Власи у Србији
Власи у Србији (влаш. Румйњи/Власи/Влахи),[3][4] романофона су етничка заједница, коју чине етнички Власи у Србији. Етнички Власи у Србији припадају скупини романских народа и говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији.[2] што значи да су двојезични (билингвални)
| Влахи/Румйњи | |
|---|---|
 Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина) | |
| Укупна популација | |
| 35.330[1] (према попису из 2011.) | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Србија: источна и североисточна Србија | |
| Језици | |
| влашки, српски[2] | |
| Религија | |
| хришћани (православци) | |
| Сродне етничке групе | |
| Власи |
Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[5]
Географска дистрибуција ВлахаУреди
Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавајле су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Братиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бељанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске целине, већ и специфична етнографска подручја.
Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[6]
Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[6]
ИсторијаУреди
Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.
Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711—1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.
Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командат Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.
Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.
РелигијаУреди
Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока;
| „ | ...што се у источној Србији очувала етнографска свежина какву је тешко наћи на другим стра нама хришћанског света. Али, важнији узрок лежи у самој структури влашке породице, у којој је жена сачувала слободу Трачанке (о којој сведочи Херодот), а из руку није испустила главну улогу у обредном животу коју држи још од матријархата! (Није ништа необично када истраживач и данас, два миленијума по Христовом рођењу, међу старијим Влајнама које воде помански обред, још увек налази оне које за Христа никада нису чуле! | ” |
У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.
| „ | Власи јесу хришћани, али Црква је тек овлаш, више преко фолклора, утицала на сеоске представе о загробном свету, јер Црква не говори језиком Влаха, нити су Власи разумели њен словенски говор. Чини се ипак да је пресудно то што о култу мртвих брину жене: оне су у томе неприкосновене, и грешан је свако ко не да да обред буде онакав каквог су га оне примиле од мајки и бака, или научиле од мудрих старица у своме селу. | ” |
У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.
Традиција и култураУреди
Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно je од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.[7]. Верује се да је рецепт стар око 300 година.[8] Зато је 2017. гоине кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[9]
Етнографске групе ВлахаУреди
Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:
- Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
- Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
- Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.
Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[10]
Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[10] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[10]
ЈезикУреди
Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.
По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[11] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.
Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[10], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.
Списак општина и градова у којима има више од 200 говорника влашког језика према попису из 2011.
| Општина/Град | Становништво попис 2011[12] |
Влашки језик | Удео |
|---|---|---|---|
| Бор | 48.615 | 5.803 | 11,94% |
| Петровац на Млави | 31.259 | 5.540 | 17,72% |
| Кучево | 15.516 | 4.664 | 30,06% |
| Неготин | 37.056 | 7.231 | 19,51% |
| Бољевац | 12.994 | 3.003 | 23,11% |
| Зајечар | 59.461 | 3.177 | 5,34% |
| Жагубица | 12.737 | 2.823 | 22,16% |
| Мајданпек | 18.686 | 2.736 | 14,64% |
| Кладово | 20.635 | 1.615 | 7,83% |
| Ћуприја | 30.645 | 1.224 | 3,99% |
| Деспотовац | 23.191 | 798 | 3,44% |
| Мало Црниће | 11.458 | 751 | 6,55% |
| Жабари | 11.380 | 553 | 4,86% |
| Голубац | 8.331 | 917 | 11,01% |
| Велико Градиште | 17.610 | 659 | 3,74% |
| Свилајнац | 23.551 | 395 | 1,68% |
| Јагодина | 71.852 | 231 | 0,32% |
Бројност влашке популацијеУреди
Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати приближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.
Према подацима са пописа становништва из 2011. године, у Србији живи 35.330 Влаха. У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.
