Вишну
| Вишну | |
|---|---|
| Припадник Тримуртија | |
 Слика Вишнуа | |
| Друга имена | Нарајана, Хари, Кешава, Ачјута, Мадава, Гованда, Џанардана |
| Санскритска транслитерација | Viṣṇu |
| Деванагари | विष्णु |
| Affiliation | Парабраман (вишнуизам), Тримурти, Багаван, Ишвара, Дашаватара |
| Боравиште | Вајкунта, Кшира Сагара |
| Мантра | Ом Намо Нарајанаја, Ом Намо Багавате Васудеваја |
| Оружје | Диск (Сударшана Чакра), топуз (Каумодаки), шкољка (Панчајанџа),[3] |
| Симболи | Шалиграм, Дваравати сила, Лотус |
| Планија | Гаруда,[3] Шеша |
| Фестивали | Холи, Рам Навами, Кришна Јанмаштами, Нарасима Џајанти, Дивали, Онам, Ваваха Панчами, Вијајадашами, Анант Чатурдаши, Девшајани Екадаши, Прабодини Екадаши и други екадаши, Картик Пурнима, Тулси Вивах[4] |
| Лична информација | |
| Сродници | Парвати |
| Супружник | Лакшми |
Вишну је један од три бога (поред Браме и Шиве) у хиндуизму.[5] Обично га приказују као младића тамноплаве боје који у своје четири руке држи четири атрибута: шкољку, диск, тојагу, и лотосов цвет. Хиндуисти вјерују да он често силази на земљу да казни злочинце, а добре људе да награди. Ова силажења (аватари) или инкарнације су омиљен предмет индијског пјесништва. He is the supreme being within Vaishnavism, one of the major traditions within contemporary Hinduism.[6][7]
Вишну је познат као „Очуватељ” унутар Тримурти, троструко божанство врховног божанства које укључује Брахму и Шиву.[8][9] У традицији вишнуизма, Вишну је врховно биће које ствара, штити и трансформише универзум. У традицији шактизма, богиња, или Дева, је описана као једна од врховних, али Вишну се поштује заједно са Шивом и Брахмом. За богињу се наводи да је енергија и стваралачка снага (Шакти) сваке од њих, а Лакшми је једнак комплементарни партнер Вишнуа.[10] Он је једно од пет еквивалентних божанстава у Панчајатана пуџи из смартске традиције хиндуизма.[9]
Према секти вишнуизма, највиши облик Ишваре је са квалитетима (Сагуна), и има одређени облик, али је неограничен, трансцендентан и непроменљив апсолутни Брахман, и примарни Атман (душа, сопство) универзума.[11] Постоји много доброћудних и застрашујућих приказа Вишнуа. У добронамерним аспектима, он је приказан као свезналица који спава на намотајима змије Адишеше (која представља време) како плута у исконском океану млека званом Кшира Сагара са супругом Лакшми.[12]
Кад год свету прети зло, хаос и разорне силе, Вишну се спушта у облику аватара (инкарнације) како би успоставио космички поредак и заштитио Дарму. Дашаватара су десет примарних аватара (инкарнација) Вишнуа. Од десет, Рама и Кришна аватари су најважнији.[13]
НоменклатураУреди
Висхну (или Висну, санск. विष्णु) значи „свепрожимајући“[14] и, према Медатиту (око 1000. године), 'онај који је све и унутар свега'.[15] Веданшки научник Јаска (4. век пне) у Нирукти дефинише Вишнуа као viṣṇur viṣvater vā vyaśnoter vā ('онај који улази свуда'); такође додајући atha yad viṣito bhavati tad viṣnurbhavati ('оно што је слободно од окова и ропства је Вишну').[16]
У десетом делу Падма Пуране (4-15 век) Данта (син Биме и краљ Видарбе) наводи 108 имена Вишнуа (17,98–102).[17] Ово укључује десет примарних аватара (погледајте Дашаварара, испод) и описе квалитета, особина или аспеката Бога.
