујуће што су људи били највише заинтересовани за лиценце, иако наизглед делују као досадна тема; најбоље ефекте су добили када је изазов, односно задатак гејмификован, тј. представљен у облику мини-игре, јер је то људима забавније.

Стратегија платформе производа Задужбине Викимедије уреди

Ово је презентација коју су држале три запослене у Задужбини: Карол Дан, Аманда Битакер, Илана Фрид и Марги Новотни, а тиче се релативно новокреиране стратегије која је у оптицају у тиму ВМФ који се зове Платформа производа (Product platform).

На почетку је Карол причала о томе зашто уопште постоји стратегија за Платформу производа: идеја је изградити системе оснаживања — градити заједно са свим доприносиоцима, а не за њих. Доприносиоци у овом контексту су аутори садржаја, функционери (корисници са напредним правима), програмери, организатори у заједници итд. Ово све реализују користећи такозвани "производни замајац" (product flywheel) — то је модел бизниса и модел укључивања људи. Проблем је што тренутно растемо, па чак и упркос пандемији, али досежемо само до 1 од 7 људи на планети, а импакт који правимо није конзистентан по свету — 80% људи на "западу" зна за Викимедију, у поређењу са само 30% код земаља у развоју. Стога смо склопили партнерство са Кивиксом (Kiwix), који омогућује офлајн приступ Википедији за крајеве где интернет није поуздан или постојећи. До 2030. године желе да се фокусирају на повећање тог процента у земљама у развоју, а све под вођством стратешких усмерења да треба радити на правичности знања и знању као услузи. Стога је осмишљен план од три корака:

  1. грађење система оснаживања
  2. појачавање утицаја нашег садржаја
  3. глобализација замајца

У сваком кораку су актуелни различити типови учесника (нови или стари уредници или читаоци). План је да се у прве три године фокусирају на корак 1, а да започну корак 2, друге три године да углавном раде на кораку 2, али делом корак 1, а последње три године само делом кораке 1 и 2, али углавном корак 3. На крају је дала примере могућих пројеката за сваки од наведених корака, тј. фаза.

Аманда је затим нагласила како је неопходно операционализовати стратегију, тј. разбити је на сагледиве и спроведиве активности. Стога су они за почетак осмислили 4 пилот програма: доживљај новајлија, кампање, википриче и истраживање око алата за модерирање (за администраторе и патролере).

Илана Фрид је онда укратко причала о једном од тих програма — кампањама. Идеја је да направе софтверско решење за помоћ организаторима кампања (Вики воли ..., ЦЕЕ пролеће итд), пошто кампање имају велику снагу и значај у покрету. За почетак су осмилили решење за регистрацију (односно пријављивање особе за кампању), пошто тренутно није једноставно да се неки корисник придружи некој кампањи. Са становишта учесника желе да направе неки спој идеја које користе тренутни алати који раде што у оквиру викија, што ван викија, а такође желе да пруже разне врсте подршке организаторима. За сада су разговарали са 50 организатора кампања како би добили фидбек за што боље осмишљавање алата.

На крају је Марги водила део питања и одговора. Једна од опаски из публике је била критика зашто би се са видео подршком кренуло тек за 4 године (то је било наведено на слајду где је Карол навела примере могућих пројеката за кораке), а презентерке су нагласиле да је реч о комплексној теми и да је зато потребно доста времена. Све ово што раде је постепен процес и није могуће одрадити све одједном, због ограничења у ресурсима али и времену за испитивања и развој. Први корак који они желе да начине је да се фокусирају на тренутним доприносиоцима пројеката.

Распакивање борда Задужбине уреди

У овој сесији, имали смо шансу да "завиримо у мозгове" неколицине тренутних чланова борда (одбора повереника) Задужбине Викимедија: Даријуш Јемјелњак, Есра Ал Шафеј, др Џејмс Хајлман, Наталија Тимкив, Раџу Нарисети и Шани Евенштајн.

Шани нам је дала на почетку кратак увод, а онда се свако од присутних чланова укратко представио — која им је функција у борду и у којим су све комитетима борда. Затим је свако од њих имао "лајтнинг ток", односно кратко излагање о некој теми:

  • Наталија је причала о томе чему служи борд ВМФ — за управљање без уплитања у дневне активности
  • Есра је причала о саставу борда и проширењу структуре: постојаће чланови које ће да бира заједница, а постојаће и чланови које ће бирати сам борд; битно је то што ће се број чланова проширити на 16, имаће трогодишњи мандат и мораће да буду део бар једног комитета; потом је излистала који све комитети постоје
  • Даријуш је причао о Универзалном кодексу понашања — идеја за стварање тако нечег је настала у оквиру радних група за стратегију; тешко је написати глобални документ који ће одговарати свима, али за сада желимо добар темељ, који би еволуирао временом
  • Шани је причала о брендирању: у септембру 2020. године због велике дреке у заједници донета је одлука да се паузирају све планиране активности везане за ребрендирање — створен је ад хок комитет, који је радио са тимом за брендинг ВМФ и 9 саветника из заједнице и план је да представе своје закључке у септембру, након чега се очекује наставак рада на ребрендирању.
  • Раџу је причао о комитету за транзицију, где је циљ да се запосли нови извршни директор ВМФ, након што је Кетрин Мар отишла; идеја им је била да до октобра нађу новог извршног директора, а тада су имали добар прогрес (у међувремену је објављено да је нова извршна директорка Маријана Искандер)
  • Џејмс је причао о гласању за нове чланове борда: позвао нас је све да гласамо, будући да је гласање било отворено између 18. и 31. августа и био је избор између 20 кандидата; сада постоји нови механизам гласања, гласа се од 1 до 20 и у септембру је очекивано проглашење 4 победника (у међувремену су објављени резултати избора)

Након ових кратких излагања, уследио је један чудан део. Три члана су поставила три комплексна питања, са циљем да свако од нас промисли о одговорима и да их објави на јавно доступном панелу. Ту смо сви могли да видимо туђе одговоре, допишемо своје и интерагујемо међусобно. Будући да су питања била чудна, очекивао сам крах ове активности, али је ипак било доста одговора. Питања су била следећа:

  • Есра: До 2030. године интернет нестаје онакав какав је сада и бива разбијен монополизацијом. Зашто и како су регулатори урадили ово?
  • Даријуш: Како замишљате интернет где не доминира енглески језик и где не доминира текст као доминантни медиј?
  • Џејмс: Покрет слободног знања ипак преживљава тај крах и успевамо да остваримо стратешке циљеве. Како би изгледао борд ВМФ 2030. године?

На крају је уследио и најдужи део ове пленарне сесије, а то је део питања из публике. Питања су се тицала следећих тема: запошљавање новог извршног директора, календар заједнице, брже објављивање извештаја након састанака борда, комуникација са заједницом, конфликти интереса, стратегија (Универзални кодекс понашања — већ је постављен, али и даље трају разговори око њега, Повеља покрета, хабови), брендирање, Комитет афилијација, локација Задужбине (тренутно се налази у САД, па чланови борда морају да поштују америчке законе; измештање из САД је могуће, али се неће десити), финансирање организација у Русији и Ирану (проблем са санкцијама), напуштање ВМФ од стране већег броја запослених Ц-нивоа (шефови департмана, директно подређени извршном директору)...

4. Квиз уреди

Ово је био занимљив тест који су водили људи који су били веома укључени у организацију једне или више Викиманија до сада, а углавном ветерани Викимедије: Џејмс Форестер, Сем Клајн, Фиби Ајерс и Дерик Чан. Питања у квизу су се тицала историје и чињеница везаних за Википедију, Викимедијин покрет и Викиманију. Постојала су отворена питања, али и питања са вишеструким избором одговора, плус брзинске рунде. Све у свему, занимљив предах и добар начин интеракције, пошто су пратиоци могли у чету да уписују своје одговоре на питања.

5. Задужбина Викимедија у разговору са члановима заједнице уреди

Емна Мизуни, некадашња Википедијанка године, била је модератор, односно фацилитатор за ову пленарну сесију. Ово је био исценирани низ дијалога између запослених (две ветерана и једна нова) у ВМФ на високом положају и наизглед насумичних мање познатих чланова заједнице. Није баш јасно како је вршен одабир, посебно волонтера, и по чему су квалификовани да буду у овој сесији, али хајде да то пренебрегнемо.

Прво је Аманда Китон, нови општи правни саветник у ВМФ (General Counsel) разговарала са корисником под псеудонимом Xeno. Пошто су закључили да им је обома ово прва Викиманија, Аманда је испричала своја искуства у Викимедији и њен поглед на нашу заједницу. Причала је и о напорима Задужбине око већих моралних питања, попут слободног знања, а на крају је исказала своју подршку за процес креирања и имплементирања стратегије покрета.

Потом је Сандистер Теј, Википедијанка године за 2020. годину, разговарала са Лисом Грувел, шефицом за "напредовање" (Chief Advancement Officer), где је Лиса причала о различитим начинима за прикупљање средстава, па је затим дала кратак опис шта је то Викимедија ентерпрајз (укратко, платформа за велике корпорације, како би нам плаћале за масовни приступ подацима са Википедије). На крају је описала зашто се ради освежавање система грантирања — до скоро постојећи систем је постојао већ дуги низ година, а нова стратегија је утицала на то да се поново промисли о томе.

На крају је Тоби Негрин, шеф за произод (Chief Product Officer) био у конверзацији са камерунским прогамером, Аланги Дериком. Тоби је у Задужбини од 2013. године, а сада је на највишој позицији испод извршног директора. Причао је укратко о томе шта је рађено на пољу побољшања производа. Будући да потиче из корпоративног света, мислио је да ће се кратко задржати у невладином сектору, али је још ту: однос са волонтерима је посебан. Планови за наредни период укључују освежавање приказа Википедије за десктоп, рад на производима за мобилне уређаје, побољшање корисничког искуства и рад на новим функционалностима. На крају је дао своју перспективу око процеса израде стратегије покрета.

6. Зграда 4 уреди

Ово није био нешто посебно интересантан блок сесија, али је деловао најбоље од онога што је било у понуди.

Развијање стратегије, укључујући целу организацију уреди

Јозефин Хелрот Ларсон, запослена у Викимедији Шведске је презентовала нову стратегију те организације. На почетку је причала мало о процесу: кренули су на нивоу борда, који им је дао усмерења како да раде, затим су урадили екстерну анализу, по потреби су укључивали борд, имали су подршку запослених, али су саму израду стратегије спроводили кроз 4 радне групе са волонтерима. Структура нове стратегије је била следећа: прво су писали о намени, па о визији организације, па о томе ко је и шта је организације, која јој је мисија, која је позадина организације, а тек онда су ишли стратешки фокуси, па циљеви и како до њих доћи. На крају је Јозефин причала о самим фокусима, а то су: приступ, употреба, заједница и омогућавање.

Идеолошки конфликти широм викија и Викимедијина визија правичности знања уреди

Ову контраверзну и политички обојену презентацију је држао Дерик Чан из Хонг Конга (мада живи у Британији). На почетку је дао дисклејмер због наредних слајдова: они представљају лично мишљење о томе како транснационалне и трансјезичке поделе могу да буду проблем код правичности знања.

Дерик је пре 10 година на Викиманији у Гдањску одржао презентацију под насловом "Википедија се плаши влада", а изгледа да нисмо превише одмакли на том пољу. Постоје примери како се чланци о истој тематици различито именују на различитим пројектима, како би се задовољили одређени политички ставови. Међутим, проблематика је дубља када је реч о квалитативном покривању тема, па је тако наведен пример где постоји огромна разлика између покривања протеста у Хонг Конгу 2019. године између кантонске (језик који се говори у јужној Кини, укључујући Хонг Конг и Макау) и мандаринске (језик који се говори широм већег дела Кине, па има више утицаја од стране централне власти и њихове тачке гледишта) Википедије. Такође је наведен пример хрватске Википедије и пристрасности на њој.

Затим је навео да одређене фундаменталне политике Википедије, иако имају за циљ да спрече злоупотребу, ипак умеју да помажу овим проблемима: навео је примере како ауторитарни режими могу да изманипулишу проверљивост, поуздане изворе и консензус, самим тим обезвредњујући садржај на Википедији. На крају је дао своје препоруке за унутар Викимедијиног света, али за ван њега.

Са чиме ћете јести посредничку одговорност? уреди

Амалија Толедо, презентерка ове презентације, мислила је да је смешна са оваквим насловом, што нема баш смисла, будући да је тема врло озбиљна. Међутим, њен стил презентовања није баш на завидном нивоу (није имала презентацију, па се сесија сводила на посматрање ње како прича), а нису помогли њен брз говор и тежак шпански акценат. На крају је премашила предвиђено време, да је просто сасечена, тако да њена презентација ефективно и није завршена до краја.

Укратко, посредничка одговорност (intermediary liability) је правна одговорност за платформе које сервирају садржај, а који стварају људи. Википедија је само један у низу сајтова где тако нешто постоји, али последњих година таквих платформи је све више. Својом презентацијом Амалија је имала за циљ да одговори на питања шта то све значи за интернет, који су трендови и зашто је то битно за нас.

Посредници илити хостови су пружаоци услуга/хостинга на којима се налази садржај који корисници праве. Да ли је ВМФ одговорна за садржај који корисници објављују? Ту је направила поређење са јавним библиотекама, које раде филтрацију садржаја у складу са интересом јавности, са интернет сајтом, који филтрира садржај како би се осигурао пријатљски простор. Улога посредника се у последње време доста променила, а трендови су такви да доста влада интервенише како би се одређени садржаји уклонили, али такође раде на томе да доносе регулације, којим се посредничка одговорност устројава.

Како наћи алатке за побољшање вашег радног тока уреди

Брајан Дејвис, софтверски инжењер Задужбине, презентовао је нову платформу за проналазак алатки, које су раштркане широм Викимедијиног екосистема. Наиме, некад је тешко наћи све алате, ботове, веб сервисе, пројекте и сл. јер су раштркани по интернету (неки су доступни на енглеској Википедији, неки на мети, неки на Викитек сајту, неки само на тулфорџу итд). Стога је осмишљен пројекат Тулхаб (Toolhub project), који ће покушати да реши тај проблем кроз добро дефинисање модале података за описивање сваке алатке. Подела алатки је пре свега по персонама (уредници, програмери, истраживачи, организатори, читаоци), а Брајан је затим описао могућности овог пројекта: претрага, страничење, детаљни описи, историја, филтрирање по поткатегоријама, унос нових алатки, листа чланова итд. На крају је причао о техничкијим детаљима који можда нису интересантни за просечног читаоца овог извештаја.

Сарадња са партнерима у нашем покрету! Приступ Задужбине уреди

Хорхе Варгас из ВМФ је укратко причао о тиму за партнерства у оквиру Задужбине: он има за циљ да одржава стара партнерства и да ради на креирању нових, некада и у сарадњи са локалним афилијацијама. Затим је навео ко су чланови тиме и са којим групама организација највише раде:

  1. произвођачи уређаја (пре свега мобилних: Хуавеј, Мајкрософт и Јио у Индији)
  2. организације које употребљавају садржај са викија (Гугл, Мајркософт, Епл и остали, али и интеграција функционалности за "сажетак стране" у друге сајтове)
  3. цивилно друштво (академске или невладине организације, рецимо Ideas Beyond Borders)
  4. агенције Уједињених нација (*WHO, UNICEF, UNHR*)
  5. владе/државе (нпр. Министарство образовања у Колумбији)

Након детаљнијег описа за сваку од група организација, и краћег сегмента са питањима из публике, сесија је завршена.

7. Зграда 2 уреди

Од свих дешавања у паралели, Викифункције и Апстрактна Википедија су били убедљиво најзанимљивија тема, тако да сам се одлучио за ту сесију за цео овај блок, последњи првог дана конференције.

Викифункције и Апстрактна Википедија уреди

На почетку смо одгледали наснимљену презентацију Денија Врандечића, који је тренутно запослен у Задужбини, а претходно је био запослен у Гуглу и био је члан борда Задужбине, а и радио је за Викимедију Немачке, као идејни творац Википодатака. Дени је почео са чињеницом да је знање Википедије неравномерно распоређено — Википедија на енглеском броји преко 6 милиона чланака, док Википедија на језику Хауса броји тек преко 10 хиљада. За неке заједничке ствари већ имамо Википодатке, али не можемо тек тако пребацити читаво знање на Википодатке — ту нема наративе, нема описа, лоша је редунданса. Стога је Дени осмислио пројекат Викифункција и Апстрактне Википедије, где би се генерисао природни језик на основу простих инструкција. То је први нови пројекат под окриљем Задужбине од 2012. године. Викифункције претварају (мапирају) улаз у излаз (као генерално све математичке или програмерске функције), али уједно представљају и знање (претраживачи и лични асистенти то већ раде). Ако је знање моћ, онда су функције супермоћи. Идеја је да пројекат буде мултилингвалан, односно да подржи сијасет природних, али и програмских језика. Пошто нам је Дени дао пример једне функције, навео је да се ради на првој верзији интерфејса и да као што Википодаци имају Q број илити Q идентификатор, тако ће функције имати Z број, тј. Z идентификатор. Циљеви су прилично високи, пошто треба подржати рецимо падежне облике за многе језике и сл.

Након наснимљеног видео клипа, Дени је дао кратак увод и у живој речи. Најавио је панелисте (махом запослени у Задужбини, али и поједини чланови заједнице): Џејмса Форестера (пројект менаџер у Задужбини), Лукаса Веркмајстера, Хеновеву Галарсу, Артура Смита (волонтер), Ника Вилсона, Линдзи Вардел, Артура Лорензија, Адама Басоа и Кори Масаро.

Одмах су уследила питања, углавном из публике, па ћу се потрудити да овде сажмем о чему је све било речи:

  • желе да размишљају о културним различитостима — постоји брига от оме, али функције нису решење за све или замена за Википедију, већ су ту да премосте рупе у знању
  • ускоро ће омогућити функције које производе функције
  • размишљају о DDoS нападима и како да их спрече
  • не планирају да праве преводиоце са једног програмског језика на други
  • лексикографски елементи са Википодатака би могли бити искоришћени овде
  • ускоро крећу са генерисањем природног језика
  • лансирање пројекта неће ићи преко инкубатора (то је процес за нове језичке варијанте већ установљених пројеката), и не зна се тачно кад ће бити лансирање, али релативно ускоро, можда на јесен
  • увожење кода са Гитхаба (већи проблем ту је лиценцирање, а мање техника)
  • интеракције треће стране ће бити на много начина — функције ће моћи да се зову из локалних инсталација МедијаВикија, попут ИнстантКомонса (којим је могуће повлачити слике са Оставе на локалним инсталацијама МедијаВикија), али ће моћи да се инсталира софтвер/сервис викифункција и локално (мада им није намера да се томе посвете)
  • свако може да допринесе стварању функција
  • било је ту и неких техничкијих питања (поређење са другим codebase-овима, типизирање, подршка у бази података за морфолошке облике, репродуцибилност...)
  • да ли ће чланци на Википедији бити обрисани ако постоји чланак на Апстрактној Википедији — на локалној заједници је да одлучи о томе
  • планирају подршку за већи број верзија програмских језика, и о томе су размишљали од самог старта
  • функције би могле да замене Луу, али не обавезно
  • како спречити трагедију заједничког и спречити злоупотребе? постојаће ограничења око броја позива по кориснику и дужине извршавања по функцији
  • што се тиче посебних корисничких права и/или консензуса за креирање нових функција, постојаће права, али заједница ће одлучивати око специфичности
  • одржавање кода функција ће зависити директно од заједнице
  • биће подржани и тестови, као базичан механизам у кодирању како би се обезбедио квалитет кода
  • у некој коначици, просечном Википедијанцу би требало да буде поприлично лако да користи потенцијале Викифункција и Апстрактне Википедије
  • уколико чланак о некој теми постоји на некој Википедији, вероватно неће користити аутоматски генерисан садржај са Апстрактне Википедије, али се може користити као плејсхолдер у случају да неки чланак не постоји.
  • пошто Викифункцје доста личе на Волфрамалфа, било је и питање око поређења та два, али је закључак да ће функције свако моћи да уређује, за разлику од Волфрама

Недеља, 15. август уреди

1. Викимедијанац 2021. године уреди

Мердад Пурзаки, специјалиста за комуникације Задужбине, дао је увод у ову сесију. Отворивши други дан конференције, пожелео нам је свима добродошлицу и дао пар техничких детаља (презентери треба спорије да причају, како би их сви боље разумели, а и треба да поделе материјале за презентацију са техничарима пре самог догађаја). Мердад је подсетио да је тема конференције: прошлост, садашњост и будућност, а како музика често превазилази те концепте времена, на почетку имамо музички перформанс. Тако смо одслушали челисткињу Дујгу Демир из Истанбула, која је извела две нумере: "Hard Smile" (сама написала) и "I’m on a long and narrow road" (овде је и певала, а речи песме написао је турски песник Ашик Вејсел)

Након музичког предаха, обратио нам се Џими Вејлс и његов циљ је био да, по традицији, додели награду Википедијанцу године. Награда је установљена и први пут додељена 2011. године, тако да је ово десета годишњица. Почело је као обична идеја да се награди неко ко се истакао у заједници, без пуно промишљања. Тада је то било мање формално: мало се распитао у заједници, па онда из ужег избора одабрао једну особу; сада постоји цео интерни процес за избор те особе. Било је доста добрих људи у избору ове године, па су решили да прошире избор на више категорија. Википедијанци године су до сада били узори и улога узора је да нам буду инспирација. Они су доста радили, направили или урадили нешто другачије или интересантно — желимо више таквих људи.

Након тог увода, кренуло је проглашавање категорија, са описом зашто је уведена та категорија, као и добитника награда у свакој од њих. За сваког од добитника је приказан и кратак видео клип, у којем је добитник имао неку онлајн конверзацију са неким из Задужбине, где је Џими упао како би тој особи рекао да је добитник награде. Након наснимљеног клипа, сами добитници су имали прилику и да "уживо" кажу пар речи захвалности. Категорије, са добитницима су:

  1. новопридошлица године — битно је унети у покрет нову енергију, али и за нас староседеоце је добро да се преиспитамо шта можемо другачије урадити; добитница је Царма Цитравати са балијске Википедије
  2. победник за богате медије — слика говори хиљаду речи и богати медији су битни за нашу енциклопедију; добитница је Ананја Мондал са бенгалске Википедије, која је учествовала у такмичењу Вики воли лептире
  3. тенички иноватор године — раније је Џими ретко најављивао дане типа "Дан Магнуса Манскеа" за техничка достигнућа, али је непрактично то радити, јер ће понестати дана у години; тешко је одлучити око овога, јер има одличних доприноса на пољу технике, а досадашња награда Википедијанца године се увек односила на доприносе ван техничке сфере; добитник ове године је Џеј Пракаш из Индије, који је радио доста на екстензијама за МедијаВики
  4. почасни спомен — почео је да користи ову "категорију" када је био тежак избор за Википедијанца године, али зато је сада лакше када имамо више категорија; ипак, и овде имамо пар почасних спомена:
    1. Кармен Алказар из Мексика због рада на смањењу родног јаза (након њеног излагања смо имали још један музички предах — перформанс маријачица из Мексика под називом "Амазонас")
    2. др Нета Хусеин из Индије због рада на вики медицини, против ширења погрешних информација, као и због рада на смањењу родног јаза
  5. почасни двадесетогодишњак — и олдтајмери су битни и њих треба наградити; добитник је Лодевајк Гелауф за разне доприносе, укључујући улогу главног организатора такмичења Вики воли споменике на самом почетку тог пројекта
  6. Википедијанац године — није било лако одлучити, али је добитник ипак Алаа Наџар, лекар из Египта, који има преко 150 хиљада измена, стјуард је, и имао је значајан рад на арапској Википедији и арапској заједници генерално.

Након доделе, имали смо још један перформанс Дујгу Демир, овог пута нумере под насловом "Tango Mango" и "Afternoon in Marrakech".

2. Зграда 4 уреди

Након пленарног отварања другог дана конференције, кренуле су конкретне сесије, а ја се определих за овај блок, где су у фокусу били референцирање и машинско учење.

WikiCite - Недавна достигнућа, шта даље? уреди

WikiCite је иницијатива за похрањивање библиографских података на Википодацима. У овој презентацији учествовали су Лијам Вајат, Фиби Ајерс, Данијел Мичен, Енди Мабет, Дијега де ла Хера и Дарио Тарборели. Будући да сам доживео техничке проблеме на самом почетку, пропустио сам првих неколико минута презентације, тако да није било увода што се мене тиче.

