Отворите главни мени

Витомир Богић Циле (Београд, 16. март 1887 — Витербо код Рима, 17. новембар 1943) је био српски и југословенски глумац и режисер, првак драме Народног позоришта у Београду.

Витомир Богић
Витомир Богић.jpg
за 25. година уметничког рада (1929)
Друга именаЦиле
НадимакЦиле
Датум рођења(1887-03-16)16. март 1887.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти17. новембар 1943.(1943-11-17) (56 год.)
Место смртиВитербо
Италија
ДецаКатарина (1911), Јелена (1912) и Боривоје (1914)
Занимањеглумац, режисер
IMDb веза

БиографијаУреди

Његов отац Алимпије Богић, био је кум Милутина Гарашанина и зет Николе Христић.[1] Име мајке није познато, исто као ни многи други подаци везани за његов лични живот.[2]

Одмалена је развијао љубав према позоришту. Отац је, после кнеза Михаила први дао прилог за зидање зграде Народног позоришта, а касније је током неколико година био претплаћен на ложу број 3 у партеру позоришта, па га је мајка често водила на вечерње представе.[1]

Када је био пети разред гимназије основао је ђачко позориште у шупи у дворишту своје куће (1901). Међутим, током пробе једног позоришног топа шупа се запалила и изгорела. Затим је основано Омладинско драмско позориште (1906—1908) јавног карактера у дворишту Певачког друштва у Бранковој улици. Позорница је направљена од сандука и цигала, кулисе од креветских чаршава.[1] Позориште је било веома популарно нарочито меу младима,[2] али су га посећивали и Риста Одавић и Станислав Бинички, што је чинило посебну част. Друштво је имало своје статуте, дирекцију, редитеље и благајну.[1] У паузама између чинова представе свирао је ђачки оркестар „Јавор”.[3]

Године 1907. ансамбл су чинили углавном студенти, међу којима су били и будући великани српске и југословенске сцене, као што су Миодраг Ристић, Владета Драгутиновић, Радослав Веснић, Драга Милојевић, Радован Бојић, Милева Бошњаковић, Даринка Барјактаревић-Тоскић.[2] Због великог ангажовању у позоришту попустио је са оценама, почео је да глуми и на часовима, посебно веронауке, због чега је често избациван са часова, а од предмета му се свиђала једино историја.[1] Завршио је четири разреда основне[2] и шест разреда гимназије, а након тога Трговачку академију у Љубљани.[4] Након завршеног школовања кратко време је био запослен као чиновник Извозне банке.[2] Септембра 1906. је постао привремени члан ансамбла Народног позориште у Београду. У наредне две године је остварио двадесет најразличитијих улога.[2] У позоришту је врло брзо почео да добија главне улоге. Посебно се истакао улогом Хљестакова у ГогољевомРевизору” 1907. године.[1] Након тога му је тадашњи управник Народног позоришта Риста Одавић, крајем 1907. године помогао да као питомац годину дана ради усавршавањеа глуме и студирања режије у Минхену,[1] код познатог редитеља и глумца Јоце Савића.[4]

По повратку са студија, његов отац, сматрајући да је за породицу срамота да један Богић буде комедијаш и покушао је да га одврати од глуме, а у ту сврху се за помоћ обраћао и управнику Народног позоришта. Међутим, чак ни интервенција једног угледног грађанина као што је био његов отац, није могла да га одврати од глуме, па ни одлуку Управе Нарадног позоришта[2] да га 1909. био уврсти у свог редовног члана ансамбла Народног позоришта.[4] Затим је августа 1909. отишао на шестомесечно одслужење војне обавезе.