Гаруда Пурана (поглавље XV)[18] и „Анушасана Парва“ у Махабхарати набрајају преко 1000 имена за Вишнуа, од којих свако описује квалитет, атрибут или аспект Бога. Познат као Вишну Сахасранама, Вишну је овде дефинисан као „свеприсутан“.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Wendy Doniger (1999). Merriam-Webster's Encyclopedia of World Religions
. Merriam-Webster. стр. 1134. ISBN 978-0-87779-044-0.
- ^ Encyclopedia of World Religions. Encyclopaedia Britannica, Inc. 2008. стр. 445—448. ISBN 978-1-59339-491-2.
- ^ а б Constance Jones; James D. Ryan (2006). Encyclopedia of Hinduism. Infobase Publishing. стр. 491—492. ISBN 978-0-8160-7564-5.
- ^ Muriel Marion Underhill (1991). The Hindu Religious Year. Asian Educational Services. стр. 75—91. ISBN 978-81-206-0523-7.
- ^ Почеци индијске мисли : izbor : Vede, Upanišade, Bhagavadgita, socijalno-politička misao. Београд: БИГЗ. 1981. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ Kedar Nath Tiwari (1987). Comparative Religion. Motilal Banarsidass Publications. стр. 38. ISBN 9788120802933.
- ^ Pratapaditya Pal (1986). Indian Sculpture: Circa 500 BCE- 700 CE. University of California Press. стр. 24—25. ISBN 978-0-520-05991-7.
- ^ Orlando O. Espín; James B. Nickoloff (2007). An Introductory Dictionary of Theology and Religious Studies. Liturgical Press. стр. 539. ISBN 978-0-8146-5856-7.
- ^ а б Gavin Flood, An Introduction to Hinduism (1996), p. 17.
- ^ David Leeming (17. 11. 2005). The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. стр. 236. ISBN 978-0190288884.
- ^ Edwin Bryant; Maria Ekstrand (23. 6. 2004). The Hare Krishna Movement: The Postcharismatic Fate of a Religious Transplant. Columbia University Press. стр. 16. ISBN 978-0231508438.
- ^ Vanamali (20. 3. 2018). In the Lost City of Sri Krishna: The Story of Ancient Dwaraka. Simon and Schuster. стр. 737. ISBN 978-1620556825.
- ^ Zimmer, Heinrich Robert (1972). Myths and Symbols in Indian Art and Civilization. Princeton University Press. стр. 124. ISBN 978-0-691-01778-5.
- ^ Vishnu Sahasranāma, translated by Swami Chinmayananda. Central Chinmaya Mission Trust. pp. 16–17.
- ^ Klaus K. Klostermaier (2000). Hinduism: A Short History . Oneworld. стр. 83–84. ISBN 978-1-85168-213-3.
- ^ Adluri, Vishwa; Joydeep Bagchee (фебруар 2012). „From Poetic Immortality to Salvation: Ruru and Orpheus in Indic and Greek Myth”. History of Religions. 51 (3): 245—246. JSTOR 10.1086/662191. S2CID 56331632. doi:10.1086/662191.
- ^ N.A. (1956). THE PADMA-PURANA PART.10. MOTILAL BANARSIDASS PUBLISHERS PVT. DELHI. стр. 3471–3473.
- ^ N.A. (1957). THE GARUDA-PURANA PART. 1. MOTILAL BANARSIDASS PUBLISHERS PVT. DELHI. стр. 44–71.
ЛитератураУреди
- Brown, C. Mackenzie (1983). „The Origin and Transmission of the Two "Bhāgavata Purāṇas": A Canonical and Theological Dilemma”. Journal of the American Academy of Religion. Oxford University Press. 51 (4): 551—567. JSTOR 1462581. doi:10.1093/jaarel/li.4.551.
- Brown, Cheever Mackenzie (1998). The Devī Gītā: the song of the Goddess; a translation, annotation, and commentary. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-3940-1.
- Bryant, Edwin F., ур. (2007). Krishna: A Sourcebook . New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514891-6. [Via Google Books
- Cutler, Norman (1987). Songs of Experience. Indiana University Press. стр. 1. ISBN 978-0-253-35334-4.
- Deussen, Paul (1997). Sixty Upanishads of the Veda. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1467-7.
- Glucklich, Ariel (2008). The Strides of Vishnu: Hindu Culture in Historical Perspective: Hindu Culture in Historical Perspective. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-971825-2.
- Guy, John (2014). Lost Kingdoms: Hindu-Buddhist Sculpture of Early Southeast Asia. Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-1-58839-524-5.
- Kumar Das, Sisir (2006). A history of Indian literature, 500–1399. Sahitya Akademi. ISBN 978-81-260-2171-0.
- Lamb, Ramdas (2002). Rapt in the Name: The Ramnamis, Ramnam, and Untouchable Religion in Central India. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-5386-5.
- Mahony, William K. (1998). The Artful Universe: An Introduction to the Vedic Religious Imagination. State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-3579-3.
- Translation by Richard W. Lariviere (1989). The Nāradasmr̥ti. University of Philadelphia.
- Olivelle, Patrick (2007). „The Date and Provenance of the Viṣṇu Smṛti” (PDF). Indologica Taurinensia. 33: 49—163. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 7. 2011. Приступљено 23. 10. 2015.
- Rocher, Ludo (1986). The Puranas. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3447025225.
- Devdutt Pattanaik (2011). 7 Secrets of Vishnu. westland ltd. ISBN 978-93-80658-68-1.
- Daniélou, Alain (1991) [1964]. The myths and gods of India. Inner Traditions, Vermont, USA. ISBN 0-89281-354-7. pp. 164–187.
- Coleman, T. (2011). „Avatāra”. Oxford Bibliographies Online: Hinduism. doi:10.1093/obo/9780195399318-0009. Short introduction and bibliography of sources about Avatāra (subscription required).
- Matchett, Freda (2001). Krishna, Lord or Avatara?: the relationship between Krishna and Vishnu. Routledge. ISBN 978-0700712816.
- Paul Hacker (1978). Lambert Schmithausen, ур. Zur Entwicklung der Avataralehre (на језику: немачки). Otto Harrassowitz. ISBN 978-3447048606.
- Mittal, Sushil; Thursby, G. R. (2005). The Hindu World. New York: Routelge. ISBN 978-0-203-67414-7.
- Sen, S.C. (1937). The Mystical Philosophy Of The Upanishads. Cosmo Publications. ISBN 978-81-307-0660-3.
- Rukmani, T. S. (1993). „Siddhis in the Bhāgavata Purāṇa and in the Yogasutras of Patanjali – a Comparison”. Ур.: Wayman, Alex. Researches in Indian and Buddhist philosophy: essays in honour of Professor Alex Wayman. Motilal Banarsidass. стр. 217—226. ISBN 978-81-208-0994-9.
- Sheridan, Daniel (1986). The Advaitic Theism of the Bhāgavata Purāṇa. Columbia, MO: South Asia Books. ISBN 978-81-208-0179-0.
- Sheth, Noel (2002). „Hindu Avatāra and Christian Incarnation: A Comparison”. Philosophy East and West. University of Hawai'i Press. 52 (1 (January)): 98—125. JSTOR 1400135. S2CID 170278631. doi:10.1353/pew.2002.0005.
- Varadpande, Manohar Laxman (1987). History of Indian theatre, Vol. 3. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-221-5.
Спољашње везеУреди
| Вишну на Викимедијиној остави. |
- BBC Religion & Ethics – Who is Vishnu at BBC News
- Origin of the God Vishnu Vaclav Machek (1960), Archív Orientální, pages 103-126 (Archived by ProQuest)
- Vishnu: Hinduism's Blue-Skinned Savior, Allysa B. Peyton (2012), Brooklyn Museum, June 24–October 2, 2011