Причали су о разним грантовима који се тичу референцирања (везаних што за уреднике, што за техничка решења), причали су о шаблону, који драстично олакшава употребу Q са Википдатака, а везаних за библиографске податке. Такође је било речи о додатку за Википодатке на Зотеро-у, отвореном сајту за управљање библиографским и истраживачким подацима. Споменут је и пројекат Сколија (Scholia), који служи за профилисање садржаја заједнице WikiCite, а једна од вести је и да је InternetArchiveBot добио заставицу глобалног бота.

Што се тиче даљих планова, раде на лобирању за креирање техничког плана за библиографске податке и цитирања, затим на недостајућим техничким сегментима (крос-вики интеграција како се хендлују навођења библиографских података), али и друштвеним сегментима (грант за WikiCite пројекат се завршио, али и даље има посла и зато покушавају да нађу средства на други начин)

Након овога, уследила је дискусија са питањима из публике, где није било превише интересантних питања, осим тога када ће CiteQ шаблон моћи да се користи на Визуелном уређивачу.

Уређивање са машинским учењем: студија случаја препоруке веза уреди

У овој презентацији доминирали су запослени Задужбине: Коста Харлан и Маршан Милер из тима за раст и Мартин Герлах из тима за истраживање.

Маршал је истакао да тим за раст има за циљ, логично, раст и диверзификацију уредника, али да је уређивање тешко за новајлије, што представља баријеру. Због тога морамо да диверзификујемо и начине за доприношење пројектима. Једно од решења су и структурирани задаци, односно разбијање радног тока на мање кораке за новајлије на мобилним уређајима. Један од задатака је додавање линка, где корисник добија неколико опција за додавање линкова у постојећи садржај чланака, са описом шта да уради.

Мартин је представио модел машинског учења. Задатак за модел је да нађе неки чланак, елимише непотребне информације (рецимо да оголи текст) и одлучи коју реч или речи треба линковати и на који тачно чланак. Мартин је ту изнео одређене техничке детаље не претерано битне за овај извештај (одабир и коришћење алгоритма, техникалије око машинског учења и статистике успешности). Потом је Коста причао о имплементацији (више детаља овде): било је компликовано, било је потребно конвертовати пајтон ноутбук у независну апликацију, а онда се побринути око кеширања препорука у МедијаВикију, ажурирању индекса претраге и интеграцији са визуелним уређивачем.

Маршан је нагласио да код машинског учења увек треба пазити, јер има грешака и желимо да људи прате и пријављују проблеме. Закључио је да учесталост враћања измена насталих овим путем није била велика, а да је степен завршетка тих задачића био бољи за структуриране него неструктуриране задатке. На крају је навео који би били даљи кораци: потребно је унапредити задатак за додавање линкова, али и размишљати о томе које још опције додати у интерфејс за новајлије, а да машинско учење може да се примени.

Привлачење експерата за доприношење на Викимедијиним пројектима уреди

Др Диптаншу Дас је педијатријски неуролог из Индије и одржао је ово прилично неинвентивно предавање. Он је од 2006. године у покрету и констатовао је да увек причамо како имамо доста пројеката и да свако може да да своје доприносе на њима. Али да ли је заиста тако? Како привући нове кориснике?

Образовни програм Википедије је успешан пример како Википедија може да буде део градива (ту је посебно нагласио успех Вик образовне фондације). Друга опција је Вики пројекат медицине, чији је он члан, и ту имају потешкоћа да регрутују нове људе. Причао је о Кокран-Википедија партнерству из 2020. године, пројекту ИЛАЕ (међународна лига против епилепсије), Википедијиној библиотеци, WikiJournal пројекту, укључивањима у разна истраживања итд. На крају је закључио са: да ли смо спремни да предузмемо одговорност? Шта Задужбина треба да уради? Генерално, очекивао сам више од овог предавања (попут предлога за побољшање статуса кво), а не само преглед досадашњих успеха и неуспеха.

3. Зграда 4 уреди

У трећем блоку сам се задржао у згради 4, јер се Асаф тешко пропушта.

Wikilearn: резултати пилота и отворена питања око нове онлајн платформе за покрет уреди

Ову презентацију је требало да држе Асаф Бартов и Симона Рамкисон из Задужбине, али Симона није била доступна, па је Асаф ово одржао самостално.

Wikilearn је нова платформа за учење за цео покрет, а Асаф је ту да нам укаже на њену прошлост, садашњост и будућност. Зашто постоји ова платформа? Стратегија покрета налаже да будемо есенцијална инфраструктура екосистема слободног знања, што значи да треба да улажемо у развој вештина и вођства; треба ажурирати ресурсе, јер многи материјали нису коришћени или није познато да постоје, неки се не одржавају, а негде постоји мањак материјала око неке теме; једна од баријера је приступ (раније су за јачање капацитета организовани тзв. "Learning Days" догађаји, тренинзи уживо, али су били ексклузивни, што онлајн догађаји донекле решавају). Идеал који се жели постићи је, стога, направити платформу на слободном софтверу са структурираним ажурираним мултијезичким ресурсима, где би волонтери могли да допринесу стварању и где би постојало оцењивање и менторство.

На основу тога направљен је експеримент на Мудлу, познатом ЛМС (Learning Management System, односно систем за управљање учењем), где су организована два курса где су полазници могли да га сами темпирају: први се тицао идентификовања и адресирања узнемиравања, а други партнерстава. Пилот је био само на енглеском језику. Принципи који су коришћени били су: подучавање, али и примена тог знања; оцене су биле приватне, предавања у оквиру курса су била претходно снимљена и доступна полазницима (биће ускоро и на Остави), а задаци су осмишљени да заједнички допринесу стварању тулкита, односно сета алата/ресурса; на крају, обезбедили су лаку интеграцију са корисничком схемом Викимедијиних пројеката.

Е сад, зашто нису користили Викиверзитет за ово? Па Викиверзитет није добар за ову сврху, јер није ЛМС — више служи за развој градива, а није оријентисан ка полазницима — не постоји пријава на курс, нема интерактивних задатака, нема форума за дискусију градива, нема квизова итд.

Након тога Асаф нам је дао кратак преглед оба курса:

  1. изградња партнерстава - намењен је искусним Викимедијанцима који су неискусни око остваривања партнерстава; трајао је 8 недеља, 39 људи се пријавило, а 23 је завршило са пролазним оценама, остали су или одустали или нису прошли; на крају нам је Асаф презентовао цитате неких од полазника, који су углавном били афирмативни
  2. узнемиравање - намењено администраторима, садржи више дискусије; резултат је била лагана изградња стратегије решавања проблема; исто је трајао 8 недеља, 21 волонтер је завршио цео курс и 18 акционих планова је развијено потпуно; и овде смо чули цитате полазника

На крају, Асаф је изјавио да је жеља да имају дуготрајну платформу, што ће бити Open edX, па ће ова два курса пребацити тамо и прилагодиће се само-учењу, а не вођеном учењу. Све ће постати отворено и доступно целој заједници, пошто се пилот испоставио као успешан. Пошто није остало више времена, а и да би пружио шири простор за дискусију, Асаф је најавио независну сесију за питања и одговоре у засебној "просторији" након ове сесије.

Кријејтив комонс - стјуарди за лиценце: 20 година и преко уреди

Ово предавање држале су Кет Волш (дугогодишња Википедијанка, која се недавно поново вратила у ЦЦ) и Сара Хинчлиф Пирсон (главна правница ЦЦ-а). Кроз наизменично излагање пренеле су нам информације о стјуардима за лиценце у оквиру Кријејтив комонса, који слави 20 година постојања.

Сара истиче да је ЦЦ основан као реакција на губитак случаја код врховног суда у САД око проширења ауторских права. Тренутно броји 20 запослених и доста посла се тиче тог "стјуардовања", али и лиценцирања, консалтинга са установама (посебно образовним и ГЛАМ) и стварања правних оквира око копирајта и технологије. Имају 6 основних лиценци, а избацивање нове верзије лиценце траје око 2.5 године, јер захтева доста консултација. Кет сматра да нама као Википедијанцима не треба много објашњавати шта значи стјуард, јер тај термин користимо у нашој заједници (додуше, у другом смислу), али код лиценцирања стјуард је организација која управља лиценцама — нека од дефиниција стјуарда је да пружа подршку и бригу за заједничке ресурсе.

Сара је представила како изгледају типичне активности стјуарда: рецимо код издавања верзије 4.0 лиценце (тренутно не постоји потреба да се ажурирају, иако су старе 10 година), битна је подршка за информационе материјале, превођење (раније је постојао и тзв. портинг, односно прилагођење лиценци локалном праву), вођење прихватања лиценци итд. Кет је дала кратак историјски преглед лиценци, а онда је Сара дала своје мишљење о томе како и када се праве и објављују нове лиценце, односно пензионишу старе — будући да не постоји консензус око тих питања, занимало ју је шта ми мислимо о томе.

Кет је напоменула да добар део рада стјуарда није видљив споља, што значи да је корисно имати организације-стјуарде, чак и када не постоје планови за нове верзије или лиценце (нпр. не планира се увођење верзије 5.0 лиценци). Сара се кратко осврнула на циљеве за доброг стјуарда (рад на широком прихватању лиценци, уживање поверења заједнице и дуготрајност у свом раду), а Кет се за крај осврнула на практичне акције које стјуарди спроводе: одржавање лиценци, али и алатки, ресурса и информација, залагање за употребу лиценци, одржавање заједнице окупљене око лиценци и решавање проблема.

4. SongDivision уреди

Ово је била занимљива сесија и представљала је кратак предах у богатом конференцијском програму. То је уједно и једина сесија која није користила Стримјард, већ је за потребе стримовања коришћена директно Ремо платформа.

Програм ове сесије је водио Сем Мекнил, који скоро 20 година ради за SongDivision, компанију која је специјализована за организовање забавног и интерактивног музичког програма у корпоративном свету, тим билдинзима, конференцијама и сл. Поред њега, на виртуелној бини су били Рих Ахир и Ру Савил (гитариста и певачица који су сарађивали са многим познатим певачима и бендовима), као и Бек Квин (финалисткиња Икс фактора у две земље), а на кратко се у програм убацио и Тас Елијас из Задужбине, који нас је и повезао са овом фирмом и омогућио да буду у програму.

На почетку је Сем тражио да људи који имају неки музички инструмент код куће одсвирају неки акорд на њему, па је неколико Википедијанаца укључено у програм како би одсвирали неке просте хармоније по својој жељи. Тако су одабрани D, A и E дурски трозвуци, као основа за заједничку песму. Тада смо схватили шта је циљ овог догађаја — Рик и Ру ће да саставе песму, а сви ми ћемо да допринесемо у стварању исте. Затим смо гласањем одабрали жанр за ту песму — денс је победио, а у избору су били и рок, фанк и латино. На крају смо подељени у групе, где смо имали могућност да заједничким снагама састављамо текст песме. Е сад, групни рад ту није био превише користан, пошто је већина људи индивидуално смишљала стихове, укључујући и мене. Мој допринос је био следећи:

when we get together online
we know wikipedia'll be fine
cuz when we do wikimania 2021
there's no telling what can be done

Кад смо се вратили на заједнички стрим, Сем је читао предложене стихове и бирао најбоље за писање песме. Док смо ми смишљали текстове, Рик и Ру су били заузети смишљањем мелодије и хармоније, а пошто је текст одабран кроз неколико минута су спојили све то у једну песму и на крају је извели пред свима нама. Песма није испала лоше на крају, морам рећи, а након перформанса је било времена и за пар музичких жеља, односно перформанса неких од најпознатијих светских песама, где су и Википедијанци могли пред својим камерама да играју, па би тако били укључени у програм.

Песма која је на крају настала је била изведена уживо и морам рећи да су музичари били одлични и да су се савршено снашли како би за рекордно време, уз унапред непознате параметре, створили смислену и мелодијско-хармонијски логичну песму. Сем је најавио да ће бити снимљена и студијска верзија са видео клипом, али нисам сигуран да се то до сада десило. Ево испод и финалног текста песме, а покушајте да препознате да ли се нешто од текста који сам ја предложио налази међу стиховима.

Verse 1
We’re free and open community
And all about global unity
When it comes to open knowledge
Free to share from all our haulage

Verse 2
We are here for a celebration
Won’t you show me your citation
One quick tip that might help you
All that good stuff starts with Q

Chorus
Wikimania 2021
We’re doing great, let’s get things done!
We’re all about collaboration
The open knowledge celebration

Verse 3
making the most of creativity,
we’re using all our diversity
Get the sum of all human knowledge
Sharing that is what we encourage

Verse 4
Sometimes we are out of scope
But we should never lose our hope
cuz when we do wikimania 2021
there's no telling what can be done

CHORUS
Wikimania 2021
We’re doing great, let’s get things done!
We’re all about collaboration
The open knowledge celebration

5. Зграда 4 уреди

Након музичког предаха, враћамо се на програм конференције, а мени се баш свиђа зграда 4, тако да остајем у њој, јер опет наступа Асаф.

RedWarn и побољшавање антивандализма на викију у 2020има уреди

Ову сесију су држали Ед Енгелфилд и Клод Алехандро. Ед ради од 2015. године на антивандализму, односно на развоју алата којим се спречава или решава вандализам. Клод му се нешто касније томе придружио, а свакако су обојица базирани на Википедији на енглеском језику.

За почетак су објаснили шта значи антивандализам — то је детекција и враћање вандализама. Свако може да учествује у том процесу, а не ради се само о вандализму, нији је свака враћена измена вандалска. Постоје два типа антивандализма: реактивни (акција после измене, споро али ефектније, постоје алатке за убрзање) и проактивни (дешава се пре измене: филтери и ботови, заштита стране, али могу се десити лажни позитиви). Линија одбране од вандала иде овако:

  1. сам уредник - вандал увек може да одустане, тј. да до вандализма не дође
  2. филтери за уређивање - провера пре сваке измене (као што то ради AbuseFilter), означавање, упозоравање
  3. ботови за детекцију (базирани на машинском учењу или комплексним алгоритмима, ClueBot већ 10 година ради на енглеској Википедији)
  4. патролери, који детектују вандализме што ручно, што кроз ОРЕС филтрирање (ОРЕС даје скор за сваку измену, који означава вероватноћу вандализма, а базирано на машинском учењу)

Тренутно стање је такво да су алатке тешке за новајлије, немају кросвики подршку, неки викији ни немају посвећену групу људи за прављење алатки, а и некада има више вандала од патролера. Ручно ревертовање захтева време, корисници би требало да су упозорени након враћања, а ролбек функција није подесива за специјалне случајеве (безусловно враћа све узастопне измене неког корисника), а и постоје проблеми са одређеним постојећим алаткама. Ту на сцену ступа RedWarn, нови алат који је са експлоатацијом кренуо у априлу 2020. године. За сада ради само на Википедији на енглеском језику, али је постао један од најкоришћенијих алата у кратком року. То је корисничка скрипта, тако да се лако "инсталира", а комбинује аутоматизам и људску интервенцију. Постоји чест фидбек корисника кроз анкете, али је он до сада био врло позитиван.

Међутим, постоје проблеми: тренутно заузима пола мегабајта кода, има багова и ограничења, код није највишег квалитета, не ради на свим браузерима, а може постојати и злоупотреба. Планови за будућност су такви да праве верзију RedWarn Patrol, што би био онлајн алат, а тренутно побољшавају код и генерално цео доживљај. На крају су Ед и Клод одговорили на пар питања из публике.

Троловање копирајта и Комонс уреди

Кет Волш и Сара Хинчлиф Пирсон су одржале још једно предавање са наизменичним излагањем, овог пута о троловању када је реч о копирајту.

Кет је на почетку дала кратку историју ЦЦ лиценци и покрета уопште, исто као на претходној њиховој сесији, а онда се Сара напоменула да имају 6 главних лиценци и да оне генерално престају да важе када их неко не користи како треба (такозвани "non-compliance") и верзија 4.0 је најскорија. Ауторство је увек неопходно, и то обухвата елементе као што су наслов дела, аутор, извор и лиценцу. Троловање око копирајта се најчешће тиче аутора. Поставља се питање када примена правног оквира лиценце постаје троловање, односно шта тачно копирајт троловање подразумева? Генерално, то је примена копирајта како би се таргетирали одређени људи зарад зараде новца, чиме се обесхрабрује креативност. Тренутно стање је да се то не дешава често, али има ситуација и заједница ЦЦ-а је упозната са тиме. Зашто је троловање лоше? Па ЦЦ је направљен да заобиђе драконске законе, а троловање смањује поверење у ЦЦ садржај и може да утиче на стварање лоших преседана, посебно у англо-саксонском праву.

Е сад, шта ЦЦ може да уради по овом питању? Не могу се лиценцама заобићи ови проблеми. ЦЦ неће интервенисати код проблема, нити може да спречи људе да примењују лиценце. Оно што може да се уради је да се ради на борби против лоших људи и да се ради на повећању разумевања и исправном коришћењу лиценци. Имају још неке принципе за које нису сигурни да ли треба њима да се баве: примарни циљ примене лиценци је комплијанса, а правне акције треба ретко користити. Примена лиценце можда укључује финансијску одштету, али то не треба да буде пословни модел. Повећање комплијансе (тј. исправног коришћења лиценци) би требало да подразумева интерпретацију и усмеравање око "разумне" примене ауторства, као и бољу организацију ресурса.

Решавање конфликата: колективна одговорност уреди

Ово је била још једна презентација Асафа Бартова из Задужбине, а овог пута се тицала решавања конфликтних ситуација. Наиме, он је већ више пута држао презентацију под насловом "Људско укључење у конфликте", али сада је хтео да ову причу посматра из другог угла: групног, тј. колективног.

Прва секција презентације се тицала окружења конфликта. Чињеница је да је конфликт константа, и да се неки конфликти могу спречити, али неки не. Свакако их је боље спречити него лечити, а неки конфликти могу узроковати перманентну штету, па их треба спречавати што је више могуће. Разни викији имају различите нивое конфликта. То је из разлога што постоји доста фактора који утичу на вероватноћу избијања конфликта, дужину трајања и интензитет. Неки конфликти се тешко мењају (ту је културолошки фактор најчешћа кочница), али неке вреди променити (рецимо анти-ЛГБТ ставови или непоштовање ауторских права). Неки се лакше мењају, јер су резултат лењости или запостављања (застареле странице помоћи, лоше или нејасне политике, селективна или претерана примена политике).

Друга битна ствар је "власништво", односно одговорност. Потребно је групно власништво над конфликтом, а не да само један администратор буде одговоран. Разумљиво је желети избећи конфликт, али постоји цена за колективно избегавање: конфликт под тепихом ствара мржњу, али и за друге људе ствара привид да се лоше понашање де факто толерише. Како поправити ово? Па администратори треба да буду свежи и способни — циљ администраторске интервенције није да одабере страну, већ само да деескалира и реши непродуктивни конфликт. Како завршити конфликт? Треба да решимо конфликт завршавањем истог, а не треба завршити конфликт решавањем истог (завршавање би било престанак бављења конфликтом, а решавање заправо проналазак компромисног решења). Ово може бити фрустрирајуће, али је моћно. Како га онда завршити? Нема једног решења, али могуће је то урадити на пример постављањем рока и подразумеваних исхода, гласањем, преласком преко конкретног случаја, исправљањем политике, или креирањем тела које би разрешило ситуацију.

Трећи сегмент је култура експериментације. Асаф тврди да је промена здрава и да експерименти могу да помогну код оваквих проблема, али треба дисциплиновано експериментисати. Треба имати циљеве, хипотезе, временске линије и сл. Ту је Асаф требало да наведе један пример, али је прекинут, иако је остало још 5 минута до краја сесије.

6. Зграда 2 уреди

Финално предавање за недељу тицало се нечег што је мене највише интересовало — образовање.

Како Вики образовна фондација промовише правичност знања уреди

Ово је било главно предавање Вики образовне фондације око њихових активности и иницијатива у претходном периоду. Презентацију је водио Франк Шуленбург, извршни директор фондације, а поред њега су причали Лиана Дејвис, Ијан Рамџон, Џејми Метјусон и Вил Кент. Сви су имали наснимљена предавања, али су се на крају укључили уживо, због питања из публике.

Франк је на почетку причао о самој фондацији — то је мала невладина организација, израсла из Задужбине 2014. године. Имају тренутно два програма: "Вики образовни програм" и "Учењаци и научници" и оба се тичу пре свега САД, а помало и Канаде. Све је почело 2010. године, под окриљем Задужбине, када су желели да искористе академску заједницу за рад на Википедији. Образовни програм са студентима је био први, наравно, и он доноси разноврсну групу људи на Википедију, који такође раде на премошћавању јаза у садржају. "Учењаци и научници" је, пак, релативно нов, настао 2018. године, зато што су неки чланци тешки за писање студентима, па кроз шестонедељни курс уче о писању чланака и добијају дубље инструкције о томе у односу на стандардни образовни програм. Стратешки циљеви организације су да се повећају правичност, квалитет и досег до људи.

ЛиАна је причала о томе зашто је све то битно. У сталном су расту као организација, и у просеку подрже 15.5 хиљада студената на годишњем нивоу, што значи да фондација има програме који су скалирани. Њихов рад се првенствено односи на нове уреднике, а њих је око 87%. Пошто имају доста учесника, праве велики импакт: 19% свих нових активних корисниак на Википедији на енглеском језику долази кроз Вики образовни пројекат фондације. Према студији Задужбине, 22% жена у Северној Америци уређује Википедију, али у њиховим програмима 67% су жене. Такође ако се пореде по раси односно етницитету, образовни програм фондације конзистентно има бољи диверзитет од просека. Другим речима, они зарад правичности знања скалирају пројекте нагоре, чиме се покривају и јазови у диверзитету.

Ијан је причао о диверзификацији садржаја. Преко задатака студенти могу да се фокусирају на одређену тему, па је онда навео неколико примера, као што су "глобални југ" и "домородачки садржај". Ијан тврди да постоји моћ у грађењу мреже, као и да студенти имају приступ свежој литератури, другим државама и перспективама везаним за друштвену правду, чиме су издигнути у односу на амерички просек.

Џејми је причала о томе да завршавају последњу годину тренутне стратегије и да кроз програме додају високо квалитетне информације у чланке велике вредности. Причала је мало детаљније о оба њихова програма, али се фокусирала на новији, односно на чињеницу да се спроводи кроз партнерске организације. Ту је навела пример Смитсонијана, чији су постдипломски студенти прошли кроз овај програм.

Вил је причао о раду на Википодацима, где свака измена помаже. Они помажу ГЛАМ институцијама да поделе своје податке о колекцијама. Не ради се ту само о сувим подацима, већ о већем импакту кроз Википодатке — исправљање грешака, изградња алата, нова својства на Википодацима итд. Користе доста алата (Cradle, Tabernacle, Mix-n-Match) и уче запослене из ГЛАМ установа како да раде групно слање слика, а помажу им и око упита и пружају подршку око заједнице.

Франк је на крају причао о томе шта им доноси будућност: Дешборд за програме и догађаје је настао на основу Дешборда за њихове програме — број корисника се том експанзијом драстично повећао, а архитектура система је довела до проблема скалабилности и стабилности. Тренутно раде на премештању на дистрибуиране сервере и ускоро завршавају са том. Огласиће анкету око коришћења дешборда како би сазнали шта ново има смисла да уграде у њега. На жалост, морали су да отпусте неке људе због пандемије, али су запослили особу која се бави фандрејзингом, тако да раде на побољшавању својих прихода, зарад бољег скалирања.

На крају смо имали питања и одговоре, где је фокус био на структури запослених, начинима финансирања, метрикама за садржај, географској покривености и различитости.

Понедељак, 16. август уреди

Трећи дан конференције је за мене био можда најоскуднији, јер сам морао да одржим пар пословних састанака, услед чега сам пропустио пар сесија, а и спремао сам се (пре технички него психички) за своју сесију, па је и то утицало на пропуштање других ствари.

1. ГЛАМ вики тура (Африка) уреди

По плану је ујутру требало да буде ГЛАМ вики тура Западне Аустралије, а тек поподне Африке, али су их пермутирали, тако да смо ујутру гледали досадњикав видео клип који је укључивао две независне ГЛАМ сарадње:

  1. Бернард Агванда је истраживач у Народном музеју Кеније и дао нам је приказ разних животиња у природњачком делу музеја
  2. Тшегофатшо Мабасо, кустос модерне уметности у Изико националној галерији Јужне Африке - која је са Викимедијанцем Дагласом Ијаном Скотом приказала две поставке:
    • поставку Корај Бижу о испреплетаности пластике/индустрије и природе
    • привремену поставку Леора Фарбер о пропадању, где сваки експонат има ограничен рок трајања и иструлиће или пропасти

2. Кукалонг: Говеђи филе са пиреом од кромпира и тартуфа уреди

Куварица Тандо Ксифу из Јоханесбурга је овог пута кувала са Википедијанком Дијан Ранвил, која са својом девојком живи у француским Алпима. Концепт је био исти као код првог кукалонга, где је Дијан припремала храну у паралели са професионалном куварицом, и где су на крају добили слично готово јело.