Залагао се за подизање друштвеног ранга глумаца и против скадарлијске генерације глумаца који су пропадали у кафанама.[5] Због полемичке брошуре у којој је критиковао глумачку управу Милорада Гавриловића, 1910. године је отпуштен из Народног позоришта. Вратио се након смене управе.[4] Године 1910. је отишао у Осјек, где је ангажован да путем уметности пласира Српско-хрватске коалиције. Међутим, убрзо су га Аустроугарске власти протерале натраг у Србију.[1]

У Паризу је 1911. започео студије режије у француској комедији. Студије је прекинуо због ратова 1912—1918.[4] Учествовао је у оба Балкански ратовиБалканска рата, као коњички потпоручник. Бори се у Куманову, при заузећу Велеса, у Бици код Прилепа, на Бој на Бакарном гумну, на Злетовској реци, на Коти 650 и код Кочана, после чега је одликован за храброст. Учествовао је и у Првом светско рат, када је такође испољио особиту храброст и добио висока признања и унапређења.

Након рата је наставио студије у Паризу.[4] Након завршених студија и пошто је обишао више европских позорница се вратио у Народно позориште, где је постао члан, као глумац и редитељ (1920—1921), а након тога је био директор и редитељ Српског народног позоришта (1921/1922). У Новом Саду је остварио 26 режија и 15 улога.[4]

Након тога се вратио у Народно позориште,[4] где је остварио око 70 улога, од којих су оне најзапаженије забележене у дневној штампи.[6] Био је први радиофонијски глумац. Прво радио-драмско извођење у улози Сирана, рецитујући његову омиљену „Баладу о пољупцу” из „Сирана де Бержерака”, Едмона Ростанова, а затим и „Дубровачког мадригала”, Јована Дучића, емитовано је широм земље 19. септембра 1924. године на Радио Београду,[4] из Хрватске штедионице.[7] Био је активан у Удружењу глумаца, као његов председник. Посебно је заслужан за обнову позоришта „Мањеж“, које је изгорело у пожару 1927. године.[1] У Народном позоришту је 6. новембра 1929. прославио двадесетпетогодишњицу глумачког рада режијом и тумачењем главне улоге у комедији „У новој кожи”, Етјена Реја (франц. Étienne Rey).[4] У сезони 1934/1935 је био редитељ и управник Секције за Дунавску бановину позоришта, путујућег карактера у сарадњи са Народним позориштем у Београду. Ансамбл је чинило 25 најбољих глумаца, већином глумаца из Српског народног позоришта, пожаревачког и београдског Народног позоришта, а повремено су учествовали и глумци из других позоришта. У том периоду Богић је остварио 15 режија и 7 улога.[8] Од 1937. до 1941. био је управник и редитељ Народног позоришта Зетске бановине на Цетињу.[4]

Априла 1941. у Цетињу је заробљен као резервни потпуковник[9] и време од почетка Другог светског рата, до смрти је провео у заробљеништву у Италији. У логору у Аверси организовао логорско позориште,[4] заједно са групом љубитеља позоришта, Миливојем Кнежевићем, који му је помагао као писац и драматург, Павлетом Васићем, Божидаром Монашевићем, глумцем и аутором многих комада из народног живота и Рајком Јовановићем, инежењерским поручником, који је водио хор, и другима. У логору је постојао одбор за уређење културног живота, као део логорског универзитета.[9] Прва позоришна представа, један чин из комада „Ђидо”, Јанка Веселиновића је изведена 1. децембра 1941. године. Представе су даване током читаве године, на импровизованој сцени у трпезарији логора, која је на јесен 1942. преуређена.[9]

На пролеће 1943. је пребачен у војну болницу у Казерти, па у болницу у Аквапенденти.[10] Умро је у једној манастирској болници.

ФилмографијаУреди

У његову частУреди

На предлог управе Народног позоришта је одликован је Ореденом Светог Саве IV реда, а током Балканских ратова 1912—1913 Сребрном и Златном медаљом за храброст.[2]

Награда „Витомир Богић“ Драмског програма Радио Београда, која је установљена 2002. године. Додељује се за разне области радиофонијског стваралаштва, а чине је повеља у облику диска са снимљеним радиофонијским делом и плакете са ликом Витомира Богића, рад академског вајара Мирољуба Стаменковића.

ПородицаУреди

Развео се 1920/1921 и издржавао троје деце: Катарина (1911), Јелена (1912) и Боривоје (1914).[2]

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди