Владимир Петровић Пижон

Четврта "Звездина звезда"

Владимир Петровић Пижон[а] (Београд, 1. јул 1955) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Био је селектор сениорске репрезентације Србије. Током играчке каријере највеће успехе је бележио играјући за Црвену звезду и стекао почасну титулу једне од пет „Звездиних звезда“, односно једног од пет легендарних фудбалера овога клуба.

Владимир Петровић
Лични подаци
Пуно име Владимир Петровић[1]
Надимак Пижон
Датум рођења (1955-07-01)1. јул 1955.(68 год.)[1]
Место рођења Београд, ФНРЈ
Позиција везни играч
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1972—1982
1982—1983
1983—1985
1985—1986
1986—1987
1987—1988
Црвена звезда
Арсенал
Ројал Антверп
Стад Бресто
Стандард
Нанси
257
13
48
37
31
29
(49)
(2)
(10)
(5)
(5)
(1)
Репрезентативна каријера
1973—1982 Југославија 34 (5)
Тренерска каријера
1992—1993
1996—1997
1999
1999—2000
2000—2001
2002—2004
2004
2005—2006
2007—2008
2009—2010
2010
2010—2011
2013
2013—2014
2015
Раднички НБГ
Црвена звезда
Бор
Атромитос
Славија Мозир
СЦГ до 21
Војводина
Далијан
Кина
Црвена звезда
Темишвар
Србија
Ирак
Јемен
ОФК Београд

Каријера уреди

Фудбалом је почео да се бави у Хајдуку са Лиона, одакле прелази у Црвену звезду где је прошао све млађе категорије.[1] Пижон је од 1972. до краја 1982. године за Звезду одиграо 497 утакмица и постигао 117 голова (332 такмичарска меча уз 66 погодака). Освојио је четири шампионске титуле 1973, 1977, 1980. и 1981. године, један Куп 1982. године и Куп прволигаша 1973. Такође је стигао до финала Купа УЕФА 1979. године, у којем је Звезда била поражена од Борусије из Менхенгладбаха. По броју одиграних првенствених утакмица (258) трећи је на вечној листи клуба, а по броју наступа у еврокуповима (50) је на високој другој позицији у историји Црвене звезде, док је у Купу шампиона одиграо 20 мечева и рекордер је црвено-белих заједно са Јованом Аћимовићем. Био је капитен и вођа генерације, а касније је проглашен и за четврту Звездину звезду.

Крајем 1982. године потписао је за лондонски Арсенал за који је одиграо 22 утакмице у сезони 1982/83. У јуну 1983. напушта Арсенал и игра редом за Брест и Нанси у Француској, као и за Антверпен и Стандард из Лијежа у Белгији.

Репрезентација уреди

За сениорску репрезентацију Југославије је дебитовао 26. септембра 1973. у пријатељској утакмици против Мађарске (1:1). У националном дресу наступио је 34 пута и постигао 5 голова.[1] Учествовао је на Светским првенствима 1974. и 1982. године. Последњу утакмицу за репрезентацију је одиграо 13. октобра 1982, квалификациону утакмицу за Европско првенство 1984. против репрезентације Норвешке у Ослу.[1]

Тренерска каријера уреди

Постао је помоћник Драгослава Шекуларца у Звезди 1989. године, а шансу да води први тим црвено-белих добио је у финишу сезоне 1995/96, када је довео клуб до трофеја у Купу са две победе против Партизана у финалу од 3:0 и 3:1. Водио је Звезду и у незаборавним мечевима у Купу победника купова у сезони 1996/97, када је тим у коме су перјанице били Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Братислав Живковић, Звонко Милојевић, Зоран Његуш, Горан Ђоровић и остали елиминисао шкотски Хартс (0:0 и 1:1) и немачки Кајзерслаутерн (0:1 и 4:0) и пружио снажан отпор Барселони (1:3 и 1:1). Није остао у клубу до краја те сезоне, а касније је водио још и Бор 1999. године, грчки Атромитос (1999/2000), док је са белоруском Славијом освојио дуплу круну у сезони 2000/01. Са младом репрезентацијом Србије и Црне Горе стигао је до другог места на Европском првенству 2004. године, што је био фантастичан резултат и један од највећих успеха у Пижоновој тренерској каријери.[2] Предводио је и Војводину 2004. године, а са кинеским Далијаном је био шампион најмногољудније земље на свету. Тренирао је и репрезентацију Кине од 2007. до 2008. године.

У сезони 2009/10. по други пут је сео на клупу Црвене звезде.[3] Предводио је по именима скроман тим црвено-белих са којим је био први у јесењем делу сезоне, а управа на челу са Владаном Лукићем га је сменила после пораза од Металца у пролећном делу, иако је клуб држао прво место на табели са два бода више од Партизана.[4] Нови тренер Ратко Достанић није успео да доведе Звезду до титуле, а Пижон је ушао у историју клуба као тренер који је смењен у тренутку када је био први на првенственој табели. Касније је кратко био тренер румунског Темишвара 2010. године, а исте године је постао селектор репрезентације Србије,[5] коју је водио на 13 утакмица уз учинак од по пет победа и пораза и три ремија. Био је близу да прежаљени тим доведе до баража за Европско првенство, али је кобан по “Орлове“ био пораз у последњем колу квалификација од Словенији (0:1), када је Немања Видић промашио пенал.[6] Петровић је предводио још и Ирак 2013. године, након чега је преузео национални тим Јемена, где је био селектор до 2014. године.

У јулу 2015. преузео је ОФК Београд.[7] Ипак смењен је после само седам утакмица, у којима је тим забележио само две победе уз чак пет пораза.[8]

Приватни живот уреди

Са очеве стране је хрватског порекла, деда Алојзије, отац Вјекослав (Славко) и брат Златко, сви су радили у Политици.[9] Има ћерке Кристину, Марину и Ивону.[10][11][12]

Напомене уреди

  1. ^ На француском се голуб назива Пижон (франц. pigeon - голуб)

Референце уреди

  1. ^ а б в г д „Petrović Vladimir”. Reprezentacija.rs. Приступљено 29. 1. 2019. 
  2. ^ „Сребрно злато”. arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 10. 5. 2016. 
  3. ^ „Пижон поново тренер Звезде”. mondo.rs. Приступљено 10. 5. 2016. 
  4. ^ „Пижон смењен, нови тренер Звезде Ратко Достанић!”. sport.blic.rs. Приступљено 10. 5. 2016. 
  5. ^ „Пижон Петровић - 50. селектор репрезентације, www.reprezentacija.rs”. Reprezentacija.rs. Приступљено 9. 4. 2012. 
  6. ^ „Minut po minut prenos: Slovenija - Srbija 1:0”. Blic Sport. Приступљено 29. 1. 2019. 
  7. ^ „Пижон нови тренер ОФК Београда, дебитује против Звезде”. sport.blic.rs. Приступљено 10. 5. 2016. 
  8. ^ „Пижон смењен, Беквалац ће водити ОФК Београд против Партизана”. sport.blic.rs. Приступљено 10. 5. 2016. 
  9. ^ Moja Crvena zvezda Dragan Ilić: Navijačka pripadnost novinara u Srbiji, pa i malo šire.. , 27. 3. 2011. (pristupljeno 4. 4. 2018.)
  10. ^ Navijačka pripadnost novinara u Srbiji, pa i malo šire..
  11. ^ Одрастао у „Политици”
  12. ^ Љубав је покретач свих односа

Спољашње везе уреди