3. Зграда 5 уреди

У оквиру овог блока сам присуствовао само једној сесији, и то мени интересантној, али је нисам довршио и после тога сам морао да прескочим остатак блока (углавном муњевите сесијице, од по 10 минута) због обавезног присуства састанцима на послу (премда сам узео слободан дан). Састанци су ми се завршили таман када је кренула пауза.

Википедији је место у образовању - али како? уреди

Ово је требало да буде панел дискусија, коју су водили Сајлеш Патнаик из Задужбине и Доминик Тајс из Викимедије Немачке, али је на крају била више у облику предавања, јер је свако имао неко своје излагање, а није било превише дискусије. Поред њих, учествовали су Росио Аравена из Чилеа, Максвел Беганим из Гане, Нур Рахми Најлах из Индонезије и Иларио Валдели из Швајцарске. Разне афилијације раде различите ствари: сви раде добар посао, али је нејасно шта значи да је Википедији место у образовању, па су остали панелисти наводили изазове. Морао сам да напустим сесију пре него што је ишта конкретно и корисно речено.

4. Зграда 5 уреди

Вики образвање и ГЛАМ активности Викимедије Јерменије уреди

Мари Аветисјан из Викимедије Јерменије је причала практично о пројектима које спроводе у тој организацији.

Пројекти Викимедије Јерменије током година су укључивали Викикамп, обучавање наставника за Википедију, вики доктор / развој тематског садржаја, Викиклубови, ГЛАМ пројекти, а онда је о сваком пројекту било више речи.

Викикампови су намењени за школарце (од 9 до 18 година) и студенте и младеж (од 18 до 35 фодина). Они раде на Википедији, Викизворнику, Викиречнику и сл. Често укључује међународну колаборацију (гости из других земаља), па су ту искористили прилику да прикажу видео клип где млади причају о искуствима у клубу, као и клип где странци (Ана Ковал, Асаф Бартов, једна Гружанка) причају о својим запажањима везаним за клубове. На крају је било пар речи о будућности Викикампова, где је највећа жеља за сада одржати међународни викикамп без рестрикција.

Викиклубови су клубићи у шлолама или селима, са фокусом на интеракцију и кооперацију. И овде су приказали видео клипове, мада мало застареле. Будућност се, по њиховом мишљењу, огледа у томе да отворе клубове у свим заједницама у Јерменији, али то је изазовно, али ако би се остварило имало би сјајне ефекте.

Обуке наставника на Википедији представља образовање самих наставника за рад на Википедији, како би обучавали друга наставнике или учеснике/студенте. На тај начин се промовише одрживост пројекта. Овде смо видели свежији видео клип. Затим је Мари описала формат курсева: они су офлајн за до 40 полазника, а током пандемије су били онлајн и одржали су курс за око 450 наставника. Будућност свакако укључује Дешборд за пројекте и догађаје.

Развој тематског садржаја представља концентрисање на неку тему, како би је покрили и ширински и дубински. У будућности планирају сарадње са универзитетима, институтима и професионалцима, са фокусом на медицину, историју и финансије/економију.

Последњих 15 минута сесије сам морао да пропустим, јер је следећа била моја, а били смо у обавези да се 15 минута пре почетка сесије појавимо, ради техничке пробе, непосредне припреме за сесију и достављање евентуалних материјала.

Прослављање Википедијиног образовног програма уреди

Ову сесију смо држали Сузана Мкрчјан, Лиана Дејвис, Жоао Пешански, Зико Ван Дајк и ја, као чланови корисничке групе Википедија и образовање. Кроз ову презентацију смо представљали досадашње и планиране активности наше корисничке групе, па је свако од нас покривао одређени сегмент. Сви осим Зика смо наснимили свој сегмент, а он је решио да уживо исприча шта има. Због временских зона и других обавеза, само смо Зико и ја били онлајн и присутни у "бекстејџу" на Стримјарду током ове сесије, тако да смо једини одговарали на питања на крају излагања.

ЛиАна је најпре дала кратак увод, па је Сузана причала о историјату корисничке групе (како смо еволуирали од Еду вики колаба до групе), ЛиАна је причала о анкети коју смо спровели а тицала се техничких алата, Жоао је причао о програму менторства који је лансиран у оквиру корисничке групе, ја сам причао о Еду вики конференцији (планираној да се одржи прошле године у Београду, али отказаној због пандемије, али и даље постоји интересовање да се одржи када епидемиолошка ситуација то дозволи). На крају, Зико је пренео своја размишљања о етичким стандардима.

Клип са предавања можете видети и на Јутјубу.

На крају смо имали неколико питања из публике, али је договор био да се дискусија настави у згради 6, на 10. спрату, тако да сам присуствовао тој дискусији након наше сесије, па нисам присуствовао планираној сесији око ВЛЕ и украјинског ВикиГеп такмичења. Сама дискусија није окупила превише људи, а највише се тицала укључивања деце у писање чланака преко пројеката као што су Чикипедија, Клексикон и Викидија.

Округли сто - Универзални кодекс понашања уреди

Последња конкретна сесија трећег дана конференције била је за мене панел, односно округли сто, а у вези са Универзалним кодексом понашања, једном од најактуелнијих тема за покрет. Извесни Рамзи Мулијаван је био модератор, а чланови округлог стола су били Мерват Сламан, Даријуш Јемјелњак, Наталија Тимкив, Шани Евенштајн Сигалов, Сандра Ринтјес, Меги Денис, Нахид Султан и двоје људи који су се крили иза псеудонима Тејлор (Taylor_49) и Баркип (Barkeep49).

Мерват је на почетку представила кратак историјат Универзалног кодекса понашања (скраћено УКП). Објаснила је да он треба да представља минимални скуп стандарда очекиваних и неприкладних понашања који би био обавезујући и важио на нивоу целог викимедијанског света. Стварање таквог документа је била једна од препорука процеса стратегије покрета. У првој фази су вршили консултације, односно истраживања и разговоре са члановима заједнице и афилијацијама, док су у другој фази уследиле консултације везане за примену тог документа (пример).

Онда су уследила питања од Ремзија за панелисте, прво усмерена једном члану, а касније и за већи број њих. Даријуш је истакао да су већина наших заједница мале и средње Википедије, које можда немају смернице за понашање, па би им користио неки основни документ, а с друге стране такође желе да сви чланови наше заједнице имају безбедан доживљај. На питање да ли ће примена УКП зауставити проблем узнемиравања, Шани је рекла да је то тежак проблем за елиминацију, али да УКП јесте један корак ка томе, али није једини. Сандра је нагласила да је међу првим разматрањима било то који концепти уопште треба да буду елементи УКП, па су онда тек направили драфт, који је био дупло дужи од финалног, јер су га скраћивали и елиминисали непотребно.

Када је реч о најтежем проблему за дефинисање протокола за спровођење односно примену УКП, Тејлор, Баркип и Нахид се слажу да је најтеже уважити разлике између пројеката, јер су потребе између заједница врло различите — са једне стране имамо мале заједнице које имају сасвим другачије проблеме од великих заједница попут Википедије на енглеском или немачком са друге стране. На питање зашто је било потребно толико времена да се дође до овог документа, Даријуш одговара да се просто неке ствари спорије развијају, поготово када желимо да укључимо велики број људи у консултативне активности, а такође и број фаза не утиче повољно на ефикасност процеса. Будући да УКП има прилично низак праг који је потребно прећи да бисте учествовали на пројектима, Шани очекује да ће заједнице градити над УКП и подизати тај праг — очекују у будућности такве реакције заједнице, али већ виде да су одређене заједнице кренуле са тим. Сандра се надовезала да је Викимедија Холандије већ кренула са проширењем, пошто им је и Политика пријатељског простора (ППП) већ била застарела и констатовала је да добро напредују. Такође је нагласила да се УКП може користити и као основа за ППП, уз одређене адаптације, јер је УКП базиран на онлајн пројекте, а ППП углавном на офлајн догађаје.

Баркип рече како је основан тзв. U4C (Координишући комитет за Универзални кодекс понашања, Universal Code of Conduct Coordinating Committee), и тренутно у њему дискутују колико ће то тело имати ауторитета. Сматрају да вандализам јесте кршење УКП, али да ће примена санкција за кршење УКП у највећем броју случајева бити на локалном нивоу. Тејлор наводи да су добили предлог да би требало да постоји једна централна алатка за пријаву проблема, али Нахид наглашава да имамо преко 800 пројеката, па да се дефиниције узнемиравања могу протумачити другачије, па треба паметно размишљати око централизације било чега. Сандра наводи да би ескалација проблема требало да буде једноставна, тј. да се лако долази до комитета, али да ће се најефектније проблем разрешити на локалном нивоу.

На питање где виде УКП у наредним годинама, Нахид је навео да то све зависи од заједнице и да за сада препоручују да га заједнице испробају, па ћемо видети. Шани није сигурна где ће УКП бити у наредним годинама, али шта она жели да види је измена постојеће културе — то је јако тешко, јер захтева време и доста уложеног напора и желела би да види здравију заједницу, и да сви знамо да УКП постоји и примењује се; мањине које не учествују тренутно на пројектима би требало да се осећају безбедније, а наше заједнице би требало да постану боље за решавање конфликта. Баркип сматра да примена УКП треба да буде свакодневица и да не треба да размишљамо о томе, као сада о ауторским правима. Даријуш види светлу будућност у томе да је УПК пропагиран кроз интернет и универзум, јер смо ми често пионири промене, па можемо то да будемо и овде. Сандра се слаже са Даријушом, а Меги жели да никад не одустанемо од тих идеала и да наставимо да растемо. На крају је било времена за неколико питања из публике.

5. ГЛАМ вики тура (Западна Аустралија) уреди

Пошто је реч о Западној Аустралији, наш домаћин у овом видео клипу био је главни организатор ове Викиманије, Википедијанац под псеудонимом Гнангара. Први део овог клипа представљао је обилазак ветеринарских станица за дивље животиње Западне Аустралије, где су причали Дин Хаксли, директор операција, и др Мег Роџерс, старија ветеринарка, у организацији WA Wildlife. У другом делу клипа Марџи Еберл, кустос музеја Тудјеј, дала нам је опис њихове колекције.

Уторак, 17. август уреди

Последњи дан конференције садржао је нешто више пленарних догађаја, а мање независних сесија.

1. Рефлексија на прошлост, садашњост и будућност уреди

И на почетку овог, последњег дана конференције, неко из организације нам се обратио. Овог пута то је била Вини Кабинти из Викимедијине заједнице Кеније и пожелела нам је поздрав од организационог тиме и изразила је наду да смо уживали и жељу да делимо своја запажања на друштвеним мрежама. Такође је нагласила да на крају конференције дамо фидбек попуњавањем формулара који ће разаслати свима. Потом је најавила саму сесију. У њој су учествовали др Тедрос Аданом Гебрејесус, Буч Бустрија, Фиби Ајерс, Ворд Канингем, Дени Врандечић и Сал Кан.

Први је излагао доктор Тедрос, генерални директор Светске здравствене организације. Он је нагласио да су интернет и друштвене мреже биле мач са две оштрице током пандемије коронавируса: коришћени су за ширење доста добрих информација, али је било ширења и теорија завере. Морамо имати мултидисциплинарни приступ и сарађивати са разним партнерима. Светска здравствена организација је сарађивала са Викимедијом ради ширења важних информација о пандемији, па је стога Википедија била релевантан и поуздан извор информација.

Затим нам се обратио Сал Кан, директор Кан академије. На почетку је изразио захвалност свима за посао који радимо. Крајем деведесетих многи су желели да зараде преко енциклопедија и путем заштите знања, али Википедија је тада деловала утопистички. Тешко је сада замислити свет без Википедије. Кан академија вероватно не би била невладина организација да Сал није видео успех Википедије и тог непрофитног модела. Википедији нема премца што се тиче извора знања. Људи доживљавају жеђ када се деси потоп, па је тако и овде: засути смо информацијама из друштвених медија, а не добијамо ништа корисно, али је зато Википедија ту као светионик, и она показује да је човечанство фундаментално добро.

Следећи је био Буч Бустрија, координатор Викиманије, са својим рефлексијама на прошлост, садашњост и будућност Викиманије. Желео је да стави у фокус недавни земљотрес у Хаитију, као и да изрази бригу око заштите људи поводом ратног стања у Кабулу. Он је 2019. године у Стокхолму најавио да ће се Викиманија 2020. године одржати у Бангкоку, али се она није десила. Он и организациони тим су захвални Стиринг комитету Викиманије, зато што су имали поверења да ЕСЕАП (Источна, Југоисточна Азија и Пацифик) регионална кооперација организује прву Викиманију онлајн. Пре скоро 10 година је у Хонг Конгу претходни пут одржана Викиманија у Азији, а њему је то била прва. Споменуо је Крега Френклина, недавно преминулог Википедијанца. Такође је споменуо и Денија Врандечића, који га је научио основама Википодатака, али је годинама касније успео да, након што је научио програмски језик Луа, савлада рад са шаблонима и тиме побољша садржај на Википедијама на језицима Индонезије. У 2020. години су донели тешку одлуку да не организују Викиманију, али им је драго што су успели да одрже онлајн догађај ове године. До сада смо били у хостелима за младе, музејима, хотелима, универзитетима итд, а сада смо на новом типу простора — виртуелни. Тешка година је иза нас, јер је организација била изазов — било је потребно навићи се на рад са новим платформама и сарадњу преко временских зона, но успех је присутан. Одлучили су се да овогодишњи успех понове и догодине, тако да ће Викиманија 2022. бити или виртуелна уз хибридни приступ, или потпуно уживо, ако то ситуација дозволи. ЕСЕАП и даље жели да организује офлајн догађај, али то ће бити могуће вероватно тек 2023. године. Буч је позвао све да волонтирају на Викиманији 2022. године. И он је подсетио да повратне информације око организације конференције можемо да дамо кроз анкету по завршетку исте. Пре 9 година смо имали одређене предикције око тога како ће изгледати Викиманија за 10 година и, реално, ближимо се томе. Свакако, треба нам тематска песма за Викиманију, па треба радити на томе.

На крају су Фиби, Ворд и Дени имали краћу дискусију са темом "25 година викија". Фиби је испричала причу како је један програмер у Портланду у Орегону направио пре 25 фодина први вики (под називом "вики вики веб"), што је направило револуцију на вебу. Тај програмер је, наравно, Ворд Канингем и јасно је да је његов изум направио револуцију на вебу. Он је чак био један од главних говорника на првој Викиманији 2005. године. Затим нам се обратио сам Ворд, који је поздравио Бангкок и изразио жељу да смо сви тамо. Велике бројке су сада ту — 25 година викија, 20 година Википедије, 16 година Викиманије — на тој првој Викиманији је причао о децентрализованом викију, тзв. Вики федерација, а сада хоће да објасни ту своју идеју више на коцептуалном нивоу, него техничком. Кроз поетски опис, покушао је да направи поређење са двориштем или колибом — ако ти се не свиђа једно, ти пређи другде. Тако је и Вики федерација кроз 6 година успела да покаже да је концепт децентрализованог викија могућ. На крају се Дени захвалио Ворду и направио паралелу Вики федерације са федерацијом база знања. Он сматра да Википедију треба претворити у модлу/шаблон, како би се тај модел реплицирао даље — Википедија не треба да остане последње најбоље место на интернету, већ треба да инспирише друге на добре ствари.

2. Зграда 3 уреди

Интегрисање Википодатака у друге Викимедијине пројекте уреди

Ова сесија је представљала приказ неколицине људи око тога како користе Википодатке за обогаћивање других Викимедијиних пројеката. На жалост, због лоше планираног распореда, ова сесија се преклапала у последњих 15 минута са почетком наредне сесије, која ми је била занимљивија, тако да сам мало раније напустио ову сесију. Ипак, мислим да сам присуствовао већем/значајнијем делу исте.

Прво је причао Мајк Пил, и то опште о Википодацима. Садржај са Википодатака може да се користи за инфокутије, сам текстуални садржај у чланцима, за листе, категоризације, метаподатке... на више начина може да се приступи тим подацима (преко {{#statements}} синтаксе, преко позива у Луи, предефинисаних модула) и могу се преформатирати. Али Википодаци су ипак донекле контраверзни — често се чини као екстерни вики, није сав садржај референциран, неке заједнице не виде мултијезичност као приоритет, а у случају вандализма потенцијални импакт је велики. Ипак се користи за све и свашта (инфокутије, листе ван главног именског простора, међувики линкове, координате, контролу ауторитета итд).

Нирали Саху је радила на синхронизацији Википедије и Википодатака. По њој, синхронизација је јако битна, како би подаци били што ажурнији. Процес синхронизације је следећи: прво се развије скрипта, па се тестира на малом броју чланака, и захтева се дозвола за пуштање бота, па се на крају бот финално пушта. Један од изазова је како наћи исправне чланке у мору чланака на Википедији, а други би био како написати добре скрипте које покривају различите структуре вики чланака.

Ерика Азелини је причала о алатки Mbabel — она служи за аутоматско генерисање клица и развила ју је у оквиру универзитетског окружња у Бразилу. Идеја је да се аутоматизују досадни задаци, а може да се користи и за образовне или ГЛАМ пројекте, за организацију задатака и садржаја. Функционише тако што се крене од странице на Википодацима, релевантни садржај покупи тај Mbabel шаблон, а онда се то пласира у чланак на Википедији. Корисник може да кликне на ново дугме или преко црвене везе и да на тај начин дође до аутоматски генерисаног садржаја са Википодатака. Дала је и пример чланака о гласању у Бразилу. Највећи изазов је побољшати документацију и подржати остале заједнице.

Беноа Пријер је причао о Википедији на француском језику и Википутовањима — на Википедији имају класичан начин употребе Википодатака (рецимо код инфокутија за биографије сви подаци се популишу подацима са Википодатака, а направили су исправне граматичке облике у односу на род; такође у подножју чланака аутоматски су убачени шаблон за контролу ауторитета и линкови ка разним базама), док на Википутовањима имају инфокутију за локацију (ту приказују слику, конкретне податке и мапу).

Сергеј Лешчина је причао како Википедија на руском језику и остале блиске Википедије користе Википодатке од самог почетка, где скоро све инфокутије подржавају Википодатке, а чак имају и аутоматски генерисан уводни део одређених чланака. Као и код претходних примера, и овде се користе одређени шаблони попут контроле ауторитета.

3. Зграда 5 уреди

Будућност Викиманије уреди

Ово је била панел сесија, посвећена разговорима око будућности Викиманије. Келси Стајн-Роу је водила панел, а панелисти су били Фиби Ајерс из Стиринг комитета, Јамен Бусрих из Туниса, Даглас Скот из Јужне Африке и Џоел Летанг, запослени у Задужбини.

Келси је најпре изјавила да је ова Викиманија врло јединствена — користила нови процес за осмишљавање садржаја, а и представљала је сарадњу између великог броја волонтера из различитих култура. Затим је препустила да свако од панелиста да коју уводну реч. Џоел је нагласио да је осмишљавање/дизајнирање конференције било изазовније него да је посреди био офлајн догађај — нису могли да емулирају устаљени дизајн, па су морали да крену од нуле. На почетку су пришли великом броју волонтера (пре светга члановима Стиринг комитета) и тако су успели да саставе организациони тим. Фиби је до сада учествовала на различитим нивоима у организацији претходних Викиманија, а овогодишњи доживљај јој се свиђа и драго јој је што учествује. Јамен је до сада организовао само конференцију Викиарабија, али има искуства са виртуелним конференцијама и учествовао је у организацији овог догађаја. Даглас је 2018. године био главни организатор Викиманије у Кејптауну, а после тога је био коорганизатор Викииндабе.

Прво питање се тицало тога како панелисти виде будући формат конференције. Фиби је изјавила да знају да Викиманија многима значи и да су догађаји уживо врло значајни, али је такође чињеница да је свет сада врло неизвесан, па је тешко планирати офлајн догађај са добрим намерама, докле год траје пандемија. Искористила је прилику да подвуче предности онлајн догађаја: многи који нису имали прилике да присуствују Викиманији сада то могу, такође људи могу да приступе у својој временској зони, сада има мање потрошње угљен-диоксида (што је добро због климатске кризе), имамо бољу подршку за превођење, а и организациони тим је био потпуно глобални. Идеја је одржавати више офлајн догађаја у локалу или регионима, где то има смисла. Даглас се умногоме слаже, али наводи да постоје изазови: успешан хибридни догађај је одувек био свети грал, а до сада нисмо имали притисак да улажемо у дигитални простор. Такође је тешко упознавати нове људе у онлајн окружењу, тако да ће то наставити да буде изазов. Јамен сматра да након ове Викиманије можемо да научимо доста тога и да пренесемо то знање на будуће догађаје. По његовом мишљењу, можемо да испробамо хибридни догађај догодине, па да видимо да ли ће успети.

Важно је да Викиманија одржава свест заједнице, па се поставља питање: шта из офлајн догађаја можемо да искористимо и у онлајн свету? Даглас наводи да је Викиманија доста важна, јер не само да делимо информације, већ (битније!) побољшава здравље заједнице упознавањем нових људи, склапањем пријатељстава и стварањем партнерстава. Презентације сада реализујемо врло успешно, али тамо где има места за поправак је креирање неформалних простора. Много му се свиђа хибридни модел, али и даље сматра да нема савршеног решења — треба то увек да имамо на уму при организацији Викиманије и да ћемо морати да експериментишемо. Фиби се слаже, поготово у томе да онлајн формат није лак за упознавање људи, јер просто није исто као кад набасаш на некога у дворишту или седнеш са полу-странцима у ресторану (морам признати да ми се све то дешавало и то је био најбитнији аспект Викиманије по мом мишљењу). И Јамен се слаже и сматра да сада нисмо имали избора, али да догодине може бити хибридан догађај. И даље се прича о Есино Ларију као успешној Викиманији, а он је први пут био у Лондону, тако да је физичко присуство заиста значајно.

На питање какво је искуство било ове године, Јамен одговара да је било тешко, али да је главни организациони тим био одличан и да је подршка Задужбине била сјајна, па је то имало за последицу велики успех. Даглас сматра да треба задржати платформу за виртуелно присуство. Пре смо имали само стриминг, а сада и ову друштвену компоненту, коју треба задржати чак и у хибридном облику. Највећи изазов ће бити како прећи баријеру између офлајн и онлајн учесника. Фиби наводи као добре ствари снимање и доступност презентација и стримова након догађаја, као и подршку за временске зоне. Наравно, треба више рекламирати догађај, ако смо већ онлајн, а размишља и о налажењу неке платформе отвореног кода. Такође наводи да бисмо симултано превођење могли да проширимо на далеко већи број језика.

Одабир "домаћина" овог пута је изостао, јер се радило о виртуелном догађају, па се поставља питање како је формиран тим. Јамен наводи да су организатори из различитих делова света. Постојао је позив за волонтере и када га је видео, одмах се пријавио и на крају је супер испало.

Како сада приступити избору домаћина (и људи и локације)? Фиби је дала историјски осврт: прве године је то било једноставно, али је после кренуло намдметање, где су кандидати имали врло опсежне предлоге, што им је стварало пуно посла, па су онда прешли на систем где су представници одређених географских области исказивали интересовање, па је Стиринг комитет радио са њима да направе предлог. Е сад, како изгледа надметање за онлајн догађај? Ко зна, можда би онлајн пројектне заједнице могле да се организују и да тако изгледа процес. Даглас се слаже, поготово око тога да се онлајн заједнице надмећу, са напоменом да је давање тематским или језичким групама могућност организовања већ донекле било покривено географским одређивањем до сада. Међутим, у тим понудама различитих тимова би могле да се (пр)оцењују различите визије (главне теме) понуђача или идеје о томе како реализовати социјализацију. Фиби се надовезала са предлогом да људи могу да предложе "пакет" визије како би изгледала Викиманија, а Јамен се са тиме сложио.

Затим је питање из публике било: Шта вам је најупечатљивије око Викиманије? Фиби наводи да увек има доста места за комуникацију: поред мејлинг листе ту је и Телеграм, као и вики за Викиманију. Јамен наводи да је на Викиманији упознао будућу супругу. Даглас је, пак, навео осећај припадности нечем већем, односно да није више сам. Што се тиче омиљеног момента ове Викиманије, Даглас поред виђања старих пријатеља наводи експериментисање са моделом онлајн конференције, као и одлазак у националну галерију за потребе ГЛАМ вики туре. Јамену се највише свидео сегмент за Википедијанце године, а Фиби је просто уживала у сесијама, што ретко успева. Том приликом се захвалила свима на успешној организацији.

4. Зграда 4 уреди

Овде смо имали низ релативно краћих сесија, последњи блок пред пленарне сесије затварања.

Инклузивни развој производа: прављење са, а не за уреди

И ово је била панел дискусија, коју је водила Марги Новотни, директор дизајна производа и стратегије у Задужбини. Она је на почетку дала уводну реч. Пошто причамо о развоју производа, односно неких нових функционалности, најбоље је приказати то на примеру, а конкретан пример је дугме за одговарање на поруку на врху коментара. Фазе које су имали да би то развили биле су:

  1. откривање — ту су спроводили тестове употребљивости, разговоре и интервјуе
  2. дефинисање — сви подаци из претходне фазе су синтетисани у кључне увиде — дефинисан је тип корисника, направљене су корисничке приче
  3. развој — анализа потребних предуслова, разрада различитих концепата како би дугме функционисало, израда прототипа, тестирање
  4. пласирање — финални мокапови, писање кода и пуштање заједнице да одлучи када је функционалност спремна за продукцију

Овај процес укључује заједницу у свим корацима. Како да будемо инклузивнији? Просто, потребно је укључити што више људи у прикупљању знања, али и у пракси. Користили су добре праксе за развој производа, али су их допунили критеријумима који подразумевају инклузију: додали су на почетку и фазу стратегије за одређивање циљне публике, а делимично су проширили и остале фазе. На крају су такође додали још једну фазу, а то је "власништво", односно одржавање одговорности, што подразумева праћење позитивних и негативних утицаја производа. Све ово практично чини тулкит за све наредне активности развоја производа.

Панелисти су били Наике Нембетва Нзали, Таџ Тејлор, Вил Доран, Карол Дан, Ерика Литрента и Енџи Мујгај, сви запослени у Задужбини, док је модератор био Џез Танер. Џез наводи да су дешавања по свету али и развој стратегије покрета утицали на то да се измене погледи на то како процес за израду производа треба да изгледа. Наике је напоменула да су од старта желели инклузивну методологију, па су интервјуисали интерно чак 15 тимова, а радили су и са екстерним консултантима. Вил је изнео чињеницу да већ две и по године раде по овом, бољем принципу, што је виши менаџмент заправо омогућио. Кроз тај рад су постали свеснији и намернији у својим даљим активностима. Енџи се сложила са Вилом, а Ерика тврди да су пре више година направили путању, која је заправо циклус, о томе како пројекти треба да изгледају. Они ангажују посреднике и амбасадоре производа ради комуникације са заједницом и то све функционише, али увек има још да се ради на пољу комуникације са заједницама.

Керол је направила поређење са стратешким процесом и референцирала претходну сесију у којој је учествовала, односно "производни замајац", јер стратегија веома одговара том процесу, само су другачија имена. Користе скраћеницу ДЕИ (диверзитет, правичност, инклузија), желе да испробавају, врше различите итерације и генерално подржавају континуално учење. Енџи наводи да од изазова највише имају мерење успеха кроз бројеве, као и да се некада превише фокусирају на одређеним детаљима. Наике наводи као изазов превођење тог оквира развоја производа у конкретне задатке, односно како практично постићи то. Поред тога, време је ограничавајући фактор и зато приоритизација може бити изазовна. Такође је неопходно идентификовати метрике, како би мерили колико добро раде. Таџ је става да је "уравнавање" кључно да ово успе (треба сви да су на истој страни и истом нивоу разумевања), а увек треба имати на уму балансирање између приоритета и ресурса. Ерика сматра да не треба преоптеретити амбасадоре, већ да су ту као подршка за њих. На крају, Марги истиче да желе да укључе што више заједница у ову причу.

Динамична историјска мапа уреди

Андрес Фернандо је овде имао наснимљену презентацију на шпанском језику, без превода на енглески, тако да сам покушавао да разумем колико ми моје ограничено познавање шпанског језика дозвољава. Укратко, Андрес је представио мапу на којој су представљени различити историјски догађаји. На истим местима се виде различити догађаји из прошлости, а може се филтрирати по категоријама, годинама, вршити претрага итд. Сви подаци се ваде са Википодатака, а добар део презентације Андрес је искористио да објасни интерфејс и његове специфичности. Срећом, био је присутан и као слушалац на сесији, па је у чету на Ремо-у био слободан да одговара на питања на енглеском језику.

Отворена историјска мапа - контекстуализација прошлости са модерним алатима уреди

Марко Монтанари је држао ову презентацију о историјским мапама. Он је 2016. године у Италији основао асоцијацију за приказ историје кроз webGIS алате. Марко наводи да су мапе компликоване, јер углавном представљају само тренутни статус, а измене у свету се дешавају константно. Решење је, стога, имати мапу која ће имати и временску (историјску) димензију, што је могуће реализовати кроз векторизоване мапе. Наравно, тешко је придобити све информације како би се креирале богате мапе са историјском компонентом, а извори су свакако значајни. Зато је направљен Open history map data index за вођење евиденције о структури и квалитету појединих база података и налази се на Зотеру. Марко је потом дао примере мапа на основу историјских података, а све што је до сада урађено можете видети овде. Једна од научених лекција је да треба да досегну до моделима света који нису оријентисани око Викимедије, а потом је мало причао о будућности овог пројекта. На питање из публике шта радити са конфликтним информацијама из историје, Марко је одговорио да је могуће да постоје варијације временске линије, ако већ постоји већи број контрадикторних, али кредибилних извора.

Уредно и чисто: квалитет података на Википодацима уреди

Ову сесију је водила Лидија Пинчер из Викимедије Немачке, која управља пројектом Википодатака веч годинама. Зашто је квалитет података битан? Па, Википодаци су централни део инфраструктуре, те постоји обавеза за поузданим информацијама, због интегритета знања, наше репутације, али и реупотребе тих података на другим местима. Зашто је одржавање високог квалитета над подацима тешко? Па због наших врло захтевних кључних уверења или вредности (отвореност, правичност знања, мултијезичност, дељење рада на већи број људи), непостојања повратних петљи (за разлику од Википедије, онај ко користи информације са Википодатака не зна да потичу одатле, па не може да их исправи) и раста садржаја који је бржи од раста саме заједнице. Тренутно смо на око 7.5 хиљада страница по активном уреднику, које би требало да "прате", што је неизводљиво. Олакшавајуће околности су што смо заједница која брине, па делимо посао кроз централизацију, а имамо податке који су машински читљиви и изменљиви, а и подаци су међусобно увезани.

Типови проблема са којима се Википодаци суочавају су: вандализми, неконзистентности, проблеми у онтологији, недостајући подаци, недостајуће референце, некласификоване ставке итд. Квалитет података меримо кроз систем ограничења (нпр. не може неки човек да се умре пре него што се родио) и ОРЕС (односно оцене на основу машинског учења, где се на скали од 1 до 5 врши процена исправности). Битно је да учинимо да се квалитет може мерити, да омогућимо алате и процесе који би аутоматски проналазили проблеме, доводимо још људи који би проверавали податке, додајемо још ограничења (кроз дефинисање правила, рецимо за датуме рођења — ту улогу игра Wikidata Constraints Violation Checker), користимо Item Quality Evaluator (који за листу ставки враћа за сваку ставку ОРЕС скор), или Wikidata Query service (сервис који генерално служи за креирање упита над базом, али може служити и за проналазак грешака, нпр. приказ података на мапи може да укаже на погрешну географску ознаку, а могу се правити и упити који захтевају апсурдне ствари, па би постојање резултата значило да нешто ту није добро), или Listeria, Curious Facts (за оне који воле гејмификацију) итд.

Шта нам доноси будућност? За почетак, више активне реупотребе и повратне спреге ће допринети квалитетнијем садржају, али поред тога, ради се на алату Wikidata Query Builder, за оне који не желе да се бакћу са SPARQL упитима, већ би могли кроз визуелни алат да изграде упит (тај алат је управо објављен дана када је Лидија презентовала), као и алату Mismatch Finder за проверавање чињеница са екстерним изворима. Такође су установљени дани квалитета података, од 7. до 15. септембра.

Викимедије и одрживост - избор тема за импакт уреди

Данијел Мичен из Немачке и Јан Аинали из Шведске организовали су ову интерактивну сесију, једну од малобројних, како би подигли свест о тзв. СДГ-овима (циљевима за одрживи развој). На претходној Викиманији у Стокхолму, СДГ-ови су били један од главних фокуса, и уопште, одрживи развој је био доста присутан. Како ове године практично није било ни мало речи о томе, овом сесијом су планирали да направе мост између претходне и тренутне Викиманије.

Сесија се састојала из три дела:

  1. У првом делу, добили смо дељену табелу (спредшит), где је у колонама представљено свих 17 циљева за одрживи развој, док су у редовима представљене све сесије са ове Викиманије. Циљ је био да сви заједно означимо у тој матрици које сесије су адресирале који од циљева, како бисмо открили које циљеве ова конференција покрива и на шта можда треба обратити пажњу.
  2. Други део је био сличан првом, само смо имали нову дељену табелу. Колоне су остале исте, само су редови били другачији: редови су представљали активности (пројекте, програме, догађаје) у Викимедијином покрету, а циљ је био исти — означити које активности адресирају које СДГ-ове. Овде је било могуће додати нове редове и то су људи редовно радили, како би дописали активности које нису раније биле пописане.
  3. Последњи део је био у форми дискусије: попуњавањем ових табела уочени су дисбаланси — неки СДГ-ови су мање присутни, а неки више. Да ли то треба да се мења или не? Којим активностима ћемо успети да их адресирамо? Пошто људи нису могли да се укључе у стрим, онда су одговарали, тј. учествовали у дискусији писањем на Етерпаду.

Како вам Википедијина библиотека може помоћи да пишете боље чланке уреди

У овој последњој сесији пре завршетка, Сем Волтон из Задужбине је причао о томе шта је Википедијина библиотека. Проблем са многим научним радовима је што су често иза такозваног paywall-а, односно могуће је прочитати само апстракт и можда почетак рада, али за приступ целом раду морате или платити једнократно или бити претплаћени на неку услугу. Е сад, многе библиотеке, универзитети и научне установе имају договор са тим издавачким кућама и омогућавају својим члановима да бесплатно приступе тим ресурсима, па се поставља питање зашто то није могуће за Википедијанце, којима такође требају ти ресурси за писање чланака? Због тога је настала Википедијина библиотека, као начин да се приступи пуним научним радовима без надокнаде.

Демо је постављен овде и можете му прићи и истестирати га. Услови да неко може да користи овај сервис су да има преко 500 измена, преко 6 месеци стар налог и преко 10 измена у последњих месец дана и да није активно блокиран. Прихватањем услова коришћења и задовољавањем наведених услова добија се приступ подразумеваним колекцијама, којих има 21 и покривају већину објављених радова. За те колекције није потребна никаква додатна акција и могу се користити и филтрирати по језику или теми. Може се тражити приступ и осталим колекцијама (њих има 53), али за то мора да се поднесе захтев. Приступ публикацијама кроз Википедијину библиотеку реализован је кроз додавање одређеног кода у УРЛ-у, тако да ако већ имате постојећи УРЛ за неку публикацију за коју је потребно плаћање, увек можете само налепити тај код на УРЛ. Као корисници ове услуге моемо предлагати и нове колекције.

Сем је истакао да тренутно раде на техничким изменама, па је онда навео на чему ће све радити: биће измена око услова за приступ, додаће аутоматске нотификације на Википедији уколико је неко испунио критеријуме за приступ, додаће још филтара, али ће и објединити претрагу.

5. Превенција мисинформација током пандемије Ковид-19: Како Википедија, експерти у јавном здравству и медији могу да сарађују ради дељења поузданог знања у времену кризе уреди

Последња велика пленарна сесија тицала се актуелне Ковид-19 пандемије и како је Википедија помогла и помаже у борби против погрешних информација. Модератор је био др Санџеј Гупта, дугогодишњи главни кореспондент за медицину Си-ен-ен-а, а учесници панела су били: доктор Хуио Френк, бивши мексички министар здравља и тренутни Председник Универзитета у Мајамију, др Нета Хусеин, неуролог, научница и активна Википедијанка која је радила на покривању тема везаних за Ковид-19, др Илејн О. Нсоси, рачунарски епидемиолог и асистент у Школи за јавно здравље Универзитета у Бостону, и доктор Питер Сингер, специјални саветник генералног директора Светске здравствене организације (СЗО).

У уводном излагању, Санџеј је изнео становиште како је врло значајан начин на који су се у последње време информације размењивале, па позвао панелисте да кажу пар уводних речи. Хулио је нагласио да је за њега ово пета пандемија и да у свакој од њих постоји преносива болест (енгл. communicable disease), али и да постоји комуникациона болест (енгл. communicative disease), односно проблеми у комуникацији око болести. Типови тих проблема су мисинформација (у суштини незнање), дисинформација (намерно извртање информација), хипоинформација (смањење значаја болести) и хиперинформација (претерано избацивање информација). Нета се представила као лекарка и Википедијанка, која је доприносила на садржају око Ковид-19 на Википедији на енглеском језику, али и сликама на Остави. Она је заинтересована да прича о томе шта се дешава иза кулиса на Википедији, када је уређивање таквих чланака у питању. Илејн је из Камеруна и њу највише занима како користити нетрадиционалне изворе података, као што су друштвени медији и гугл претраге, за боље разумевање јавног здравља. Питер сматра да фокус треба да буде на склапању партнерстава, па самим тим досезању до одговарајућих људи, где су кључне речи "поверење" и "правда". У име СЗО изразио је велику захвалност свим Википедијанцима на свом раду који обављају, укључујући чланке о Ковид-19 на 275 језика.

Санџеја је занимало да чује како функционише уређивање око Ковида-19 испод хаубе, па је Нета објаснила како смо ми спорији од вести и медија, јер наши волонтери често доприносе тек након подужих дискусија. Ту су и одређене заштите против вандализама (нпр. чланак о Ковиду-19 на енглеској Википедији је полу-заштићен, као и придружена страна за разговор), али и политике око проверљивости, поузданости и валидности извора, а за медицинске чланке су критеријуми посебно високи. Има разних улога које корисници могу да преузму: неки исправљају грешке, неки додају слике, али свакако имамо велику армију људи. На питање који ниво доказа је потребан да би нешто било постављено на Википедију, Нета је одговорила да се за медицину углавном користе мета-анализе и системски прегледи (за то постоје смернице око поузданости), а на странама за разговор се воде дискусије о томе.

Надовезујући се на то, Питеру је Санџеј поставио питање каКо СЕ достиже консензус пре неке важне објаве, а Питер је одговорио како постоје саветодавне групе и дискусије око овога су једна од основних функција СЗО, те да је зато свету потребна једна таква организација. Закључци око болести и лечења, као и неизвесности око истих, мењају се и то су најтежи делови целог процеса. На питање шта узрокује толику количину погрешних информација, Питер је навео да имамо епидемију неповерења (енгл. trustodemic), јер често немамо поверење у државу или заједницу, па су зато вође заједница битне, како би пружиле то вођство и остваривале поверење. Партнерства су најбољи начин како СЗО достиже до разних људи, а као примере Питер је навео Википедију, Фејсбук, Гугл, четботове, индустрију видео игара, омладинске групе, групе оријентисане око заједница итд.

Хулио је истакао да је 2009. године, током претходне пандемије, било отпора према вакцинама због гласова у оквиру заједнице. Пандемије генерално убрзавају, али сада имамо активну политизацију јавног здравства, због чега је разочаран. Сматра да имамо успех вакцина, али неуспех политичког вођства. Све је кренуло од хипоинформација (кашњење у извештавању око бројева нас све доводи у ризик), чиме се креирао вакуум информација, који се онда пунио некредибилним информацијама. Људи покушавају да контекстуализују нове ствари и стављају их у "кутије" (тј. пореде са ранијим пандемијама), па се поставља питање како да се изборимо са тим, кад немамо све информације. Јако је битна комуникација, а у ранијим пандемијама смо кретали са плановима комуникације. Ту се истиче стратегије 4C: јасноћа, концизност, конзистентност и веродостојност (clear, concise, consistent, credible).

Санџеј је потом питао Илејн какви су трендови у Африци и јесу ли скептични за неке изворе информација. Илејн је навела како је слично у Африци као и на другим местима: доста информација долази од класичних, али и од друштвених медија. Ако људи верују својим вођама, онда се те информације узимају озбиљно, што може имати велики утицај на животе људи. Санџеј је потом навео да у Токију постоји министар за вакцине, а с друге стране, они који нису хтели да се вакцинишу су по неким истраживањима имали велики број појављивања Трампа на друштвеним медијима. Постајемо глобални, то је јасно, али шта се ту може урадити? Илејн је изнела податке из једне студије из 2015. године, по којој се 78% информација шири из Америке, па је јасно да се информације, какве год биле, могу раширити глобално. Зато треба радити доста на нивоу заједница — људи са поверењем треба да иду од врата до врата и причају о вакцинама, како би се повећала шанса да ће што већи број људи прихватити исте.

САД ће ускоро објавити да ће бустер вакцине бити препоручене за људе који су примили последњу дозу пре више од 8 месеци. Шта радити са тим, будући да и даље имамо неправчност око тога које државе имају приступ вакцинама? Питер је објаснио да је било захтева да се уведе пауза за бустере до јесени, због научних разлога, али и етичких — богатије државе имају далеко већи проценат потпуно вакцинисаних од сиромашнијих, што се управо десило због тог себичног става. Што је више трансмисије, то је више мутација, па је закључак да је потребно да што више људи прво добије прву дозу, пре него што неки добију другу. Правда је овде најфундаменталнији проблем. Традиционални медији су заиста битни и конференције за штампу су ту доста допринеле, али и друштвени медији такође доприносе.

Шта то значи са википедијанске перспективе? Нета тврди да овде пружамо слободно знање свима, за разлику од вакцина, која је ограничени ресурс. Тиме се боримо за правичност. Што се тиче вакцина, тешко је предвидети будућност Википедије, али прича се на страницама за разговор и достићи ћемо неки консензус. За сада не знамо како ће се те дискусије закључити. Спорије реагујемо, немамо рекламе и не служимо се кликбејтовима, али када изађу релевантни извори, убацићемо их и то ће се огледати у формулацијама у чланцима. Санџеј напомиње да се некада политике доносе према подацима из препринта (односно научничких чланака који нису прегледани, кориговани и објављени), па га занима како се то решава на Википедији. Нета је навела пример да бисмо у неком чланку о третирању пандемије написали како је "та и та држава" реаговала на пандемију "тако и тако", тј. описали бисмо чињенично стање, али што се тиче научних чланака, такви необјављени садржаји не би били уврштени.

Мексико тренутно има један од највећих процената невакцинисаних. Како помирити то са државном политиком вакцинације? Хулио је навео како је то велики изазов, али је и прилика. Универзитети производе знање и Универзитет у Мајамију, чији је он председник, био је затворен кратко време, али је био жртва политизације ситуације — имају алате да раде, али и да се заштите. Битно је пратити науку и веровати људима. На питање да ли то утиче на одлуке, Хулио је одговорио како он учествује у својој улози као вођа универзитета.

Затим су уследила питања из публике:

  • За Илејн: Каква је улога Википедије у адресирању мисинформација у Африци? Африка је веома млад континент и потребно је вршити истраживања око налажења рупа у информацијама, тј. треба да видимо шта људи траже на Википедији, како бисмо таргетирали активности око онога шта их занима.
  • За Нету: Шта смо научили из свега овога? Треба да се укључи што више експерата у писање чланака, а поред научника требају нам и социолози.
  • За Питера: Како препоручујете да људи евалуирају садржај из традиционалних медија? Нема свако докторат епидемиологије, па не може лако да валидира стручне садржаје, па је зато битно да они буду једноставни и јасни. Али и они људи који раде на креирању тих порука треба да буду коректни. Опет, вође заједница треба да буду укључене.
  • За Хуија је било исто питање. Имамо доста основа у науци и истраживању, што је омогућило брзо секвенцирање генома и креирање вакцина, али нам треба више улагања у друштвене науке да бисмо спречили комуникационе болести
  • За Илејн: Научници се све више перципирају као арогантни, па је битна одмереност; каква су мишљења о томе? Потребно је саосећање, посебно око комуникација везаних за колебљивост око вакцина. Има доста фактора због којих људи не примају вакцине и треба да разумемо кроз шта пролазе људи, како бисмо могли да комуницирамо са њима на саосећајан начин.

На крају је Саџеј хтео да завршимо на позитивној ноти, па је питао све да ли имају наде, односно због чега су највише оптимистични. Илејн је највише оптимистична због тога што ће људи бити вакцинисани и што свако од нас може да креира промену. Питер сматра да смо и даље у сред пандемије и да је ситуација на многим местима лоша, али да има наде: све пандемије се завршавају, па ће тако и ова. Ту је навео један цитат Нелсона Манделе: "Увек делује немогуће све док се не деси"; другим речима, верује да ће вакцине и неопходне мере јавног здравља помоћи. Хулио мисли да нисмо беспомоћни: брзо смо разумели вирус, али има још посла. Видели смо доста хероизма и добре ствари су произашле из овога. Међутим, сви ми имамо моралну обавезу да научимо лекције на основу пандемије. Нета јесте оптимистична, јер када се волонтери окупе и сарађују, имамо позитивне ефекте. Том сарадњом ћемо прекинути пандемију, али се нада да ћемо помоћи и многим другим фундаменталнијим проблемима. Санџеј се потом захвалио свима и завршио панел дискусију.

6. Наука и причање прича: Зашто је битно о коме причамо уреди

Ово је био видео-снимак докторке Џес Вејд, Википедијанке из британије. Дуго је радила на Википедији око представљања жена, расних мањина и ЛГБТ популације на Википедији. Запитала се шта ОНА може да уради како би унапредила њихово представљање, па је ту навела модификацију цитата Тони Морисон: "Ако имаш, пренеси на неког другог" (оригинални цитат гласи "Ако си слободан, мораш да ослободиш неког другог. Ако имаш мало моћи, онда ти је посао да ојачаш неког другог."), што она и ради преко гомиле студената на факултету.

За њу су утицајне биле две књиге Анџеле Саини: "Инфериор" и "Супериор", које распакују родне и расне стереотипове. Такође наводи позитиван пример серије CSI, где су жене имале главне улоге, што је навело велики број жена да се бави форензиком. И филм "Скривене фигуре" је омогућио причање мање познатих прича.

Википедија је пети сајт по посећености, који доживи 15 милијарди приступа месечно, на 1.5 милијарди уређаја. Велики је значај Википедије у образовању, медијима, науци и инжењерству. Стога, оно што је на Википедији је битно, па се поставља питање да ли је оно што је битно на Википедији? На жалост, не: само 19% биографија на енглеској Википедији је о женама, а слично лоше стање је и за друге маргинализоване групе. Зато Џес ради већ неколико година на томе да сваког дана пише чланке о женама (до сада је написала 1416 комада). Пример је Гладис Вест, афро-америчка математичарка, заслужна за ГПС, па је проглашена за једну од сто најбитнијих особа, па јој је НАСА доделила плакету. Драго јој је што сада њен садржај читају новинари. Када је Гладис добила медаљу Принца Филипа, прва жена која ју је добила, Џес је успела да ступи у контакт са њом и одржале су Зум састанак, што ју је додатно оснажило.

Википедија нам даје могућност да одамо почаст онима који су радили и направили успехе — омогућује повећање глобалног приступа научном знању и ради на бици против научне дисинформације. На крају, Џес је свима пожелела срећан рођендан Википедији, јер је она заиста последње најбоље место на интернету.

7. Здравица прославе и друштвено време уреди

Ово је заправо представљало сесију затварања конференције. Обратили су нам се, у име организатора и Стиринг комитета, редом Фиби Ајерс, Јоланда Пенса, Дерор Лин, Иван Мартинез, Буч Бустрија и Лодевајк Гелауф, где је свако исказао захвалнице и честитке за добро организовану конференцију. Након тога, имали смо прилике да останемо на Ремо платформи и уживамо у неформалном дружењу, али је већ било касно увече и, након више сати прикованих за столицу, нисам више имао снаге да бивствујем на конференцији, тако да се моје присуство истој завршило.