Отворите главни мени

Влајковац (рум. Vlaicovăț, мађ. Temesvajkóc) је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1148 становника.

Влајковац
Vlajkovac, Orthodox Church.jpg
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ГрадВршац
Становништво
 — 2011.Пад 1.148
 — густина23/км2
Географске карактеристике
Координате45°04′18″ СГШ; 21°12′00″ ИГД / 45.07153° СГШ; 21.20010° ИГД / 45.07153; 21.20010Координате: 45°04′18″ СГШ; 21°12′00″ ИГД / 45.07153° СГШ; 21.20010° ИГД / 45.07153; 21.20010
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина80 м
Површина49,1 км2
Влајковац на мапи Србије
Влајковац
Влајковац
Влајковац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број26332
Позивни број013
Регистарска ознака

Овде се налазе Дворац у Влајковцу и слатинско станиште Влајковац.

ИсторијаУреди

Влајковац се први пут помиње 1597. године као посед сибињског кнеза, са становницима српске народности.

У 16. веку назив села је Влајковац (Vlajkoc), Влајковац – 1716. године, Temesvajkócz1911. Влајковац – 1922. године.

Године 1716. Влајковац је додељен Вршачком диштрикту (Срез). 1717. године било је 22. куће. За време епископа Максима Несторивића (1728—1738) подигнута је црква брвнара. Придоласком сибињских Румуна (1738) насеље је повећано. Тако док је 1749. године било 40 кућа, 1752. године било је већ 87 кућа. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Вршачком округу и дистрикту. Становништво је било измешано, српско и влашко.[1] Године 1779. Влајковац је припојен Тамишком комитату.

На путу за Панчево, цар Јосиф II задржао се у Влајковцу 13. и 14. априла 1773. године.

Први пут почињу да се воде црквене књиге 1790. године. Подигнута је Румунска црква 1809. године. 1829. године уступи царска комора Влајковац, променом добара, грофовској породици Бетлен. 1832. имао је Влајковац 1252 православна, 2 католика и 4 јевреја. У атару, познатом као плодна равница, било је 85 поданичких сесија. Бројни и богати пашњаци и ливаде омогућили су и знатно унапредили сточарство. Тада је властелин био гроф Емерих Бетлен.

Влајковац је имао 1848. године 1390 становника, од којих је било православних 1375, католика 6, и јевреја 9. 8. јула 1848. године Мађари су запалили село, које је са црквом изгорело.

Влајковац је имао 1854 године 1183 становника. Површина катастарске општине била је 7365 ланаца, укључујући ту и бивши алодијални посед од 2483 ланаца. Властелин је био гроф Јован Бетлен.

У Влајковцу је 1859. године подигао свој кастел Георг Мочоњи. Исто то је учинио и Фердинанд Хајнрих на своме имању »Икателек«.

Године 1872. оделили су се Срби од Румуна, којима је остала црква. Срби из места су чинили почетком 20. века парохијску филијалу у саставу парохије Уљма.[2]

Године 1876. село је проглашено великом општином. У тој години снажна олуја је срушила кров румунске цркве и ишчупала више стабала из земље.

Дана 8. децембра 1894. отворена је железничка станица на путу Вршац-Ковин која је предата у саобраћају. Бројно кретање становништва у последњим деценијама било је у порасту: 1869. године било је 1484 становника; 1880 – 1354; 1890 – 1532; 1900 – 1590; 1910 – 1650. становника. По попису 1921. године у Влајковцу је било 1459 становника, од којих је било: Срба-261, Чеха-34, Румуна-918, Немаца-22, Мађара-224 становника.

Доселило се 1920. године у Влајковац 120 породица из Лике и Босне и Херцеговине, али се од тог броја, крајем 1927. године 60 породица преселило у Потпорањ и Селеуш.[3]

Овде се налази Манастир Влајковац.

ДемографијаУреди

У насељу Влајковац живи 929 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,5 година (39,7 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 345 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,41.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[4]
Година Становника
1948. 1.656
1953. 1.830
1961. 1.855
1971. 1.530
1981. 1.356
1991. 1.328 1.191
2002. 1.178 1.321
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
656 55,68 %
Румуни
  
288 24,44 %
Мађари
  
182 15,44 %
Југословени
  
16 1,35 %
Црногорци
  
5 0,42 %
Бугари
  
3 0,25 %
Македонци
  
2 0,16 %
Словаци
  
1 0,08 %
Немци
  
1 0,08 %
Муслимани
  
1 0,08 %
непознато
  
2 0,16 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

РеференцеУреди

  1. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  2. ^ "Српски свештенички календар", београд 1908.
  3. ^ Милекерови летописи јужно Банатских општина. ISBN 978-86-85075-04-9.
  4. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

ЛитератураУреди

  • Милекер, Феликс (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено 1927„Напредак Панчево,,
  • Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928.*
  1. Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу (1928)
  2. Летописа Период 1812 – 2009. М. Марина:(Беч 2009) Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о селу Влајковцу настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани.

Спољашње везеУреди