Владичанска држава

Владичанска држава (нем. Bischofsstaat) је хијерократски облик државне власти,[1] у коме се на челу државе налази свештено лице које је носилац владичанског (архијерејског) чина. У политичкој теорији, појам владичанске државе се употребљава као ознака за политички ентитет који је уређен као специфична монархија, на челу са изборним или наследним монархом који је уједно и носилац владичанског чина, у одговарајућем јерархијском степену (епископ, архиепископ, митрополит, патријарх).[2]

Владичанске државе у саставу Светог римског царства око 1780. године

Прве владичанске државе развиле су се током средњег века,[3] када су поједини епископи, поред духовне власти у својим епископијама, почели да добијају и световна овлашћења на одређеним територијама, које су се временом развиле у посебне феудалне ентитете са елементима државности. Тај процес је био посебно изражен у немачким областима Светог римског царства. Уз подршку царске власти, на тим просторима је настало неколико великих и већи број мањих владичанских држава, које су опстале све до почетка 19. века, када су укинуте, након чега су њихове територије подељене између суседних световних држава.[2]

Међу најпознатјим владичанским државама у историји биле су: Папска држава на челу са римским папом и Аквилејска држава на челу са аквилејским патријархом.

Владичанска држава Црна ГораУреди

 
Владика Петар II Петровић Његош, последњи владар Црне Горе као владичанске државе (1830-1851)

У историји српског народа, најпознатији пример за ову врсту државне власти је владичанска држава Црна Гора, која је постојала од краја 17. века, до успостављања редовне световне власти 1852. године.[4]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Kuljić 1994, стр. 215-230.
  2. ^ а б Anton 1996, стр. 461-473.
  3. ^ Линч 1999.
  4. ^ Љушић 2001.

ЛитератураУреди