Википедија

Владимир Шкутина

Владимир Шкутина (16. јануар 1931 — 20. август 1995 [1] ) је био чешки писац, драматург, новинар, сценариста и телевизијски продуцент. Био је водећи телевизијски репортер за догађаје из Прашког пролећа 1968. године. Политичка сатира коју је користио довела је до његовог хапшења и затварања од 1962. до 1963. и поново од 1969. до 1974. [2] Његово потписивање Повеље 77, документа који описује кршење људских права од стране чешке владе, довело је до даље немилости код владе што је резултирало његовим изгнанством у Швајцарску од 1974. до раних 1990-их када се вратио да живи у Прагу.

Владимир Шкутина
Лични подаци
Датум рођења(1931-01-16)16. јануар 1931.
Место рођењаПраг, Чешка
Датум смрти20. август 1995.(1995-08-20) (64 год.)
Место смртиПраг, Чешка
Националностлитванска
Образовањедрама и психологија
УниверзитетКарлов универзитет
Занимањеписац, драматург, новинар,
сценариста, телевизијски продуцент, телевизијски репортер

Живот и каријера уреди

Владимир Шкутина је рођен у Прагу 16. јануара 1931. Шкутина је дипломирао драму и психологију на Карловом универзитету. [2] Затим је студирао драму на Филмској и ТВ школи Академије сценских уметности у Прагу. Године 1953. почео је да ради као сценариста и продуцент за чешку телевизију забавних и информативних програма. [2] Почео је да ради као телевизијски новинар. Не плашећи се да користи политичку сатиру у својим емисијама, био је ухапшен и затворен 1962–1963. због омаловажавања првог секретара Комунистичке партије Чехословачке Антоњина Новотног. [2] Ово искуство је било тема за каснији роман из 1979. који је Шкутина написао под насловом Presidentův vězeň (Председников затвореник). [2] [3]

Након пуштања на слободу, Шкутина се вратио на телевизију и уживао је период велике популарности као чешки телевизијски новинар до краја 1960-их, све док није поново ухапшен 1969. [2] Био је водећи телевизијски репортер за догађаје из Прашког пролећа 1968. године, и блиско се повезује са тим догађајем у чешкој јавности. [2] Шкутинина склоност ка провоцирању политичких личности кроз сатиру изазивала је гнев судова, па је након два дуга судска процеса осуђен на казну затвора од четири године са додатном забраном од три године након пуштања на слободу ангажовања на телевизији и другим медијима. [2] Превремено је пуштен из затвора у пролеће 1974. након успешне жалбе Британске националне уније новинара. [2] [4] Након пуштања на слободу, постао је један од првих потписника Повеље 77 која је документовала кршења људских права од стране чехословачке владе. [2] [5] Његов поступак је повећао немилост владе према њему и био је приморан да напусти Чехословачку; живео је у Швајцарској у егзилу. [2]

У Швајцарској, Шкутина је наставио да ради као новинар за Радио Слободна Европа и Глас Америке, а био је и главни уредник магазина Репортер. [2] Године 1979. био је коаутор чланка Anekdota za Pendrek са Отом Филипом у Конфронтацији, који је оштром духовитошћу напао чешку владу и политичаре. [6] Написао је и три књиге. [2] Дана 23. октобра 1985. одржао је говор на Државном универзитету у Аризони под насловом „Хумор као оружје против тоталитаризма“ у којем је изјавио

У Чехословачкој је грађанину загарантована слобода говора. У Сједињеним Државама, међутим, човеку је загарантована слобода и након што проговори. [7]

Шкутина је 1988. добио награду Марк Твен за хумор (не истоимену награду Кенеди центра), а 1990. награду за мир америчких универзитета за есеј „Чему је хумор, када имамо слободу?“ . [2] Једна од његових последњих публикација била је књига о чехословачком дипломати Франтишеку Шварценбергу (Cesky Slechtic František Schwarzenberg, Праг 1990). [8] Вратио се у своју родну земљу након Плишане револуције и умро је од рака у Прагу 20. августа 1995. у 64. години [2]

Референце уреди

  1. ^ Rebbeck, Michaela (7. 9. 1995). „Vladimir Skutina: Talking as the tanks rolled in”. The Guardian. стр. 15. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Rebbeck, Michaela (7. 9. 1995). „Vladimir Skutina: Talking as the tanks rolled in”. The Guardian. стр. 15. 
  3. ^ Petr Roubal (2006). „Visual Representation of the Czech/Czechoslovak State, 1945-2000: A Survey of the Literature”. European Review of History. 13 (1): 83—113. doi:10.1080/13507480600586767. 
  4. ^ „Two dissidents released”. The Guardian. 3. 5. 1974. стр. 4. 
  5. ^ United States Congress, Commission on Security and Cooperation in Europe (1. 7. 1982). Human Rights in Czechoslovakia: The Documents of Charter 77, 1982-1987. 
  6. ^ Christie Davies (2001). Humour is not a strategy in war. Journal of European Studies. 31. стр. 395—412. 
  7. ^ Don L. F. Nilsen (1990). „The Social Functions of Political Humor”. Journal of Popular Culture. XXIV (3): 35—47. doi:10.1111/j.0022-3840.1990.2403_35.x. 
  8. ^ Glassheim, Eagle. Crafting a post -imperial identity: Nobles and nationality politics in Czechoslovakia, 1918–1948 (Теза). Columbia University. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Шкутина&oldid=26843353”