Власи по општинама и градовимаУреди
Списак општина и градова у Србији у којима има више од 200 Влаха.
| Општина/Град | Становништво попис 2011[12] |
Власи | Удео |
|---|---|---|---|
| Бор | 48.615 | 6.701 | 13,78% |
| Петровац на Млави | 31.259 | 4.609 | 14,74% |
| Кучево | 15.516 | 3.921 | 25,27% |
| Неготин | 37.056 | 3.382 | 9,13% |
| Бољевац | 12.994 | 3.356 | 25,83% |
| Зајечар | 59.461 | 2.856 | 4,80% |
| Жагубица | 12.737 | 2.811 | 22,07% |
| Мајданпек | 18.686 | 2.442 | 13,07% |
| Кладово | 20.635 | 788 | 3,82% |
| Ћуприја | 30.645 | 782 | 2,55% |
| Деспотовац | 23.191 | 687 | 2,96% |
| Мало Црниће | 11.458 | 475 | 4,15% |
| Жабари | 11.380 | 433 | 3,80% |
| Голубац | 8.331 | 424 | 5,09% |
| Велико Градиште | 17.610 | 382 | 2,17% |
| Свилајнац | 23.551 | 280 | 1,19% |
Влашка насељаУреди
Насеља у Србији, која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године:
| Општина | Насеља |
|---|---|
| Бор | Бучје — Горњане — Кривељ — Лука — Метовница — Слатина — Танда — Топла — Шарбановац |
| Мајданпек | Влаоле — Јасиково |
| Неготин | Александровац — Ковилово |
| Бољевац | Бачевица — Валакоње — Оснић — Подгорац |
| Зајечар | Глоговица — Дубочане — Халово — Градсково — Мала Јасикова — Шипиково |
| Голубац | Двориште — Кривача |
| Жагубица | Брезница — Лазница — Осаница — Сиге |
| Кучево | Бродица — Буковска — Вуковић — Мустапић — Нересница — Раденка — Ракова Бара |
| Петровац | Бусур — Витовница — Кладурово — Манастирица — Мелница — Старчево |
| Ћуприја | Бигреница — Исаково |
Влашки национални саветУреди
Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Радиша Драгојевић.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ "Попис у Србији 2011."
- ↑ 2,0 2,1 „"Декларација Националног савета Влаха"”. Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2014. Приступљено 28. 4. 2013.
- ^ "Говорим влашки", 2011
- ^ "Платформа влашке заједнице"[мртва веза], 02.04.2012.
- ^ Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр. 81–95.
- ↑ 6,0 6,1 Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola, 1962.
- ^ „U Kladurovu se opet kuvaju žmare”. ebranicevo.com. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „Žmare - tradicija mlavskog kraja”. agroklub.rs. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „КУВАЊЕ ЖМАРА („ЖУМИЈАР“)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 14. 2. 2019.
- ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2012. Приступљено 29. 5. 2011.
- ^ Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, стр.73
- ↑ 12,0 12,1 "Књига 4 – Вероисповест, матерњи језик и национална припадност"[мртва веза]
ЛитератураУреди
- Isailović, Neven (2017). „Legislation Concerning the Vlachs of the Balkans Before and After Ottoman Conquest: An Overview”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: The Institute of History. стр. 25—42.
- Kursar, Vjeran (2013). „Being an Ottoman Vlach: On Vlach Identity(ies), Role and Status in Western Parts of the Ottoman Balkans (15th-18th Centuries)” (PDF). OTAM. Ankara. 34: 115—161.
- Sugar, Peter F. (1996) [1977]. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804. Seattle: University of Washington Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Спољашње везеУреди
Национални савет влашке националне мањине:
Историја:
Језик: влашки on-line речник
Изворна влашка музика:
Студије из влашке религије, митологије и магије:
- Влашка митолошка песма о пореклу зла
- Елементи титаномахије у влашким митолошким песмама
- Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха
- Небеска тела и обред „мартурија“ у култу мртвих код Влаха
- Рајска свећа у култу мртвих код Влаха
- Магијска статистика и алиби - два аспекта дуговечности магије код Влаха
- Остало